01.06.16
Godišnjak FPN
U svojoj knjizi, objavljenoj prošle godine, ugledni politički mislilac Ijan Bremer promišlja trenutni spoljnopolitički položaj, uticaj i sveukupni imidž SAD u sistemu savremenih međunarodnih odnosa koji obiluje krizama, žarištima i globalnom preraspodelom snaga. Pitanje nad kojim razmišlja jeste koja je dalja uloga, mesto i značaj SAD u svetu, te koje su moguće posledice njihovog daljeg angažovanja u sve brojnijim regionalnim krizama.
Njegova polazna hipoteza je da je spoljna politika sadašnje administracije bez jasnog strateškog plana i definisanih ciljeva, rečju, strategija bez vizije. U atmosferi zahuktavanja izborne kampanje autor se pita koji kurs će sledeći predsednik uopšte moći da trasira, kako bi se SAD pozicionirale bolje i povratile ugled. Pošavši od pretpostavke da su SAD još uvek jedina nesumnjiva supersila, on razmatra tri moguće geo-strateške platforme. Ta tri narativa su nezavisna Amerika, „manibol“ Amerika i neophodna Amerika. Sve tri mogućnosti posledica su promenjenih globalnih okolnosti, odnosno činjenice da je, kako autor na samom početku ističe, naš svet uvek svet u tranziciji, ali da postoje istorijski trenuci kada smrt postojećeg poretka i silovito rađanje novog dovode do izuzetnog previranja. Ovo je jedan od takvih trenutaka. Studija je pisana kao otvorena ponuda čitaocu da se, na osnovu iznetih elaboracija, sam odluči koja mu platforma deluje najprikladnija.
Svako od ponuđenih rešenja naslonjeno je na neke od principa, vrednosti i narativa koji su deo američkog političkog sistema i ne predstavljaju radikalnu izmenu političkog sistema, ali traže preraspodelu snaga i usmerenje ka jasnim spoljnopolitičkim ciljevima. Svaka opcija treba da izazove pozitivne posledice po američko društvo i američkog građanina, koji je još uvek osnovna merna jedinica američkog političkog sistema.
Koncept nezavisne Amerike polazi od toga da vojno-političko prenaprezanje SAD predstavlja finansijsko opterećenje, koje ne osigurava nacionalnu bezbednost, dok istovremeno SAD na unutrašnjem planu ostavlja bez sredstava za rešavanje pitanja od interesa za građane, kao što su infrastruktura, obrazovanje i zdravstvo. Napuštanje uloge „svetskog policajca“ trebalo bi da osigura očuvanje slobode i povratak na principe Očeva osnivača. Samo okretanje prema unutra može da osigura nacionalnu bezbednost jer ona, tvrdi Bremer, uvek počinje od kuće.
Manibol Amerika počiva na ideji vojno-ekonomske moći SAD, ali utemeljene na mudrom promišljanju o vojnom angažovanju van sopstvenih granica. Interesi i dobiti tog angažovanja moraju biti realni i merljivi. Manibol Amerika sledi principe doktrine Kolina Paulea, koja podrazumeva preduzimanje vojnih operacija pod sopstvenim uslovima nakon temeljnih procena rizika i dobiti. Iako zasnovan na ideji o premoći SAD u međunarodnom sistemu, ovaj koncept mora, smatra autor, da krene od činjenice da, iako moćna, Amerika nije uvek u pravu u spoljnoj politici. Manibol Amerika zahteva strategiju i ravnotežu, uspostavljanje strateškog partnerstva u Aziji, redefinisanje odnosa prema Bliskom istoku, kao i intenzivan razvoj međunarodne trgovine. Kao primer mudre manibol strategije Bremer navodi Maršalov plan kojim je izgrađena Evropa nakon Drugog svetskog rata.
Ideja o neophodnoj Americi polazi od teze da bez prisustva SAD međunarodni sistem nije održiv, te da one ne mogu da se izoluju od posledica međuzavisnih odnosa globalnog sveta. Glavni motiv ovog koncepta je pretnja terorizma. Neophodna Amerika održiva je samo ako se na potpuno drugim osnovama bude gradila američka spoljna politika i ona zahteva sledeće: saradnju sa kineskim političkim elitama, osiguranje čvršćeg prisustva Kine u trgovinskim odnosima, reinvestiranje u evroatlantske odnose sa svešću da iste definišu rusko-američki bilateralni odnosi, kreiranje agende za sve ključne geo-strateške regione. Samo na ovaj način može da se nastavi institucionalizacija zajedničkih vrednosti koju je Maršalovim planom stvorio Hari Truman.
