05.02.12
U razgovoru sam kao provodnik
Neda Valčić-Lazović
Srpsko novinarstvo pati od nedostatka intelektualnog poštenja
Kada gledamo intervjue Nede Valčić-Lazović sa najvećim piscima i filozofima današnjice, urednice i novinarke RTS-a, razgovore koje je najčešće vodila na perfektnom francuskom jeziku, zaista shvatamo da je istina dijaloške prirode, da čovek samo u komunikaciji sa osetljivim sagornikom može da dođe do značajnih, životnih, saznanja. „Najčešće smo zaključani u jeziku - uvek isti ton i iste rečenice, ljudi koji ne umeju ili neće da čuju, reči bez težine... Sa koliko osoba možete istinski da razgovarate?”, kaže Neda Valčić-Lazović u predgovoru svoje knjige izabranih razgovora „Sve što (ne) kažem pogrešno je”, u izdanju „Službenog glasnika”. Sada i čitamo njene emisije u kojima su gostovali Slobodan Selenić, Patrik Beson, Peter Handke, Ameli Notomb, Milorad Pavić, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Žan Bodrijar, Mišel Onfre, Frederik Begbede, Dušan Kovačević i drugi.
Serija Vaših autorskih emisija započela je razgovorom sa velikim Brodskim, a kažete i da je to bio početak Vaših preobražaja kroz intervjue. Šta sve osećate dok razgovarate sa piscima svetskog glasa, sa autentičnim zvezdama, i na koji način Vas je to promenilo?
Na prvom mestu, osećam kako intelektualna avitaminoza svakodnevnog života nestaje. Srećna što, u svom zrelom dobu, nalazim učitelje... Rečenica Petera Handkea da je „umetnost puna krikova, kao napušteno dete” i da je „smisao književnosti upravo da oseti to dete napušteno u svetu” obeležila je mnoga moja kasnija čitanja. Misao Marija Vargasa Ljose koji, pišući o odrastanju svojih junaka u diktaturi, zapravo piše o ljudima koji smatraju da postići uspeh u mutnim vremenima znači izneveriti sebe, te stoga biraju „teško bitisanje u osrednjosti”, izoštrila je moj kritički pogled na današnje društvo... Čini mi se kao da sam sa „mojim” piscima odrastala u odraslim godinama...
Izbor intervjua koji sada imamo pred sobom sačinjen je po posebnom ključu?
Taj ključ je u isto vreme i promišljen i ličan: ličan jer su se tu našli moji prvi sagovornici - Peter Handke i Patrik Beson, zatim, moji, u trenutku pisanja, poslednji sagovornici - Mišel Onfre i Žan-Mari Le Klezio, moji nobelovci - osim Le Klezioa, Orhan Pamuk i Mario Vargas Ljosa... Posebno sam bila osetljiva prema autorima kojih više nema - prema Slobodanu Seleniću, Miloradu Paviću, Žanu Bodrijaru, Horheu Semprunu, Alenu Rob-Grijeu... U racionalnom ključu, vodila sam računa da se pored težih ili više teorijskih intervjua, kao što je, na primer, razgovor sa planetarno poznatim filozofom Žanom Bodrijarom, nađu neobavezne, lične ispovesti književnih zvezda kao što su Frederik Begbede ili Ameli Notomb. Sviđa mi se da pored „težih”, piscu postavim i neka sasvim obična pitanja tipa „šta o sebi misli kad se pogleda u ogledalo” i sl. Volim promene ritma, različitost, to nosi lepotu...
Kakva je srazmera duge pripreme i istinskog nadahnuća u ovim razgovorima, svojevrsnim seansama?
Pripreme su uvek duge i ne bih mogla bez njih, ali u praksi ne znače preterano. Iskoristim možda trideset ili četrdeset pripremljenih pitanja. Svaki razgovor ima neku svoju unutrašnju logiku i u određenom trenutku krene svojim putem. Ja sam onda tu da ne dozvolim da moj sagovornik „skrene s puta”.
