Stvaralaštvo Milutina Milankovića

01.01.12

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 139/2012
Stvaralaštvo Milutina Milankovića je zbornik radova s istoimenog Međunarodnog simpozijuma koji je održan u Dalju, rodnom mestu Milutina Milankovića, u obnovljenom „očinskom domu“, a povodom pedesete godišnjice smrti našeg velikog naučnika, 23. i 24. maja 2008. godine, koji je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti 2009. godine u Beogradu. Inicijator skupa bio je pokojni akademik Stevan Koički, dok je profesor dr Časlav Ocić, dopisni član SANU, koji je ujedno i urednik zbornika koji je pred nama, imao zadatak da razradi početnu ideju, angažuje autore da napišu saopštenja i organizuje skup.
Posle održavanja međunarodnog naučnog skupa Paleoclimate and the Earth Climate System, koji je 2004. godine organizovala SANU, uz podršku UNESKO-a, u Beogradu, povodom stodvadesetpetogodišnjice rođenja Milutina Milankovića, stvorila se, kako kaže urednik Ocić, „potreba da se na posebnom naučnom skupu progovori o celokupnom, renesansno širokom i raznovrsnom Milankovićevom opusu. Da se prikaže njegov rad kao istoričara, popularizatora nauke, da se analizira njegovo književno stvaralaštvo, a sve to u odgovarajućem socioistorijskom i kulturno-civilizacijskom kontekstu“ (str. 11). Ideja je rezultirala skupom „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“, za koji je, krajem 2007. godine, odlučeno da ga organizuje SANU, u saradnji s opštinom Milankovićevog rodnog mesta i Srpskim kulturnim društvom „Prosvjeta“ iz Zagreba. Ovaj Zbornik je objavljen 2009. godine u okviru serije SANU Naučni skupovi, pod brojem CXXIV i podserije Predsedništvo, knjiga 9 (512, [62] strana, ISBN 978-86-7025-491-6). On nam omogućava da se upoznamo sa saopštenjima s tog simpozijuma, na kome su naučnici različitih profila na različite načine, iz različitih uglova i različitim stilovima pristupili zadatku da na celovit način osvetle lik i delo Milutina Milankovića. Budući da je naš naučnik bio raskošna i svestrana ličnost koja se nije ograničavala na jedno zanimanje i disciplinu, ovakav raznovrstan interdisciplinarni pristup bio je neophodan za ostvarenje ovog cilja. I pored velike raznovrsnosti, tekstovi nisu neusaglašeni, već se njihovi sadržaji međusobno prepliću i dopunjuju, a u pojedinim tekstovima upućuje se na druge članke iz Zbornika u kojima je tema o kojoj je reč takođe ili možda detaljnije obrađena, tako da Zbornik čini jednu, kako urednik kaže, mozaičku, ali koherentnu celinu. Mnoštvo struka kojima pripadaju autori saopštenja, različite teme, pristupi i aspekti Milankovićevog života i rada o kojima se govorilo na skupu, a koji su objavljeni u Zborniku, nisu narušili sklad i jedinstvo Zbornika, već su samo doprineli njegovom bogatstvu, raznovrsnosti i sveobuhvatnosti i prikazali nam živu i potpunu sliku o Milankoviću. U Zborniku nam je Milanković predstavljen kao građevinski inženjer, profesor, naučnik, astronom, rodonačelnik matematičko-fizičkog pristupa izučavanju klime zemlje, kao paradigma u nauci, kako je sagledava filozof nauke Tomas Kun u svom delu Struktura naučnih revolucija, kao reformator julijanskog kalendara, čovek koji je imao razne značajne uloge i funkcije u vezi s Astronomskom opservatorijom u Beogradu, koji se zalagao i borio za nju, kao istoričar i popularizator nauke, tvorac književnog dela, tvorac zapisa o kućama i gradovima, kao inspiracija umetničkog stvaralaštva, književnog i likovnog, inspiracija za stvaranje fonta na osnovu njegovog rukopisa, kao ličnost koja se sve više pojavljuje na internet prezentacijama...
Iako Zbornik nosi naslov Stvaralaštvo Milutina Milankovića, isto kao i međunarodni naučni skup održan u Dalju, saopštenja skupa i sadržaj Zbornika ne ograničavaju se na Milankovićevo plodno i svestrano stvaralaštvo, nego govore i o Milankovićevoj ličnosti, životu, njegovoj saradnji s kolegama, naučnicima, ali i s umetnicima, njegovoj ličnoj istoriji, o istoriji, životu i radu njegovih predaka, porodice i njenih istaknutih članova. Iz njega možemo da saznamo nešto i o istoriji srpskog naroda koji je živeo preko Save i Dunava, u Habzburškoj monarhiji, o stvaranju srpske intelektualne elite severno od Save i Dunava, gde se nalazi Milankovićev rodni Dalj i o ulozi prečana u 19. veku u izgradnji političkih, kulturnih i prosvetnih institucija obnovljene srpske države. Saznajemo i nešto o Dalju, istoriji ovog mesta, školama, kulturnoj baštini, stanovništvu, značajnim ličnostima koje su u njemu rođene i živele, kao i o kući Milankovića, njenoj sudbini i obnovi. U Zbornik je uključen i dokument o ovoj rekonstrukciji. Prikazani su nam Dalj i „očinski dom“ Milutina Milankovića kao inspiracija likovnih i književnih umetnika, a i kao mitska mesta kojima se i sam naš poznati naučnik često vraća u svojim delima. U Zborniku pažnja nije posvećena samo istoriji i prošlosti nego i načinu na koji je danas prihvaćeno Milankovićevo delo, njegovim nastavljačima i reafirmaciji i potvrdama njegove teorije rezultatima u savremenoj nauci.
U Zborniku nisu objavljena samo izlaganja sa skupa, koja su već po sebi poučna i raznovrsna, nego je čitaocu zainteresovanom za poreklo, stvaralaštvo i ličnost našeg velikana ponuđeno i više od toga. Zbornik se sastoji iz pet delova kojima prethodi Reč urednika. To su: Pozdravni govori, Renesansno stvaralaštvo, Sećanja, Prilozi i Album. Prva dva dela, Pozdravni govori i Renesansno stvaralaštvo, odnose se na međunarodni naučni skup „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“.
Naročitu živost Zborniku daje blok koji nosi naziv Sećanja, budući da nam taj deo prenosi neposredna svedočanstva i sećanja ljudi koji su lično sretali ili poznavali Milankovića, kao što su njegovi savremenici, poznanici, kolege, saradnici i studenti, i tako nas upoznaje i približava nam našeg poznatog naučnika pre svega kao ličnost i čoveka.
U bloku Prilozi možemo da saznamo nešto više o Andre Beržeu (André L. Berger), najistaknutijem nastavljaču Milankovićevog dela, o ustanovljenju i dobitnicima Medalje ’Milutin Milanković’ Evropske unije za geonauke/ Evropskog geofizičkog društva, medalje koja je namenjena naučnicima za njihova izuzetna istraživanja i ostvarenja u oblasti dugoročnih promena i modeliranja klime, o Urošu Milankoviću, bratu dede Milutina Milankovića i našem zaboravljenom filozofu, o rekonstrukciji i adaptaciji rodne kuće Milankovića, a u ovom delu izložena je i kratka povesnica Milankovićevog rodnog Dalja i prikazana su Milankovićeva dela u digitalnoj Narodnoj biblioteci Srbije.
Sledi Album, deo koji sadrži fotografije Milutina Milankovića, slike i fotografije njegovih predaka, roditelja, slike umetnika Ljubomira Vujaklije koje predstavljaju kuću Milankovića, Dunav i njegov rodni Dalj, fotografije učesnika Međunarodnog simpozijuma „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“, fotografije izložbe u kući Milutina Milankovića i fotografije Dunava kod Dalja i Erdutske tvrđave. Ovde možemo da vidimo i pojedinačne fotografije i slike učesnika simpozijuma.
