Sudari i dodiri

01.01.00

Politika
16.10.1999.
"Sudari" i "Dodiri" Željka Simića

Fenomen kritike
Nužnost kritičkog mišljenja je neosporna i nju ne može izbeći nijedan oblik mišljenja

Predlažući mi da učestvujem u predstavljanju njegovih knjiga "Sudari" i "Dodiri", Željko Simić mi je istovremeno izrazio nadu da će to biti jedna prava galska rasprava. Ja sam prihvatila iako sam znala da to niti će biti rasprava, niti će biti galska. Rasprava neće biti zbog toga što kod nas nije uobičajeno da se predstavljanje knjiga odvija kao rasprava, a galska neće biti, pre svega, zato što ja nisam galskog nego slovenskog porekla a i zbog toga što nekako u poslednje vreme ja i svi mi nemamo baš mnogo razloga da budemo naklonjeni Galima i da dajemo prednost njihovim raspravama u odnosu, na primer, na naše slovenske.
Galska rasprava je, istina, raskošna ali zato što sebi dopušta latinski cinizam koji je dopadljiv zato što je prilično površan i zato što je potpuno neograničen, ta rasprava ne pati od pesimizma, bar ne od nekog naročitog, ali ni od optimizma, osim neubedljivog. U galskoj raspravi je sve moguće i sve je nekako kako bude. Galsku raspravu ispunjava ogromno zadovoljstvo što smo živi danas. Ona nije okupirana prošlošću, budućnošću još manje, nekako je u najvećoj meri u znaku sadašnjosti.
Što se slovenske rasprave tiče, ona nije cinična ili nije ozbiljno cinična, a duboka je, gotovo najdublja, emotivna kako nije emotivna rasprava ni u jednoj kulturi, osvetnička je i praštajuća, možda je depresivnija u odnosu na galsku ali je humanija u odnosu na svaku drugu, iako je u njoj antropološki bol snažan, nikad nije dominantan antropološki pesimizam.
I tako, ja sam dala prednost slovenskoj raspravi u odnosu na galsku, ne samo zato što sam ja slovenskog porekla, nego i zato što sam uverena da je slovenska rasprava superiornija u odnosu na galsku.
Što se knjiga Željka Simića tiče, ja bih počela od one koja izgleda da se tretira kao prva. To je knjiga "Dodiri", mada smatram da bi ona trebalo da bude druga jer bi posle sudara trebalo da dođu dodiri. Tako je obično u komunikacijama među ljudima i u misaonim komunikacijama takođe, ili bi bar tako trebalo da bude.
Misaoni pluralizam i misaoni monizam
U prvoj knjizi, dakle, u knjizi "Dodiri" on polemiše sa velikim brojem tema i sa velikim brojem pojedinaca. Što se tema tiče, one se odnose često na filozofiju, ponekad na nauku, uglavnom na umetnost. On najčešće smatra da se bavi polemikama u vezi sa kulturom. Kad govori o kulturi on uvek ima u vidu njenu duhovnu stranu. Materijalna strana kulture nije predmet njegovih analiza, što je i logično s obzirom na to da se on i profesionalno i politički čitavog života bavio duhovnom stranom kulture. Zajednički imenitelj svih ovih rasprava, i kad su u pitanju teme i kad su u pitanju ličnosti, tiče se, po mom mišljenju, dva fenomena. Prvi je misaoni pluralizam i misaoni monizam, a drugi je fenomen kulture.
Misaoni pluralizam je uslov opstanka i razvoja i društva i pojedinca i on je zastupljen u celokupnoj društvenoj stvarnosti, od ekonomije do umetnosti. Društvo i pojedinci, koji su imali veći osećaj za misaoni pluralizam, brže su se razvijali i napredovali. Mnoštvo ideja i sukoba mišljenja oko tih ideja unapređivalo je društvo od njegovog početka do danas. Misaonom pluralizmu čovečanstvo je dužno za svoj progres.
Ali, misaoni pluralizam ne sme da se glorifikuje kao sveta vrednost. Jer, on to nije. Rasplet sukoba oko mnoštva ideja mora ići u pravcu naučnih istina, umetničkih tekovina, moralnih vrednosti i humanosti jer, u protivnom, praznoverje bi imalo isti status sa naukom, kič sa umetnošću, zlo sa dobrom, a egoizam sa solidarnošću.
