Svako poludi na svoj način

26.03.19

Albanski pisac Stefan Čapaliku piše o Skadru iz komunističke epohe, gde stiže televizija, kao nova religija

Godina je 1967, u Skadru, u romanu „Svako poludi na svoj način” albanskog pisca Stefana Čapalikua, objavljenog u prevodu Danila Brajovića, i u izdanju beogradskog „Klija”. To je mesto slično mnogim drugim sredinama u komunističko doba, gde je partija potiskivala verske slobode, hapsila one koji su se izražavali kao katolici ili muslimani, a iz udžbenika cepala stranice posvećene nepodobnim pesnicima. I pored toga, deca idu u školu, ljudi se venčavaju, žive i umiru, a sve se menja kada stigne prvi televizor, kao nova religija. Razlika je samo u perspektivi onoga koji taj svet posmatra, i u ovoj autobiografskoj priči pripovedač je dečak, felinijevskog kova, izdvojen iz mnoštva živopisnih lokalnih likova kao rezoner. Njegovo neiskvareno svedočanstvo dirljivo je na duhovit način.

Stefan Čapaliku gost je Beograda, gde će večeras u Bitef teatru imati književno veče, od 19 časova, pošto se juče susreo sa čitaocima u Somboru. Njegova poseta Narodnoj biblioteci u Užicu rezervisana je za sutra, od 18 časova.

Reč je o svestranom umetniku, koji je albanski jezik i književnost diplomirao na Univerzitetu u Tirani, nakon čega se stručno usavršavao u Italiji, Češkoj i Engleskoj. Od 2005. godine istraživač je pri Centru za albanske studije i profesor je estetike na Univerzitetu umetnosti u Tirani. Pozorišni je i filmski reditelj, piše prozu, poeziju, drame i eseje, koji su prevedeni na više svetskih jezika. Međutim, ovaj prevod na srpski romana „Svako poludi na svoj način” Stefan Čapaliku smatra posebno važnim, hvaleći najpre vizuelni identitet knjige.

– Kada sam ovo izdanje uzeo u ruke osetio sam da sam dodirnuo nešto najlepše što sam ikada video. Ono što je takođe bitno jeste da je to prevod dela jednog albanskog autora na srpski jezik, što je korak više u zbližavanju naše dve kulture. Pre ovog dolaska u Beograd pronašao sam podatak da je oko 70 srpskih autora prevedeno na albanski, dok pretpostavljam da je broj u obrnutom slučaju mnogo manji. Stvari koje smo proživeli toliko su jake i upečatljive, i ja sam želeo da ih dočaram, da prepričam tu epohu komunizma, u doba Envera Hodže, bez naknadnog osuđivanja. Ljudima koji su živeli u diktaturi ne treba suditi, što ne znači da ne treba govoriti o vrednostima koje su zastupali – rekao je u Čapaliku u razgovoru sa novinarima.

– U mom romanu postoje dve kategorije ličnosti, heroji čija sam imena naveo, kao i one žrtve sistema, čija sam imena izmislio. U mojoj romanesknoj trilogiji, čiji je prvi deo ovo delo o kojem govorimo, reč je o herojima i žrtvama od 1967. do 1985. godine, o onima koji su akteri zbivanja posle pada Berlinskog zida, kao i potonjih građanskih nemira u Albaniji.

Doba postkomunizma u Albaniji autor pre svega vidi kroz veću slobodu izražavanja, a primećuje da ovakvu knjigu ne bi mogao da objavi u bivšoj komunističkoj epohi.

– Nije jednostavno biti pošten prema sebi, a to nije ni moguće ako niste slobodni. Međutim, i pre i posle komunizma intelektualci su siromašni u Albaniji. Ja pripadam onoj vrsti pisaca koji stvarnost posmatraju kakva jeste, za razliku od onih koji su na neki način „umorni” od nje i žele da je izbegnu. Biti savremeni pisac, to je estetska kategorija. Savremeni pisac je stvaralac koji je u stanju da vidi i da prikaže i mračnu stranu svog vremena – mišljenja je Stefan Čapaliku.

Kada je reč o naša dva naroda, ovaj autor zapaža da nam nedostaju pravi susreti, neformalni međusobni kontakti izvan politike, na plaži, na skijanju, za barom, u knjižari.

– Tako ćemo se najbolje upoznati i proceniti da li smo slični ili različiti, da li smo prijatelji ili samo poznanici – smatra Čapaliku, koji je od 2007. do 2009. godine bio lektor za albanski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Jedna od smešnijih epizoda u inače duhovitom romanu govori o emitovanju Bertolučijevog filma „Poslednji tango u Parizu” na Televiziji Titograd. Vest o tome brzo se proširila u onom delu Skadra, čiji su prijemnici hvatali crnogorsku televiziju, posebno među Podgoričanima, kako su ih zvali. Zbog „slobodnijih” scena u filmu, junakova kuća bila je prepuna muškaraca, koji su „ulazili tiho, polutajno, kao da je vreme rata, pa idu na tajni sastanak pokreta otpora”.

– U to vreme gledali smo italijansku i grčku televiziju, kao i TV Titograd. Međutim, u jednom trenutku, albanski komunisti su postavili presretače za emitovanje talasa, pa su onda svi bili prinuđeni da prate samo albansku televiziju – objasnio je Čapaliku.

On priznaje uticaje italijanske televizije, ali i filmova Felinija, Antonionija, Đuzepea Tornatorea, i u ovom romanu.

– Ljudi moje generacije, koji su odrastali na delima evropske književnosti, na ruskim i francuskim klasicima, uglavnom govore italijanski – primetio je naš gost.

U okviru Festivala monodrame, beogradska publika imaće priliku da vidi i Čapalikuovu monodramu „Kupola”, primer albanskog dokumentarističkog pozorišta, kroz svedočanstvo pripadnika dvojezične manjine Podgoričana.

Marina Vulićević