Na samom kraju Zbornika prikazana je, u slici i reči, izložba „Kanon Milutina Milankovića“, koja je održana u galeriji SANU od 27. januara do 25. aprila 2009, u sklopu obeležavanja 130 godina od Milankovićevog rođenja. Fotografije izložbe podsećaju nas kakav je izuzetan vizuelni utisak ona ostavljala i koliko nam je živo dočaravala svet života i rada našeg naučnika. Izuzetno poučna multimedijalna izložba prikazala je kroz raznovrstan materijal „Cikluse Milankovićevog života“, pitanja kojima se bavio, probleme koje je rešavao i njegova dostignuća na različitim poljima. Posetiocima izložbe pružena je i mogućnost da na prihvatljiv način shvate otkrića do kojih je Milanković došao, putem mehaničkih modela i obrazovnim softverom za učenje Milankovićeve teorije. Milankovićevi ciklusi u kojima se ogleda saglasnost nebeske mehanike i dinamike promene klime prikazani su na javnosti razumljiv način, vizuelno, putem mehaničkih modela glacijalne dinamike i orbitalnih ciklusa čiji su autori ujedno i autori izložbe, akademik Đorđe Zloković i Aleksandar Petrović. Zbornik se završava prikazom ove velike, značajne i informativne izložbe, kojim se kruniše ovo celovito i sveobuhvatno osvetljavanje Milankovićeve ličnosti i njegovog mnogostranog dela.
U Zborniku je zastupljen vizuelni moment, ne samo u završnim delovima, u Albu­ mu i u prikazu izložbe, nego je Zbornik kao celina prošaran ilustracijama, slikama i fotografijama, tako da imamo priliku da vidimo našeg naučnika na fotografijama i slikama, kao i članove njegove porodice, njegovu kuću i rodno mesto, rukopis i ilustracije za njegove knjige. Korice ovog Zbornika krase crteži Grigorija Samojlova, ruskog arhitekte, slikara i odličnog crtača koji je bio Milankovićev saradnik i prijatelj. Samojlov je portretisao Milankovića i dao nacrt za korice četvrtog srpskog izdanja njegove knjige Kroz vasionu i vekove, koju je i ilustrovao crtežima. Na naslovnoj strani, na koricama ovog Zbornika, vidimo ilustraciju koja predstavlja Milankovićev kabinet u Kapetan Mišinom zdanju, crtež kojim počinje i poglavlje „Soba za rad. Pripreme za nameravani let kroz prošlost“, pomenute knjige.
Vratimo se na sadržaj Zbornika. U prvom bloku, Pozdravni govori, izneseni su pozdravni govori kojima je otvoren naučni skup „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“, a reč je o govorima Jovana Jelića, načelnika Opštine Erdut, akademika Nikole Hajdina, predsednika SANU, Čedomira Višnjića, predsednika SKD „Prosvjeta“ iz Zagreba i pomoćnika ministra kulture Republike Hrvatske, dr Branka Grisogona u ime Geofizičkog zavoda „Andrija Mohorovičić“ i Prirodoslovno-matematičkog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Ivana Čačića, u ime Državnog hidrometeorološkog zavoda Republike Hrvatske, stalnog predstavnika Hrvatske pri Svetskoj meteorološkoj organizaciji, Snježane Barabaš Seršić, profesorke praktične matematike i informatike i ravnateljice III gimnazije iz Osijeka, gimnazije koju je pohađao Milanković kao Realnu gimnaziju, profesora dr Helmuta Pihlera (Helmut Pichler, Institut für Meteorologie und Geophysik, Universität Innsbruck), profesora emeritusa i redovnog člana Austrijske akademije nauka i dr Ljube Vujovića, generalnog sekretara Teslinog memorijalnog društva u Njujorku.
Sledi blok Renesansno stvaralaštvo koji sadrži saopštenja učesnika skupa „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“. S obzirom na to da su saopštenja tematski i stilski raznovrsna, pokušali smo da ih grupišemo prema sličnosti pristupa. Na početku bloka nalaze se tekstovi koji predstavljaju istorijski pogled na Milutina Milankovića, njegovu porodicu i vreme.
Akademik Svetozar Koljević nas u radu „Milutin Milanković: rani Evropljanin ili poslednji Mohikanac“ upoznaje s istorijom porodice Milanković, u kojoj se ogledaju mnoge pojedinosti srpske, balkanske i srednjoevropske istorije od kraja 17. veka do Drugog svetskog rata. Reč je o porodici koja je u toku 240 godina dala bogate trgovce i zemljoposednike, pravnike, sudije i visoke oficire u austrijskoj vojsci. Milankovići su održavali bliske porodične veze, bili i uspešni članovi jedne međunarodne zajednice u Slavoniji pod austrijskom upravom i uspešno negovali pravoslavlje, vlastiti nacionalni identitet i kulturno nasleđe. Ovaj tekst govori o članovima porodice Milanković, rođacima, precima našeg naučnika, deda-stricu i njegovom bratu Urošu Milankoviću koji je završio filozofiju u Segedinu i austrijske pravne nauke u Beču, o ocu, majci, detinjstvu Milutina Milankovića, đačkim i studentskim danima, privatnom životu i razmišljanjima, ljubavi prema muzici i poeziji, o njegovoj ličnosti, privatnom životu, profesionalnoj delatnosti, karijeri i struci, situaciji, razmišljanjima i postupcima za vreme ratova. U svetlosti istorijskog iskustva nacionalizma u 20. veku i na pragu globalizacije našeg multikulturalnog sveta, kao i u svetlosti Milankovićevog ličnog patriotizma i internacionalizma, autor postavlja pitanje da li je Milanković bio rani Evropljanin ili jedan od poslednjih Mohikanaca. Tekst je pisan pristupačnim jezikom, sadrži anegdote iz Milankovićevog života, njegova razmišljanja, razgovore s kolegama i članovima porodice. Profesor Univerziteta u Novom Sadu, Đorđe Đurić, u radu „Istorijsko vreme Milutina Milankovića“ u duhu Milankovićevih teorija koristi ciklični model proučavanja istorije, istorijskih događaja u Srbiji koji su obeležili Milankovićevo doba. Rad prikazuje neke fenomene srpske istorije Milankovićevog doba koji on opisuje u svom trotomnom autobiografskom delu Uspomene, doživljaji i saznanja, položaj srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji, u kojoj se nalazilo i Milankovićevo rodno mesto Dalj, život, uslove, i sudbinu prečana, Srba iz preka, to jest s prostora severno od Save i Dunava, a među njima i porodice Milanković, pravih predstavnika srpskog građanstva u Habzburškoj monarhiji svoje epohe, koja je bila posebno značajna u ovoj srpskoj sredini, stekla materijalno blagostanje i visoko obrazovanje u nekoliko generacija, da bi znanje i energiju uložila u izgradnju i unapređenje prosvete, nauke i kulture u Srbiji, kao što su to činili brojni prečani. Tekst se bavi stvaranjem srpske intelektualne elite severno od Save i Dunava i ulogom prečana u izgradnji i modernizaciji srpske države, politike, nauke, kulture i prosvete u 19. veku. U tekstu je prikazano društvo Kraljevine Srbije u vreme Milankovićevog prelaska iz Beča u Beograd 1909. i uloga naučnika i intelektualne elite u srpskom društvu u to vreme, društveni, istorijski, politički (na spoljašnjem i unutrašnjem planu), ekonomski i kulturni uslovi i okolnosti u Srbiji i Beogradu tog vremena, prikazan je, zatim, Milankovićev rad i sudbina u ratnim prilikama, od 1912. do Drugog svetskog rata, kada u proleće 1941. pred napad Nemačke na Jugoslaviju završava svoje životno delo Kanon osunčavanja. U ovom radu saznajemo da je u celoj Evropi Milankovićevog vremena patriotizam smatran jednim od najznačajnijih obeležja građanstva, a nacionalna pripadnost bitnom odrednicom ljudskog identiteta. Školovani ljudi su se odricali materijalnog bogatstva i mirnog života da bi svoj rad ulili u nacionalnu maticu. Tako se i naš naučnik Milutin Milanković vraća u Srbiju, 1909. dolazi u Beograd i zapošljava se kao vanredni profesor Primenjene matematike i radi za manju platu i u lošijim uslovima nego kao građevinski inženjer u Beču, smatrajući da je njegova dužnost da živi, radi i umre u svom rođenom narodu, kako je napisao u svojim Uspomenama, doživljajima i saznanjima.