Istovremeno, misaoni monizam niko ne bi mogao da odbrani iako je, ponekad, branjen. U dvadesetom veku za misaoni monizam je optužen socijalizam. Samom socijalizmu, kao ideji i kao društvu, monizam ne samo što nije svojstven već mu je suprotstavljen. Ono za šta bi se u dvadesetom veku, recimo, monizam mogao da vezuje jesu realsocijalističke zemlje. Stvarnost realsocijalističkih zemalja obeležavala je jaka sklonost ka svakoj vrsti monizma. I dobro je da u interesu istine, kao i daljeg razvoja levičarskih ideja, to iskustvo bude ocenjeno. Nije dobro, međutim, da se monizam u istoriji ljudskog društva svede samo na pola veka života sedam istočnoevropskih zemalja u drugoj polovini dvadesetog veka. Misaoni monizam je pratio u svim vremenima, pa i u tom vremenu, i mnoga druga društva, ali je, odnekud, zataškan. Od onog najmračnijeg, srednjovekovnog, koji je trajao u dan jedanaest vekova, pa do suludog monizma koji je uveo Treći rajh, ili još suludijeg i strašnijeg koji kuca na vrata dvadeset i prvog veka pod imenom novi svetski poredak.
Što se fenomena kritike tiče, autor pokreće večno pitanje opravdanosti kritičkog mišljenja. Ja bih najpre govorila o nužnosti kritičkog mišljenja a onda, razume se, i o njegovoj opravdanosti.
Nužnost kritičkog mišljenja je neosporna i nju ne može izbeći nijedan oblik mišljenja - ni laičko, ni filozofsko, ni naučno, ni umetničko. Kritički aspekt svakog razmišljanja je deo razmišljanja. Dvehiljadite godine trebalo bi da to više nije tema.
Ali, opravdanost kritičkog mišljenja i dalje ostaje tema. Recimo, zato što kritika ne sme da bude glorifikovana. Glorifikacija kritike, kojoj su skloni nedovoljno obrazovani intelektualci i laici sa pretenzijama, isključuje domete kritike i njene motive. I time se kritika situira u sferu destrukcije. Kritika kao destrukcija je tema koju je svojevremeno pokrenuo Hajdeger, ali je danas ta tema od ogromnog značaja za stvarnost koja tvrdi da teži ka progresu. Jer, ako bi se kritika situirala u zonu destrukcije, a destrukcija postala dominantni oblik razumevanja društvene stvarnosti i čovekovog života uopšte, progres bi bio doveden u pitanje, definitivno ili bi se bar odvijao veoma sporo.
U ovoj knjizi sam uočila još dve teme koje bi mogle biti predmet buduće, odnosno posebne rasprave. Prva se tiče autonomnosti nauke, filozofije i umetnosti od društvene i političke stvarnosti. Ako sam dobro razumela, a dopuštam sebi da nisam, autor smatra da najveće pravo na autonomnost ima umetnost. Ja mislim da se ne radi o pravu već o zbilji. Ništa na svetu, nijedan oblik stvaralaštva nije autonoman u odnosu na svet oko sebe. A zašto bi i bio? Svet se sastoji i od tog stvaralaštva. Odnosno, svet se menja, razvija i napreduje, pa valjda zahvaljujući, pre svega, tom stvaralaštvu. A da bi stvaralaštvo - umetnost, nauka i filozofija mogli da menjaju svet, moraju da ga poznaju, sve njegove mane i vrline, i da se odrede prema njima. To je prvi princip napretka.
Druga tema za buduću, odnosno posebnu raspravu jeste dogmatizam. Autor se često u svojim tekstovima sreće sa pitanjem koji je oblik mišljenja najviše izložen opasnosti od dogmatizma. Autor, izgleda, misli da je toj opasnosti najviše izloženo laičko mišljenje, koje on zove zdravorazumskim. Ja mislim da nije tako. Osećaj za korigovanje saznanja do kojih se došlo u prostoru i vremenu najviše ima nauka. Nešto manje filozofija i umetnost. A najmanje laičko mišljenje. Laičko mišljenje je u najvećoj meri izloženo opasnosti od dogmatskog mišljenja, posle klasičnog teološkog, razume se.
Tragična zbrka Evrope
Druga knjiga koja nosi naslov "Sudari" predstavlja, i u empirijskom i u vrednosnom smislu, dragocen materijal za izučavanje kraja osamdesetih godina, kao i za prve godine decenije koja sada ističe.
Postoje četiri razloga za moje takvo mišljenje.
Prvi je pozicija autora u odnosu na indirektnu i direktnu kritiku kojoj su krajem osamdesetih godina bili izloženi Srbija, srpski narod, i naročito politika u Srbiji, od strane izvesnog broja političara i intelektualaca iz Hrvatske i Slovenije (Miroslav Krleža, Arif Tanović, Janez Stanovnik, Jelena Lovrić, Jože Smole, Milan Kučan, Fuad Muhić, Zdravko Tomac, Stipe Šuvar, komentatori u listovima "Danas", "Vjesnik" i "Slobodna Dalmacija"). Tekstovi ovih autora, koji su Željku Simiću poslužili kao razlog za polemiku, ticali su se kritike ujedinjavanja srpskog naroda, pojave tzv. populizma kod srpskog naroda i pripisivanja srpskom narodu balkanskog primitivizma kao njegovog primarnog svojstva i istovremeno kao osobine koja izražava najniži civilizacijski nivo u Evropi.