Do koga je bilo najteže doći, na čiji ste intervju najduže čekali?
Čini mi se da sam na sve intervjue čekala dugo. Ipak, možda, najduže na razgovor sa Žan-Mari Le Klezioom, francuskim piscem koji živi na relaciji Novi Meksiko-Južna Koreja-Mauricijus,i koji ne daje intervjue. Imala sam sreću da prihvati razgovor i to samo par meseci pošto je dobio Nobelovu nagradu - bila je to zaista nemoguća misija.
Kako ste se osetili kada Vas je Le Klezio nazvao ranom zorom u hotel i kada Vas je dovezao do svoje skrivene kuće?
Nikada nisam ustala tako lako! Skočila sam iz kreveta kad sam čula taj smireni duboki glas koji mi predlaže da, umesto u mom hotelu, snimamo u njegovoj kući - što je od početka bila moja želja! Sačekao nas je ispred jedne napuštene crkve iz 16. veka, a onda, ćuteći, vozio nekim čudnim uskim putevima, sve do svoje kuće na litici, u koju nijedna TV ekipa nije kročila. U toj usamljenoj kući na obali Atlantika, u jednom nestvarnom ambijentu, napravila sam jedan od meni najdražih razgovora.
Da li ste se nekada osetili kao psihoanalitičar, posebno sa onim ličnostima koje su zatvorene?
Psihoanalizu prepuštam psihoanalitičarima... Ipak, imala sam utisak, posebno kad je reč o piscima koji retko i nerado daju intervjue, da sam neka vrsta „provodnika”... Čini mi se da su se pojedini pisci, potpuno zaboravivši na kamere, na izvestan način obraćali sebi ili objašnjavali neke stvari sebi, a ja sam bila vrsta „provodnika” da to lakše učine...
Ko Vam je od sagovornika bio posebno blizak, a ko odbojan? Handke je u početku odbijao da priča, da li Vas takve situacije, koje su poznate svakom novinaru, nekada pokolebaju?
Svi su mi bliski, jer, kad sednem preko puta njih, oni postaju„moji likovi”, čak i onda kad hoće da budu odbojni, kao što je to pokušao Alen Rob-Grije. A „zastrašivanje”iodbijanje Petera Handkea skrivalo je jednu neverovatnu osetljivost... Inače, odbijanje ponekad deluje na mene kao crvena marama. Ništa vredno u životu ne dobija se na lak način. Smatram da, ako nešto istinski želite, to i ostvarite. Pitanje je samo koliko želite.
Da li se nekada dogodilo da niste uspeli da dođete do nekog pisca kog ste posebno želeli da intervjuišete? Da li biste nam otkrili ko će biti neki od sledećih sagovornika?
Fransoaz Sagan me je odbila zato što sam sa srpske televizije, Markes mi nikad nije odgovorio. A imena budućih sagovornika nikad ne otkrivam -kad mi postave to pitanje, naprasno postajem sujeverna...
Šta mislite o srpskom novinarstvu danas?
Uz ono dužno „čast izuzecima”, mislim da pati od iste boljke kao i naše društvo danas: od nedostatka intelektualnog poštenja!
Marina Vulićević
01.07.14 Polja
ŠTA JE U NERASPAKOVANOM KOFERU? ILI „NE PRUŽAJTE OGLEDALO PISCIMA“
Neda Valčić Lazović: Sve što (ne) kažem, pogrešno je
Malo današnjih čitalaca priča o knjigama; još je manji broj onih za koje se misli da merodavno pišu (pričaju) o pročitanom.1 Ipak, na tom dvoglasju pisac–čitalac počiva čitava (književna) industrija – školska lektira, studije, nauka o književnosti, sajmovi, književne nagrade... Između pisaca i čitalaca nema ničega osim knjiga i, naravno, (razdvojenih) života. Budući da pišem o piscima iz 19, a živim u 21. veku, nisam ni na koji način u mogućnosti da intervjuišem (svoje) pisce, da „zaobiđem“, iskoristim knjigu i preko nje (a sve zbog nje) stignem i do njih. Naše vremenske statistike se ne podudaraju i, mada su mi neki bliži od suseda, ne mogu im reći čak ni dobro jutro. Ništa me, ipak, ne obavezuje da o tim namerama pričam, pogotovo pišem. Činjenica ostaje – čitaoci se retko kad oglašavaju. Čitaju u tišini i... vraćaju knjigu u tišinu.