Nekoliko tekstova bavi se naučnim aspektom Milankovićevog stvaralaštva i nekim savremenim rezultatima i svedočanstvima koja su povezana s njegovim radom. Milanković nam je ovde prikazan kao stručnjak i naučnik.
Akademik Fedor Mesinger u tekstu „Milutin Milanković kao rodonačelnik matematičko-fizičkog pristupa izučavanju klime zemlje i kako nam paleoklima omogućuje da gledamo u budućnost“, napisanom naučnim, ali i za širu javnost razumljivim jezikom, govori o Milankovićevoj potrazi za glavnim i osnovnim poljem svog budućeg rada kada je, napustivši uspešnu inženjersku karijeru u Beču, došao na mesto profesora na Univerzitetu u Beogradu, na slučajno upražnjeno mesto na katedri Primenjene matematike, koja je obuhvatala predmete racionalne mehanike, teorijske fizike i nebeske mehanike, što su bile upravo tri grane nauke koje su našeg naučnika najviše interesovale. Verujući u snagu matematike i u svoju sposobnost da se njom bavi, tražio je polje u kome matematika još nije zavladala, tako da oni koji prvi tu stignu mogu da nađu nezauzeto i neobrađeno zemljište. Tražio je nedovoljno obrađeni i neiscrpljeni kraj za svoj naučnički posed. Kao mogući problem razmatrao je prognozu vremena, ali zaključio da za korišćenje matematike za prognozu vremena još nije vreme, tako da se okrenuo problemu klime za koji je smatrao da pruža bolje izglede.
Tako se Milanković posvetio problemu promene klime i smene ledenih doba, koji u to vreme nije imao zadovoljavajuće objašnjenje i krenuo u potragu za uzrocima pojave ledenih doba. Rezultat njegovog rada bio je da se, po rečima njegovog značajnog nastavljača Andre Beržea, osnove svih nauka koje su od značaja u bilo kojoj teoriji paleoklime nalaze u Milankovićevoj knjizi. Ona postaje kamen temeljac nauke o klimi. U tekstu se, dalje, izlažu nedavni rezultati u ovoj oblasti Džejmsa Hansena (James Hansen) i saradnika koji nastoje da ustanove, koristeći bogatstvo informacija o klimi prošlosti, kakvi su izgledi za budućnost.
Akademik Nikola Hajdin nam u tekstu „Građevinska mehanika, prvo naučno iskustvo Milankovića“ na pristupačan način predstavlja rad Milutina Milankovića u oblasti građevinske mehanike, konstrukcija, mehanike i građevinarstva, koji kao naučnoistraživački spada u rani period njegovog rada, od sticanja diplome građevinskog inženjera do dolaska u Beograd 1909. Kasnije njegovo bavljenje građevinarstvom uglavnom ima ekspertski i konsultativni karakter.
Tekst Milana Radovanca, s Astronomske opservatorije u Beogradu, „Milutin Milanković i Astronomska opservatorija u Beogradu“ nastao je na osnovu proučavanja arhivske građe Astronomske opservatorije u Beogradu i drugih izvora, a odnosi se na rad, angažovanje i ulogu Milutina Milankovića u pripremi i izgradnji današnje Opservatorije, njenom potonjem radu i razvoju astronomije uopšte, u dugom periodu od dolaska Milankovića u Beograd 1909. do nekoliko godina pre njegove smrti 1958, ali i na njegovo angažovanje u astronomskoj nauci uopšte. Naš čuveni naučnik bio je vezan za Opservatoriju raznim značajnim ulogama, kao predsednik Komisije za izgradnju nove Opservatorije, Komisije za prijem i smeštaj instrumenata, Komisije za polaganje stručnih ispita, direktor, predsednik Naučnog saveta... Iako po obrazovanju građevinski inženjer, Milanković je po interesovanju, znanju i delu bio multidisciplinarni naučnik, geofizičar, fizičar, klimatolog, matematičar, astronom. Njegovo zvanično druženje s astronomijom počelo je 1909. dolaskom na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu i postavljenjem za vanrednog profesora primenjene matematike. Smatrao je da se astronomija i matematika ne mogu razdvojiti. Angažovao se pri izboru lokacije za izgradnju Opservatorije, pri nabavci astronomskih instrumenata, vodio je brigu o njenom radu i borio se za dobro Opservatorije. Koje je sve značajne uloge odigrao i koje je funkcije imao u vezi s Opservatorijom, prikazano je u ovom informativnom tekstu detaljno, dokumentovano, potkrepljeno izvorima. Autor je hteo ovim radom da doprinese, kako u zaključku teksta kaže, postavljanju Milankovića na ono mesto u srpskoj nauci i kulturi koje mu po njegovim naučnim i literarnim ostvarenjima, patriotizmu i drugim kvalitetima pripada, a koje mu je priznao naučno i kulturno razvijeni zapadni svet. Zoran Knežević, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu i dopisni član SANU, u radu „Milutin Milanković – astronom“ pristupa teškom zadatku da da pregled Milankovićevog rada i rezultata u oblasti astronomije; težak je iz razloga što Milanković ne samo da je dao mnogo važnih doprinosa i rezultata iz astronomije, tako da samo njihovo nabrajanje, opisivanje i elementarno objašnjavanje zahteva dosta prostora, nego je i teško razlučiti njegove rezultate koji pripadaju astronomiji od onih koji bar formalno pripadaju drugim srodnim naukama. U tekstu se navode činjenice i biografski podaci koji se tiču Milankovićevog života i rada a koji su neophodni za razumevanje Milankovićevog mesta i uloge u našoj i svetskoj astronomskoj nauci, Milankovićevi rezultati i različiti načini njegovog angažovanja i doprinosa u vezi s astronomijom. Njegov najznačajniji, mada ne i jedini, doprinos jeste astronomska teorija klimatskih promena. Milanković je predložio novo interkalaciono pravilo za potrebe reforme julijanskog kalendara, a bavio se i drugim specifičnim problemima iz oblasti astronomije, odnosno nebeske mehanike, koja je naročito obeležila njegovu univerzitetsku karijeru. Bio je i pisac stručnih tekstova, udžbenika, književnih, popularnih i autobiografskih dela, istorije nauke. Bio je i popularizator astronomije, pokretač i učesnik mnogih inicijativa u vezi sa razvojem astronomije u našoj sredini, zalagao se za astronomiju i nebesku mehaniku, vršio razne bitne funkcije u vezi s Astronomskom opservatorijom u Beogradu. Posebna pažnja u radu posvećena je Milankovićevoj astronomskoj teoriji klimatskih promena i razvoju astronomskog dela teorije klimatskih promena, pre i posle Milankovića. Govori se o njegovim pretečama čije je ideje, metode i rezultate koristio, povezao, dopunio i unapredio. Dat je i pregled najznačajnijih savremenih rezultata koji omogućuju dalji razvoj Milankovićevih ideja, ali i ukazuju na neka neizbežna ograničenja njegovog pristupa, koja proističu iz same prirode Zemljinog kretanja i našeg još uvek nedovoljno tačnog poznavanja niza faktora koji utiču na to kretanje. Govori se o postmilankovićevskom razvoju teorije Zemljinog kretanja i dostignućima savremene nebeske mehanike i astronomije u vezi sa njegovim idejama ili na njegovom tragu, o čemu na srpskom jeziku nije mnogo pisano. U tekstu se govori i o stanju u astronomskoj teoriji danas, o radu koji se nastavlja na toj teoriji u funkciji paleoklimatskih istraživanja, o značajnim pomacima u tom pravcu i o dobijenim novim rezultatima koji afirmišu Milankovićeve ideje, a njegove rezultate poboljšavaju i potvrđuju.