Strateško promišljanje i uzimanje u obzir svih relevantnih činilaca, koji utiču na proces donošenja odluka, u Bremerovoj analizi nijednog trena ne isključuje ekonomske, finansijske, političke, sociološke, istorijske, vojne i kulturno-vrednosne kategorije, koje sve zajedno doprinose jasnoći pogleda i izuzetnoj elaboraciji iznetih teza. Autor uočava sve dobrobiti i nedostatke tri spoljno-političke strategije koje bi mogle da osiguraju očuvanje nacionalne bezbednosti, ali i vrednosti na kojima su SAD, a koje su u mnogim aspektima, postale samo istorijsko sećanje. Sumorno zaključujući da „ne možemo da predvodimo ako drugi ne žele da nas slede“, Bremer konačno iznosi i svoj stav da je „nezavisna Amerika“ za njega jedina geo-strateška agenda koja može da osigura unutrašnji preporod SAD, revitalizaciju američkih vrednosti, povratak međunarodnog ugleda i utvrđivanje jasnih smernica američke spoljne politike, a time i mogućnost preciznijeg definisanja akcionog plana za buduće delovanje.
Pored nesumnjivih kvaliteta, kroz knjigu provejava jedna unutrašnja tenzija oko položaja i uticaja Rusije i Kine, dva ključna geo-strateška rivala Sjedinjenih Država. Tenzija prosijava u rečenici koja otvara knjigu, a koja glasi da će „Amerika i u doglednoj budućnosti biti jedina svetska supersila“. Ova tvrdnja predstavlja relativno problematičan stav, ukoliko uzmemo u obzir autorov stav iz zaključka, u kojem tvrdi da „Amerika 2020. ne može imati ulogu kakvu je imala 1945. i 1970, pa čak ni 1990“.
Zašto uočavamo unutrašnju tenziju teksta? Ako knjigu posmatramo kao celinu, koja na makroplanu pokušava da definiše probleme, pretnje, izazove i mogućnosti koje stoje pred političkim elitama SAD, složivši se pri tom sa autorom da se promena svetskog poretka dešava pred našim očima, onda pitanje identiteta supersile nužno mora biti nanovo postavljeno. Ako se složimo sa stavom da se svet radikalno menja, što autor tvrdi, onda se nužno mora otvoriti diskusija o tome kako i na osnovu kojih kriterijuma će se u budućnosti definisati identitet globalne supersile. Ekonomski i vojno-industrijski potencijali nekoliko država, koje su istovremeno najveći partneri, ali i najveća pretnja međunarodnom položaju SAD, u kombinaciji sa fragilnim sistemom globalnog finansijskog sistema po modelu spojenih sudova, uz nezaobilazna pitanja vlasništva nad prirodnim resursima, dovodi na dnevni red i debatu o dominantnom položaju njenih glavnih aktera.
U izuzetnoj i municioznoj analizi ovo je jedino važno pitanje na koje Bremer ne daje odgovor jer ga i ne postavlja. Da li je već to svojevrstan odgovor ili je u pitanju fenomenološka stepenica na koju nije lako iskoračiti iz pozicije američkog autora, ostaje da nagađamo, pri čemu ne smatramo da je u pitanju bilo kakva ideološka prepreka koja bi mogla vući korene iz istorijske paradigme hladnoratovskih narativa.
Čini se da je pre u pitanju prepreka koju generišu neke fundamentalne premise na kojima je američko društvo uspostavljeno. Vrednosna vertikala američkog političkog sistema, koja je uspostavila prvu modernu predstavničku demokratiju, a njenim građanima i celom svetu u legat ostavila Deklaraciju nezavisnosti i prvi pisani ustav, čak i kod autora takvog formata, kao što je Ijan Bremer, predstavlja osovinu oko koje se kreće njegovo naučno, ali pre svega građansko biće.
Autorovo opredeljenje za koncept nezavisne Amerike deluje kao pravi izbor, ukoliko se imaju u vidu američke političko-pravne vrednosti. Vraćanje njima Bremer vidi kao onu unutrašnju revoluciju i korektivni faktor američkog političkog sistema koji ostavlja mogućnost da SAD budu ono što je još Džon Vintrop video daleke 1630. godine – grad na brdu i svetlost svetu. Svojim opredeljenjem za nezavisnu Ameriku autor nam poručuje gde on vidi istinsku snagu i privlačnost ideje o Americi i zbog toga je, pored svih ostalih kva liteta, studija „Supersila“ vredna pažnje svakog čitaoca zainteresovanog za „američke teme“.
Gordana Bekčić-Pješčić