U odgovoru na te kritike Željko Simić je izbegao u svakom pogledu sopstveni nacionalizam koji neće izbeći, nekoliko godina kasnije, polemičari slabijeg dara polemišući sa tim istim primedbama upućenim srpskom narodu.
Drugo, u nekoliko svojih tekstova Željko Simić direktno i indirektno podseća javnost da je u drugoj polovini osamdesetih godina Srbija bila spremna za veliku društvenu reformu celine društva. Ta reforma je trebalo da se tiče ekonomskog, političkog, kulturnog i moralnog bića Srbije. Autor raspolaže dovoljnim brojem dokumenata i argumenata koji se odnose na razloge za tu reformu i koji ukazuju na rezultate do kojih je ona trebalo da dovede. Reforma o kojoj se govori u tekstovima Željka Simića gotovo da je zaboravljena. Da nije došlo do tragične zbrke u Evropi, naročito u Istočnoj Evropi, početkom devedesetih godina, Srbija bi bila zona velikih, odlučnih i veoma progresivnih promena.
Nažalost, ona je danas izložena optužbama za konzervativizam, pa čak i za dogmatizam, ne samo od država koje se nisu menjale punih pedeset godina, već i od država koje su Srbiju (i Jugoslaviju) svojevremeno optuživale za revizionizam i izdaju socijalizma.
Autor na više mesta ukazuje na dokumente koji se odnose na celovitu i zaista radikalnu reformu u Srbiji za koju se zalagalo političko rukovodstvo Srbije i veliki deo intelektualne javnosti u Srbiji posle Osme sednice. Da je do te reforme došlo u Srbiji, ima mnogo razloga za verovanje da bi se ona proširila i na druge republike nekadašnje Jugoslavije u smislu liberalizacije ekonomskog i političkog života i približavanja najsavremenijim dostignućima u razvoju ondašnjeg evropskog društva. Da je proces te reforme u Srbiji mogao da se realizuje i da je on dobio jugoslovenski karakter možda bi se Jugoslavija sačuvala, odnosno možda bi ona opstala u nešto izmenjenom obliku a najverovatnije do tragičnog raspada, kakav se dogodio početkom devedesetih godina, ne bi došlo.
Treće, na samom kraju osamdesetih godina autor kritikuje pojavu nacionalizma u izvesnim akademskim i intelektualnim krugovima u Srbiji bez patetike, sasvim ozbiljno i vrlo intelektualno. Time demantuje da je Srbija 1989. bila slepa i gluva na sopstveni nacionalizam. Naglašavam da kao takav kritičar u to vreme Simić nije bio sam. Samo je jedan od retkih koji su se ohrabrili da svoju nekadašnju kritiku sada objave.
Četvrto, u tekstovima Željka Simića se može sresti i kritika kopernikanskog obrta apostola socijalističke misli i prakse početkom devedesetih godina koji su se za nekoliko godina transformisali u socijaldemokrate, vernike, desničare, pa i četnike. Ta kritika je manje zastupljena, ali tamo gde je ima veoma je ljuta i potpuno je opravdana.
U celini, za polemiku koju je Željko Simić izložio u obe svoje knjige mogla bih da kažem da je nadahnuta, duhovita, ponekad veoma oštra, empirijski lepršava i često sasvim politička. Nema razloga za izvinjenje koje sam uočila u predgovoru jedne od ove dve knjige, koje on načelno izražava povodom mogućih grubosti i sarkazma u nekim od svojih polemika. Sa moje tačke gledišta, pojave koje je on kritikovao zaslužuju oštriju kritiku, ali pošto je kod nas kritika tih pojava, pogotovo u vreme kada je Željko Simić učestvovao u ovim polemikama, bila retka, onda on sebi izgleda oštriji kritičar nego što, u stvari, jeste.
Želim mu sledeću knjigu sa naslovom "Susreti". Na prvi pogled to izgleda apsurdno ako se radi o polemikama, jer polemike se zasnivaju na sudarima, nekad dopuštaju dodire, a susreti ih isključuju. Tako je u načelu. Ali, kad je reč o konkretnom, o ovom narodu i našem sadašnjem društvu, možda bi knjiga pod nazivom "Susreti" ili "Sastanci" bila simboličan i zajednički odgovor onima koji su zaslužni što se u poslednjih deset godina naš nacionalni i društveni život sastojao od sudara, sa tek ponekim dodirom.
Sa takvim razumevanjem vremena u kome živimo i kulture posebno, Željku Simiću i priliči da bude naš ministar za kulturu.
Mira MARKOVIĆ