Tekst koji će biti naročito zanimljiv specijalistima, ali možda manje onima koji to nisu, ne govori direktno o samom Milankoviću, nego o rezultatima savremenog eksperimenta promene klime. To je rad dvojice profesora Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Borivoja Rajkovića i Vladimira Đurđevića, „Neki rezultati iz SINTA projekta: promene klime prema IPCC scenariju A1B i njihovo dinamičko skaliranje za mediteranski region“. Reč je o tome da su, korišćenjem povezanog regionalnog klimatskog modela EBU-POM i rezultata SINTEX-G globalnog modela za formiranje graničnih uslova, urađene dve integracije od po 30 godina, simulacija klime 20. veka za period 1961–1990. i simulacija perioda 2071–2100. U radu se predstavlja verifikacija rezultata modela iz simulacije klime 20. veka i predviđanja promene osnovnih meteoroloških veličina na kraju 21. veka. IPCC je Međuvladin panel za klimatske promene koji je došao do zaključka da je osmotreni porast srednje globalne temperature tokom poslednjih godina verovatno izazvan povećanjem koncentracije gasova staklene bašte kao posledice njihove antropogene emisije. U radu autori predstavljaju rezultate istraživanja promene klime kao posledice povećanja gasova staklene bašte, korišćenjem EBU-POM regionalnog klimatskog modela. Scenario A1B predviđa, grubo rečeno, udvostručenje koncentracije ugljen-dioksida tokom perioda od 2071. do 2100. godine u odnosu na period od 1961. do 1990. Model je dao rezultate za period 1961–1990. u prihvatljivim granicama. Rezultati za 2071–2100. služe da se pokaže kakve promene klimatskih parametara možemo očekivati u budućnosti ukoliko se koncentracije gasova staklene bašte povećaju do vrednosti koje su znatno veće od današnjih. Model je pokazao da povećanje koncentracije u budućnosti, prateći vrednosti zadate scenarijem A1B, uzrokuju povećanje prizemne temperature u celoj oblasti modela tokom svih sezona, kao i smanjenje količine padavina za najveći deo domena. Rezultati promene srednje sezonske temperature, promene srednjih temperatura za teritoriju Srbije za sve četiri sezone i promene srednjih sezonskih padavina za date periode prikazani su na slikama.
Rad Ljerke Opre, „Svedočanstvo u prilog astronomske teorije klime“, takođe ne govori o samom Milankoviću, već predstavlja praistorijski trag ljudi i arheološku baštinu, pronađenu u Podunavlju oko 45. uporednika, kao svedočanstvo u prilog astronomske teorije klime. Dosledno apstraktna, ona postaje razumljiva kada se posmatra kroz prizmu kanona osunčavanja. Pretpostavlja se da je poslednja velika promena klime u tom predelu uticala na nastanak kulta Sunca, osnovanog na empirijskom kanonu osunčavanja. Praistorijski empirijski kanon osunčavanja izložen je u celosti na kolutu od pečene gline, ornamentisanom s obe strane i pronađenom na lokalitetu Najeva ciglana kod Pančeva u Banatu. Kolut je iz srednjeg bronzanog doba pančevsko-omoljičke faze Vatinske kulture. Mogućnost razumevanja grafičko-numeričkih zapisa na kolutu iz Najeve ciglane na osnovu Milankovićeve astronomske teorije klime ukazuje nam na to da je Milanković podario mogućnost da razumemo kulturnu baštinu, temelje tradicije, što otvara novo polje primene njegove teorije. U tekstu pronalazimo fotografije koluta, njegov detaljan opis i analizu i tumačenje oznaka na njemu.
Tekst Aleksandra Petrovića „Paradigma Milanković“ upućuje na sagledavanje Milankovićevog rada u opštoj istorijskoj perspektivi razvoja naučnih ideja. Zajedno s radom Vladimira Kepena i Alfreda Vegenera, nemačkog klimatologa i geofizičara, naš poznati naučnik 1912. godine začinje preokret u naukama o Zemlji, koji će dovesti do promene ukupne slike sveta. Ovakav Milankovićev doprinos može da se shvati u skladu s dinamikom naučnih revolucija koju ocrtava filozof nauke Tomas Kun u svojoj Strukturi naučnih revolucija, mada Kun u to vreme još nije napisao svoju knjigu o tome da se paradigme povremeno menjaju i da, s vremena na vreme, u nauci mora da se krene iz početka. Kun ukazuje na to da vladajuća paradigma suštinski određuje naučno istraživanje. Takozvana normalna nauka vremenom postaje istrošena jer ne može da objasni nove činjenice i ima sve veće teškoće da rezultate uklopi u određenu sliku, pa periodično dolazi do promene naučne paradigme i s njom do promene opšte slike sveta. Najčešći primer promene paradigme je kopernikanski obrt. Autor želi da nam ukaže na to da su Kepen, Vegener i Milanković, čija dela ne treba posmatrati odvojeno jer predstavljaju deo istog pokušaja napuštanja zablude u nauci, u svojoj plodnoj saradnji učinili smeo poduhvat koji je doveo do odbacivanja stare paradigme i promene slike sveta koja je vladala u naukama. Ovakav poduhvat morao je da naiđe na protivljenje i nerazumevanje u naučnim krugovima, s kojim nas autor upoznaje. Astronomske teorije klime stekle su lošu reputaciju. Milanković se angažuje na otklanjanju slabosti astronomske teorije. Prvi je započeo numeričko modelovanje u klimatologiji i geofizici uvodeći višu matematiku u nauke o Zemlji. Njegov inicijalni zamah proširio se u vremenu nalazeći svoje potvrde, a njegovo delo na celu planetu. Milankovićevi ciklusi postali su paradigmatični termin, a Milankovićeva teorija paradigmatična i u saglasnosti s principima filozofije nauke. U radu protojereja-stavrofora Radomira Miloševića „Problem crkvenog kalendara u svetlu dela Milutina Milankovića“ prikazan je i objašnjen Milankovićev doprinos reformi julijanskog kalendara i trud koji je uložio da julijanski kalendar i pravoslavna pashalija dobiju naučnu astronomsku osnovu. Naglašen je značaj tog ostvarenja i izneseni su razlozi zbog kojih on predstavlja veliki dobitak za crkvu. Ovaj rad želi da predstavi bogoslovsku i naučnu stranu problema crkvenog kalendara i epohalni doprinos Milutina Milankovića rešavanju kalendarskog pitanja. Milanković je 1923. na Svepravoslavnoj konferenciji u Carigradu predložio reformu kalendara koja ne zadire u suštinu julijanskog kalendara jer ne menja njegovu strukturu, a obezbeđuje tačnost kalendara koja do sad nije postignuta. Milankovićev reformisani kalendar superioran je i u odnosu na julijanski i na grigorijanski. Crkva može da prihvati svaki kalendar čija je godina tačnije usaglašena s tropskom godinom. Mora da se zadrži struktura julijanskog kalendara, broj i redosled meseci, broj dana u mesecu, tok sedmičnih dana i pored toga i pashalija, a sve drugo Crkva može da prepusti nauci. Milankovićev kalendar ispunjava taj uslov. On je otklonio nedostatke julijanskog kalendara zadržavši njegov kostur. Julijanski kalendar nije dogma – on podleže popravkama. Kanoni se odnose samo na pashaliju. Julijanski kalendar nasleđen je od Rimskog carstva i ne može da se identifikuje sa Crkvom. Autor iznosi argumentaciju u prilog prihvatanja Milankovićeve reforme julijanskog kalendara, koja može da predstavlja samo dobitak za Srpsku crkvu.
Geolog Vlado Milićević u tekstu „Milankovićev ‘kraj sveta’“ upoznaje nas s Milankovićevim ‘krajem sveta’ koji predstavlja završnu fazu geološke etape u razvoju naše planete, njeno geodinamičko-mehaničko-klimatološko konzerviranje i dovođenje u sličnu sterilnu (prezrelu) fazu koja je danas poznata za Mars, ali ne predstavlja i završetak kosmičke faze Zemlje. Milankovićev ‘kraj sveta’ je potpuni završetak aktivnosti u astenosferi, kraj tektonike ploča, završni temperaturni pad u astenosferi, konačna faza seizmičnosti, širenja okeanskog dna itd. To, međutim, ne predstavlja i kraj postojanja atmosfere, vodenih površina, cikličnih kretanja ili života na planeti, već samo geodinamičko-mehaničko-klimatološki klimaks. To je proces u kojem pol rotacije dostiže ‘konačan’ položaj. Na bazi ovih podataka i prema brzinama širenja pojedinih ploča Zemljine litosfere moguće je nagovestiti neke buduće klimatske zone po geografskim širinama ili večno zaleđene zone, pa samim tim i najugroženije kontinentalne oblasti. U tekstu možemo saznati nešto o ledenom dobu matematičkog ‘kraja sveta’. Milankovićev matematičko-mehanički model ‘kraja sveta’ u smislu večno zaleđenih kontinentalnih površina, odnosiće se na Evropu, Aziju, najveći deo Grenlanda, Severnu Ameriku i delimično na severne delove Afrike na severnoj hemisferi. Na južnoj će Antarktik zadržati sve svoje dosadašnje odlike polarnog kontinenta, dok će Južna Amerika i Australija ostati izvan globalnog uticaja klimatskog zahlađenja, s izuzetkom visokih planinskih vrhova.
Drugim aspektima Milanovićevog stvaralaštva – njegovim književnim delom, njegovim bavljenjem istorijom i popularizacijom nauke, zapisima o kućama i gradovima – bave se tekstovi koji slede.
Milanovićevim književnim delom bavi se Slavica Garonja Radovanac, profesor srpske književnosti, u svom radu „Književno delo Milutina Milankovića (s osvrtom na njegovo bavljenje narodnom književnošću)“. U radu se razmatra i analizira književno delo Milutina Milankovića, nastalo na granici žanra, kao autobiografsko (memoari, Uspomene, doživljaji, saznanja, 1979), odnosno fikcionalno (Kroz vasionu i vekove, 1928; Kroz carstvo nauka, 1950). Ova dva beletristička dela, koja sam Milanković naziva popularnom naukom, s današnjeg aspekta gledano prevazilaze ovu odrednicu i književnim postupkom primenjenim u njima postaju aktuelna sa stanovišta književnog postmodernizma, smatra autorka. Posebno se u radu razmatra do sad nepoznat i neobjavljen rukopis iz oblasti naše narodne književnosti, Milankovićeva analiza epskih pesama. Iz ovog teksta saznajemo da je Milanković bio i natprosečno književno obrazovan i da je uz svoje primarno bavljenje egzaktnim naukama ostvario i značajan književni opus.
Milica Inđić nam u radu „Milanković kao istoričar i popularizator nauke“ otkriva Milankovićev opus iz oblasti istorije nauke, astronomije, prirodnih nauka i tehnike i iz oblasti popularnonaučne literature. Autorka nas upoznaje s Milankovićevim interesovanjem za istoriju i popularizaciju prirodnih i primenjenih nauka. Čitajući tekst saznajemo kada se to njegovo interesovanje javlja, u kojim je sve delima izraženo, šta je inspirisalo našeg poznatog naučnika da se prihvati i ovog posla. Milanković je smatrao da je shvatanje nauke kao organske celine moguće jedino upoznavanjem njenog celovitog istorijskog razvitka, njenih ishodišta i pređenih puteva. Primetio je kako se malo vodilo računa u nastavi istorije o napretku nauka, umetnosti i tehnike i kako je malo i nedovoljno na tom polju urađeno u odnosu političku istoriju, život velikih državnika i vojskovođa, pa je sam prionuo na posao da taj nedostatak ispravi. Uočio je da su glavne etape razvitka nauke obeležene nekolicinom genijalnih ljudi koji se mogu smatrati glavnim tvorcima nauke, pa se posvetio proučavanju njihovih života i dela, uživljavao se u njihovo doba i sredinu u kojoj su živeli. Kao rezultat tog proučavanja, 1938. izlazi knjiga Kroz vasionu i vekove, s podnaslovom Jedna astronomija za svakoga, knjiga o razvoju astronomije, zanimljivo i maštovito pisana i lako čitljiva, puna informacija o istoriji astronomije i najtežim astronomskim problemima. Kao i ova knjiga, tako i obimno delo Kroz carstvo nauka, koje je preveo na srpski 1944–1946, odražava težnju da se na jasan i slikovit način prikažu najsloženiji problemi nauke i vreme u kome se oni rađaju. Ovaj interesantan i poučan tekst bavi se ovim poznatim i veoma značajnim, ali i drugim Milankovićevim doprinosima istoriji i popularizaciji nauke i tehnike.
U tekstu arhitekte Ljiljane Blagojević, „Zapisi Milutina Milankovića o kućama i gradovima“, predstavljeni su priređeni i komentarisani zapisi Milankovićevi o stanovima, kućama i gradovima u kojima je stanovao, na osnovu njegovih Uspomena, doživljaja i saznanja. Cilj rada je da se na osnovu uvida u mesta, kuće, stanove i gradove u kojima je živeo rekonstruiše privatna geografija Milutina Milankovića i time da prilog istoriji privatnog života našeg značajnog naučnika. Tekst počinje zapisima o porodičnoj kući u Dalju, u kojoj je Milanković rođen i u kojoj je proveo detinjstvo i ranu mladost, kojima pripada središnje mesto u njegovim sećanjima. On nam dočarava atmosferu kuće i porodičnog života u njoj, a upoznaje nas i s pejzažima Dalja. Saznajemo i gde je Milanković živeo za vreme studija i rada u Beču. U geografiji sećanja on opisuje ne samo razne privatne prostore nego i javni prostor Beča, o čijoj arhitekturi, atmosferi i duhu nam svedoči, naročito one prostore koji su bili značajni za njegov društveni i kulturni život, kao što je bila Bečka opera. Slede zapisi o Beogradskom periodu, ratnim prilikama i o životu u kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu, u kojoj je proveo najviše godina i gde je njegova naučnička karijera dobila najveći zamah. Tekst obiluje fotografijama, slikama i citatima, tako da možemo i sami da se uverimo kakvim jezikom i stilom nam Milanković prenosi duh gradova i mesta, kao i vremena i okolnosti u kojima je živeo.
Nekoliko tekstova prikazuje Milankovića kao inspiraciju umetnika, kako književnika tako i likovnih umetnika. O Milankoviću kao inspiraciji za književna dela piše književnik Đorđe Nešić. On u tekstu „Milutin Milanković kao književni lik u djelima Veljka Petrovića i Đorđa Ocića“ govori o tome da su Milankovićevi život i delo poslužili za nastanak pripovetke Moloh Veljka Petrovića, romana Smrt u Erdabovu, priče Jato i neorenesansnog igrokaza Milanković ili Lako je ge­ niju Đorđa Ocića. Rad dokazuje, upoređivanjem činjenica iz Milankovićeve inženjerske prakse i podataka koje koristi Veljko Petrović, da je u Molohu reč o Milankoviću, a ne o Pupinu. Autor pokušava da pokaže da se Veljko Petrović u kreiranju lika Miloša Oke, junaka pripovetke Moloh, delimično poslužio životom i delom Milankovića, mada je svaki književni lik fikcija jer pisac iz stvarnosti uzima samo ono što je fikciji potrebno da dosegne iluziju istine. Preplitanjem biografija autor dovodi u vezu Milankovića i Petrovića i povlači paralelu između našeg naučnika i junaka pripovetke.
Đorđa Ocića vezuje za Milankovića rodno mesto, Dalj. Bavio se istraživanjem života i dela poznatih Daljaca. Za junaka svog romana Smrt u Erdabovu Ocić je uzeo naučnika Milankovića i njemu ga posvetio.
Milankovićeve Uspomene, doživljaji i saznanja vertikala su proznog sveta mitskog Erdabova Đorđa Ocića. Mitski predeo Erdabova čine prostori Dalja i okolnih mesta. Milankovićeva rodna kuća važno je mesto zbivanja u romanu. U svoj roman Ocić će inkorporirati Milankovićev opis erdutsko-daljskog kraja, istoriju naseljavanja Srba u ove prostore, kao i istoriju porodice Milanković. U priči Jato Ocić ne navodi eksplicitno imena svojih junaka, ali je jasno da su to Milanković i književnik Milan Kašanin, koji je čitao Milankovićev rad i oduševljavao se njegovim stilom i jezikom. Ocić kombinuje fakte i fikciju. Ovaj rad pokazuje kako Ocić kombinacijom autentičnih dokumenata, slutnji i prozne imaginacije ne rekonstruiše nego oživljava Milankovića kroz koga govore kosmički zakoni Uma.
Što se tiče našeg naučnika kao inspiracije likovnih umetnika, profesor Istorije moderne umetnosti Irina Subotić u tekstu „Milutin Milanković u likovnoj umetnosti“ upoznaje nas sa slikanim, crtanim i vajanim portretima Milutina Milankovića. Ovaj rad nas detaljno informiše i bavi se analizama ovih portreta, ali i odnosima i prijateljskim vezama našeg naučnika i umetnika s kojima je sarađivao. Trojica umetnika radili su njegove slikane portrete neposredno dok im je on pozirao: Paja Jovanović u leto 1944, Grigorije Samojlov 1955. i skulptor Sreten Stojanović 1944. U tekstu su analizirani i crteži-ilustracije za četvrto srpsko izdanje knjige Kroz vasionu i vekove, koje je radio Samojlov. Pominje se i pejzaž Predraga Gola, delo koje predstavlja Milankovićevu kuću u Dalju. Rad sadrži mnoštvo reprodukcija analiziranih dela koja pripadaju likovnoj umetnosti.
„Milanković je, srećom po nauku, zbog prirode svoje ličnosti, bio pošteđen bavljenja politikom“ (što ne znači da se politika nije bavila njime; videti priloge M. Radovanca, S. Batranovića i Đ. Đurića), zapiso je Đorđe Đurić u već pomenutom radu „Istorijsko vreme Milutina Milankovića“. Ipak, u jednom dramatičnom trenutku, 1944. godine, u pismu svom prijatelju i svetski poznatom slikaru Paji Jovanoviću, Milanković, ispovedno i upitno, pomalo gorko, ali ne i defetistički, kaže: „Sećam se našeg prvog sastanka i poznanstva u Skoplju, nekoliko dana iza Kumanovske bitke (oktobra 1912, prim. I. S.). To su bila vremena naše srpske slave i mi smo imali sreću da vidimo kako se njeno sunce rađa na obzorju. Onda smo gledali, oduševljeno i sa puno pouzdanja u budućnost. – A sada, posle 32 godine koje od tog doba prohujaše, moramo se zapitati da li nam očinski dom neće biti raskopan, a ime i lice ugašeno? Sada dođosmo do tužnog saznanja da smo mi samo mali jedan narod bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima. Da li ćemo moći opstati kao samostalan narod u nezavisnoj državi? Da li ćemo biti sposobni da se politički, ekonomski i kulturno održimo kao nacionalna individua? Razmišljajući o tome, sada sam ipak ja uvideo da je u našem potpunom rasulu kada su naši političari upropastili ono što smo vekovima stvarali – preka potreba da spasavamo naš kulturni kapital. Njega su stvorili naši veliki sinovi. Oni su pokazali do koje su se visine uzdigle sposobnosti naše rase (arhaizam, u to vreme sinonim za naciju, prim. J. Ć.), oni će služiti za ugled i podstrek mlađim naraštajima.“
Milankovićev rukopis poslužio je kao inspiracija za font. Proces izrade tipografskog pisma na osnovu Milankovićevog rukopisa za Oliveru Stojadinović, profesora na katedri za Pismo Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i autorku teksta „Milankovićev rukopis i font“, bio je profesionalni izazov, ali, kako kaže, i čast i privilegija. Kreiranje tipografskog pisma koje interpretira rukopis jeste složen zadatak koji u sebi mora da pomiri mnoge kontradikcije. Pisanje rukom omogućuje da se svako slovo pojavi u bezbroj varijacija, da se menjaju međusobni odnosi i način povezivanja slova, dok se u tipografskom slogu slovo ponavlja na isti način i u istom obliku. Zato je potrebno da se među svim varijacijama za svako slovo odabere jedan karakterističan oblik i da se podesi da se sva odabrana slova, ukoliko je moguće, nadovezuju jedno na drugo. Rastko Ćirić, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, predložio je da se kod nas naprave fontovi koji će interpretirati rukopise naših velikana, koji bi predstavljali i svojevrstan omaž tim ličnostima. Povodom proslave 150 godina od Teslinog rođenja 2006. napravljen je font Tesla na osnovu rukopisa koji se čuvaju u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Sledeća značajna ličnost je Milutin Milanković čiji se rukopisi zajedno s ostalim dokumentima čuvaju u Arhivu SANU. Rukopisi koji su korišćeni za rekonstrukciju jesu Milankovićevi stručni tekstovi na nemačkom i srpskom jeziku. Ovaj rad nam predstavlja font Milanković i njegov nastanak. U zborniku možemo da vidimo i kako on izgleda.
Tin Lukić i Slobodan B. Marković, s Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, u radu „Milutin Milanković na internetu“ prikazuju rezultate istraživanja i analize prisustva različitih informacija i podataka o Milankoviću na internetu. Za istraživanje prisutnosti informacija o velikanu srpske nauke na internetu korišćeni su podaci dobijeni s najpopularnijih pretraživača poput Google, Yahoo, MSN i domaćih pretraživača Krstarice i Srpka. Utvrđeno je da je značaju njegovog naučnog rada znatno više pažnje posvećeno na svetskim nego na domaćim internet prezentacijama. Posebno priznanje Milankovićevom doprinosu na polju klimatologije i astronomije istaknuto je na internet stranici Zemaljska opservatorija (Earth Observatory) Nacionalne agencije za svemirska istraživanja (NASA), na kojoj se naš slavni naučnik opisuje kao jedan od najznačajnijih istraživača 20. veka. Kad je reč o zvaničnim internet sajtovima koji govore o životu i delu Milankovića, mogu se izdvojiti samo dva. Autori zaključuju da se Milankvićevo delo nažalost mnogo više proučava i poštuje u svetu nego u Srbiji i izražavaju nadu da će vremenom biti sve više dostupnih informacija i na srpskom jeziku.
Radovi u Zborniku bave se i saradnjom i odnosom Milutina Milankovića s umetnicima i naučnicima. Što se tiče saradnje s umetnikom, istoričar umetnosti, Milan Prosen u radu „Nauka i umetnost: saradnja Milutina Milankovića i Grigorija Samojlova“ govori o susretu i saradnji našeg naučnika s poznatim arhitektom, enterijeristom, slikarem i odličnim i maštovitim crtačem Grigorijem Ivanovičem Samojlovim, koji je portretisao Milankovića i ilustrovao četvrto srpsko izdanje knjige Kroz vasionu i vekove. Milanković je tražio dobrog crtača koji bi čitaoce vizuelnošću likovnog rešenja povezao još tesnije s udaljenim prostorima i davnim vremenima koja je u knjizi dočarao. Samojlov je za knjigu tušem izradio 36 crteža koji su funkcionalno raspoređeni u tekstu. Svoju likovnu reprodukciju teksta prilagođavao je sadržaju dela. U ovom tekstu možemo da saznamo nešto o ovom umetniku. Tekst se bavi analizom ilustracija za knjigu, u njemu možemo naći pregled ilustracija po poglavljima, citate teksta koji ilustracije prate i možemo videti njihove reprodukcije.
Sledeći tekst govori o odnosu Milankovića prema jednom značajnom naučniku.
Urednik ovog Zbornika, Časlav Ocić, u tekstu „Milutin Milanković i Nikola Tesla“ prikazuje kakav je bio odnos Milankovića prema našem velikom naučniku, Nikoli Tesli. Reč je o Milankovićevom upoznavanju s Teslinim idejama, s kojima se susreće kao trinaestogodišnji ‘mali eksperimentator’, zatim o njihovoj popularizaciji, njegovom izražavanju poštovanja i divljenja Teslinom delu, o promovisanju Teslinih dostignuća, o Milankovićevom raznovrsnom angažovanju u vezi sa Teslinim radom. U tekstu se upućuje na literaturu iz koje možemo da saznamo više o Teslinim radovima, delima, životu, a i o Milankoviću. Ovaj rad je i podsećanje na Teslu, njegov rad, delo i značaj. Milanković ističe Tesline zasluge i zalaže se da se Tesla ne zaboravi ‘s one strane debeloga mora’, on govori o nedovoljnoj iskorišćenosti Teslinih pronalazaka u njegovo vreme kod nas i izražava nadu da će seme koje je on posejao dati i za nas ploda. U radu se iznosi i biografija fizičara Đorđa Stanojevića, zaslužnog za uvođenje i primenu električne energije u Beogradu i Srbiji.
U Zborniku saznajemo nešto i o zaslugama ostalih članova porodice Milankovića. Drago Njegovan nas u radu „Život i rad Milana, oca Milutina Milankovića (1845–1886)“ bliže upoznaje sa životom i radom Milana, oca Milutina Milankovića, u kontekstu porodične istorije daljskih Milankovića koji su generacijama živeli životom građanske porodice. Rad prikazuje deset generacija Milankovića, njihov način života i zasluge, govori o kući u Dalju, očinskom domu Milankovića, i naravno o ocu našeg naučnika koji je bio angažovana javna ličnost na polju politike, prosvete, kulture i privrede. U radu su navedeni neki njegovi govori. Milan Milanković se zalagao za srpski narod i unapređenje kulture i prosvete svog rodnog kraja.
Ivana Perković, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, u radu „O Srpskom duhovnom kalendaru Vere Milanković“ upoznaje nas s vokalno-instrumentalnim ciklusom Vere Milanković koji nosi naslov Srpski duhovni kalendar. Vera Milanković je potomak porodice Milanković, kompozitor, pijanista i pedagog, redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Srpski duhovni kalendar je specifično i u istoriji srpske muzike jedinstveno ostvarenje, zasnovano na melodijama i tekstovima crkvenih pesama – tropara – posvećenih nekim od najznačajnijih praznika u pravoslavnoj crkvi. Namera autorke bilo je približavanje srpskog crkvenog pojanja onima koji s njim nisu dovoljno upoznati, ali u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu.
U Zborniku saznajemo nešto više i o ostalim Milankovićima koji su se bavili muzičkom i scenskom umetnošću.
U bloku Sećanja kolege, poznanici i studenti profesora Milankovića sa čitaocem dele svoja sećanja i uspomene na njega. Akademik Petar Miljanić u tekstu „O Milutinu Milankoviću inženjeru, profesoru, naučniku“, akademik Miodrag Tomić u „Uspomene na Milankovića“, akademik Mileva Prvanović u „Neka moja sećanja na profesora Milutina Milankovića“ i profesor Aleksandar Trifoni u „Moja sećanja na profesora Milankovića“ sećaju se Milankovića iz svojih studentskih dana. Petar Miljanić je položio doktorat pred komisijom kojoj je Milanković predsedavao. Milanković ga je podržavao i hrabrio za vreme odbrane doktorske teze. Naš veliki naučnik ostaje mu u sećanju kao uman, načitan, vredan, taktičan, kreativan, a pre svega prijatan i dobar čovek, koji je u razgovorima odavao toplinu, skromnost i dobronamernost.
Miodrag Tomić seća se Milankovića iz svojih gimnazijskih i studentskih dana i posebno iz vremena njihove saradnje u SANU, na Matematičkom institutu, iz vremena posle Drugog svetskog rata. Govori o njegovom gospodskom elegantnom izgledu, seća se njegove veselosti, živahnosti, osmeha i laganog hoda. U mladosti je bio darežljiv i duhovit, a u starosti nije menjao karakter. Skupljao je nova znanja, a čuvao stara iskustva. Prema Tomićevom svedočenju Milanković nikada nije težio takmičenju, velikom broju radova ni površnim rezultatima, već je dao definitivan smisao svom delu u obliku Kanona osunčavanja. Prenosi nam i Milankovićevu poruku da je čovek koji uđe u nauku zarobljen, živi i bori se do kraja. Mileva Prvanović je pripadala poslednjoj generaciji studenata matematike, koja je slušala Milankovićeva predavanja iz istorije astronomije pre nego što je otišao u penziju. Predavanja su prevazilazila njegov udžbenik koji je i sam bio izvanredno napisan, bila su živopisna, nadahnuta i upečatljiva. Čitanje dela profesora Milankovića pružalo je osim uživanja i mnoge životne pouke.
Aleksandar Trifoni bio je student Milutina Milankovića na Prirodno-matematičkom fakultetu gde je slušao njegova predavanja iz istorije astronomije. Pamtio je njegova predavanja. Prema njegovom mišljenju samo čovek čiste duše, moralno čvrst, jasnog stava i zaljubljenik u nauku može da osvoji slušaoce i da im prenese sve ono što drugima ne polazi za rukom. To je profesor Milanković postizao svojim izgledom, dostojanstvenim držanjem, ponašanjem, tonom kojim je govorio, raskošnim znanjem koje je nesebično prenosio mlađima i uvažavanjem ličnosti studenata.
Geolog Zoran Stevanović u „Rimskim uspomenama na Milutina Milankovića“ prenosi nam sećanja svojih roditelja, oca Petra Stevanovića, akademika, i majke Zorke Petrović Stevanović, pravnika i književnika, na Milankovića, a posebno na zajednički boravak u Rimu 1953. i učešću na kongresu INQUA (Internacionalna asocijacija za proučavanje kvartara), na kome je njihovo poznanstvo preraslo u lično prijateljstvo. Citirana su sećanja Petra Stevanovića, zabeležena u delu Uspomena na Milutina Milankovića naučnika i čoveka, 1979. Milanković im je ostao u sećanju kao neko ko je poštovao sagovornike, više cenio svoj istraživačko-kreativni mir nego polemiku i prepirku s drugima, neko ko je smatrao da je svežina njegovog raspoloženja neminovni uslov za uspešan naučnički i spisateljski posao. Bio je duhovit, sklon šali i dosetki, a otmenost je sačuvao do kraja.
Aleksandar A. Miljković imao je prilike da viđa Milankovića u kući njegovog dobrog prijatelja inženjera Slavka Bokšana, velikog poznavaoca Teslinog dela, koji je živeo u Miljkovićevom komšiluku. U toj kući sastajali su se Milankovićevi prijatelji. Miljković iznosi svoja sećanja na Milankovića i krug njegovih prijatelja u „Sećanju na Milutina Milankovića i njegove prijatelje neposredno posle Drugog svetskog rata“.
Budimir Potočan u tekstu „Porodica Milutina Milankovića u uspomenama Dušana Milankovića“ prenosi nam da su više od tri veka srpske građanske porodice Milanković iz Dalja, preko njenih najuglednijih potomaka, pregledno predstavljeni u uspomenama Dušana Milankovića. Daljski Milankovići su se već od treće generacije opredeljivali za najviše, univerzitetsko obrazovanje koje su sticali na najboljim univerzitetima u Evropi. Među njima je bilo i pravnika, filozofa, crkvenih velikodostojnika, oficira, diplomata, umetnika i naučnika. Povesnica o porodici Milanković iz Dalja dragocena je ne samo kao porodična istorija već i stoga što pokazuje kako su istorijske okolnosti uticale na život jedne imućne i ugledne familije. Tekst govori o građanskom selu Dalju, o Milankovićima od rodonačelnika Milanka, o duhu srpske građanske porodice u domu Milankovićevih, o značajnim i uspešnim precima, samom Milankoviću i o potomcima porodice.
„Zapis o astronomu (Otkrivanje Milankovića)“, zapis posvećen Georgiju Borockom reč je Đorđa Ocića na predstavljanju knjige Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove (Dereta, Beograd 2002), održanom u Biblioteci ‘Petar Kočić’ u Beogradu, 6. februara 2003. Ocić se seća kuće Milankovića, očinskog doma, najstarije građevine u Dalju i okolini, i njene sudbine u raznim periodima. On pripoveda o tome kako je prvi put čuo za Milankovića od jednog astronoma, Georgija Borockog, malo poznatog izvan Dalja, od koga je saznao kako je Milutin, svetski čovek koji je postigao planetarnu slavu, ostao Daljac i Podunavac koji je voleo da radi, šeta, ali i da se izležava, da sanjarski posmatra Dunav, kome je inicijalna ideja za buduće teorije došla od običnog daljskog gusana koga je posmatrao kako preplivava Dunav koji ga nosi. Ovde je priložena i prepiska Borockog i Milankovića. U „Srećnoj budućnosti“ koju piše Sreto Batranović vidimo kako su komunisti u Dalju reagovali na Milankovića.
U bloku Prilozi najpre nailazimo na tekst akademika Fedora Mesingera o Andre Beržeu, kao najistaknutijem nastavljaču Milankovićevog dela, koji je za svoj naučni put izabrao ne samo dalji rad na Milankovićevom delu putem detaljnije i dugoročnije analize uticaja astronomskih parametara na osunčavanje Zemlje, već i proširenje ovog dela na interdisciplinarno proučavanje celokupnog klimatskog sistema Zemlje. Berže je, kaže Mesinger, disciplinu paleoklime podigao na nivo sveukupnosti koja je neophodna da bi se postigli rezultati kojima može uverljivo da se objašnjava zašto se klima Zemlje u prošlosti menjala onako kako i jeste što je bitan uslov da se može pouzdanije predviđati šta će se i dalje događati. Na njegovu inicijativu Evropsko društvo za geonauke (EGS), danas Evropska unija za geonauke (EGU), ustanovilo je medalju Milutina Milankovića, koja se od tada svake godine na godišnjoj skupštini društva dodeljuje jednom uglednom naučniku za ‘izvanredna istraživanja dugoročnih promena i modeliranje klime’. U Zborniku možemo da vidimo ko su bili dobitnici Medalje ‘Milutin Milanković’. U ovom bloku nalazi se i tekst Miloša Radojčića (koji je bio profesor Prirodno-matematičkog fakulteta) „Filozofija Uroša Milankovića“. Reč je o pokušaju da se sačuva od zaborava ličnost i delo Uroša Milankovića, brata naučnikovog dede Dimitrija, koga autor smatra zanimljivom pojavom na polju filozofije na našim prostorima. Autor nam iznosi filozofske ideje koje je Uroš Milanković izrazio u svom glavnom delu Organizam sveta i sistem sveukupnog života, koje sadrži njegovo shvatanje prirode, svemira, čovekovog bića i slobode, i u dvema knjižicama prosvetne sadržine, Prosveta čoveka i obrazovanje jestestva i Naše vreme. Moglo bi se možda reći da je Uroševa filozofija pokušaj ‘filosofije prirode’, najbliža idealizmu njegovog doba, ali je on iz sopstvenih dubina izneo svoje misli. On piše o osnovnoj sili, o jedinstvu sveta, sveopštoj polarnosti u prirodi, o duši, životu i smrti. Njegova Prosveta pisana je u ime slobode. On smatra da je život kretanje i da narod treba prosvećivati jer je i to kretanje. Bez prosvete, kaže on, svet postaje nepokretna smrdljiva bara u kojoj se sve zasmrditi i najposle rastvoriti mora. Prosveta je jedan od zakona sveopšteg razvoja. Mislio je da se treba boriti protiv mraka, probuditi se iz duhovne smrti i tražiti svetlost. Smatrao je da je dužnost svakog pojedinca da pomaže ovo kretanje, prosvetu među ljudima i u svojoj naciji, prema svojim mogućnostima. U knjizi Naše vreme on poziva narod na prosvećivanje. Smatrao je da je to vreme velikog napretka i sve podsticao na rad. Govorio je da je tvoj posao, tvoj rad, u stvari tvoj kapital, a osuđivao je monopol i vlast novca koji razdvaja ljude na bogate i siromašne.
O rekonstrukciji i adaptaciji rodne kuće Milankovića u Dalju piše Anđelka Krejačić, građevinski inženjer i konzervator, u tekstu „Rodna kuća akademika Milutina Milankovića u Dalju objekt kulturne baštine“. Povodom 110. godišnjice rođenja Milankovića oformljen je odbor za obeležavanje godišnjice. Među ostalim aktivnostima doneta je odluka o uređenju rodne kuće Milankovića u Dalju. Objekt je registrovan kao objekt kulturne baštine memorijalnog vida u Konzervatorskom odjelu u Osijeku Ministarstva kulture RH. Odlučeno je da se izradi konzervatorska dokumentacija za uređenje, rekonstrukciju i adaptaciju objekta, odnosno da se odredi pod kojim uslovima se postojeći prostor može prilagoditi novoj nameni. U izradi elaborata učestvovala je, među ostalima, i autorka teksta. Ideja o rekonstrukciji, restauraciji i konzervatorsko-zaštitnim radovima realizovana je nakon dvadesetak godina. Rad obuhvata i slike i nacrte kuće.
Sledi još jedan tekst urednika Zbornika, Časlava Ocića, „Dalj: kratka povesnica“, kojim se i zatvara krug i završava ovo celovito predstavljanje ličnosti i dela Milutina Milankovića. Iz teksta saznajemo koji je položaj, gde se nalazi, po čemu je poznato rodno mesto našeg velikog naučnika, ali i urednika Zbornika koji je pred nama. Prikazana je istorija Dalja, arheološki nalazi, kulturno nasleđe, crkve, manastir, škole, umetnička, prosvetna i kulturna delatnost. Dalj je u 18. veku bio značajni crkveni i kulturni centar nacionalnih razmera. Tu su živeli i radili poznati slikari čiji se radovi nalaze u mnogim crkvama. Saznajemo kakav je bio broj i struktura stanovništva, kako se menjala, kakva je bila izdavačka delatnost, koji časopisi su izlazili. Autor nas upoznaje sa ‘odličnim’ Daljcima. Tokom vekova Dalj je dao ličnosti različitih profesija, umetnike, naučnike, lekare, političare, privrednike, ličnosti različitih karaktera, životnih filozofija, koje su ostavile različit trag, među kojima je Milutin Milanković stekao svetsku slavu i značaj. Saznajemo koje značajne ličnosti su posetile Dalj i šta su o njemu mislili i pisali ljudi koji su u njemu boravili. Na fotografijama možemo da vidimo pejzaže Dalja, za kojima sledi blok Album koji sadrži slike i fotografije i, na kraju, predstavljanje velike i veoma posećene izložbe „Kanon Milutina Milankovića“.
Zbornik Stvaralaštvo Milutina Milankovića odgovorio je na težak zadatak da na celovit način prikaže široko i raznovrsno stvaralaštvo našeg znamenitog naučnika. Sadržaj Zbornika obuhvata čak i više od onoga što naslov najavljuje. Za ostvarenje ovog zadatka bilo je potrebno okupiti i uskladiti mnoštvo specijalista koji su pristupili osvetljavanju Milankovićeve ličnosti i stvaralaštva iz različitih uglova, na različite načine, stilom i jezikom koji se od rada do rada kreće od veoma pristupačnog i bogatog anegdotama do visoko naučnog. Zbornik predstavlja mozaik raznovrsnih radova koji neretko prelaze disciplinarne granice, kako bi nam stvorio sveobuhvatnu i zaokruženu sliku o našem naučniku. Veoma je informativan, poučan i, što je takođe veoma bitno, pokazuje kakva su naše nauka i kultura bile i kakve mogu da budu, čuva od zaborava i podseća nas na značajne pripadnike našeg naroda, njihovo delovanje, otkrića i ideje koje ne bismo smeli da zaboravimo, nego bi trebalo da sledimo kao put koji su nam pokazali i za nas ga prokrčili.
Jovana Ćirić