Dvosmisleni naslov knjige intervjua Nede Valčić Lazović, Sve što (ne) kažem, pogrešno je, preuzet je iz razgovora sa Handkeom: „Znate, na nemačkom postoji izreka: Što god da uradim, pogrešiću. Tako i ja. Sve što kažem, pogrešno je. I sve što ne kažem, pogrešno je.“ Ova pesimistička jezičko-ontološka alternacija (reći : ne reći, biti : ne biti) nametnula mi se kao mantra, kao užasna igra naših raznoraznih (ne) ostvarenih identiteta i zato sam odlučila da ipak nešto kažem/napišem o... već na početku ne znam o kome ili o čemu – o intervjuisanim piscima? O napisanoj knjizi? O nenapisanoj a najavljenoj knjizi? O Nedi Valčić Lazović? O sebi? Zapravo, ovaj tekst je pisan u susret drugoj knjizi (onoj koja je još uvek ostala u neraspakovanom koferu), kao prethodnica, kao pitanja koja se u umu postavljaju živim piscima pre nego što se mikrofon stavi pred njih, a prazan papir pred sebe.
Knjiga je nastala na osnovu televizijske serije Savremeni svetski pisci započete 1996, iz autorkine „gladi za razgovorom“ i iz otpora nabujaloj pornografizaciji medija. Uz knjigu je priložen i CD – kao njen zvučni i vizuelni dvojnik. U njoj je, kroz dijalog sa Drugima, razotkriveno i jedno skriveno autobiografsko i/ili čitalačko ja: „Na kraju, shvatiću da ni meni ogledala nisu strana i počeću da prepoznajem sebe u svojim pitanjima.“ Autorka, dijalog sa petnaest pisaca, književnika i filozofa, širi prema imaginarnom trećem, prema nama, želeći da podeli iskustvo tih susreta, 1 Koliko je nečujnije (uprkos novim medijima) današnje čitanje od onog iz 18. veka, kada je ne pričati o pročitanom značilo isto što i ostaviti knjigu nepročitanom!
Dragana Vukićević svesna da će sve što (ne) kaže, biti pogrešno. Intuicija i racio ne samo da su, kako ona tvrdi, prisutni u odabiru intervjuisanih autora koji su ušli u prvu knjigu intervjua, već su prisutni i u samim pitanjima – u paradoksu racionalnog kormilarenja (u sigurnom vođenju dijaloga) i intuitivnog prepuštanja niz maticu priče drugog. Na početku svakog dijaloga Neda Valčić Lazović pravi ram-priču, piše o teškoćama su-sretaja, postavlja nevidljivu treću stolicu i za nas koji smo s druge strane teksta, s druge strane susreta:
„Pariz je blokiran prvomajskim paradama. Konačno, stižemo ispred crne kapije, odmah pored mesare, sledeći Penakovo uputstvo“ (...) „Prozor radne sobe turskog pisca Orhana Pamuka gleda na Bosfor, prirodnu granicu između Evrope i Azije, koja je, doslovno i metaforički, vidna“ (...)
„Početak maja 2002. Calle de flora u srcu Madrida, četvorospratna raskošna zgrada. Na ulaznoj kapiji, kao i na liftu, njegovi inicijali. Mario Vargas Ljosa dočekuje me u penthausu koji obuhvata ceo Madrid“ (...)
„Gospođo, ne mogu da prihvatim ovaj intervju, ne znam ko vam je i šta obećao u moje ime, ne želim nikakve dodatne obaveze.
- Ali, gospodine Rob Grije, ovaj intervju zvanično je zakazan pre dva meseca“ (...)
„Idemo! Frederik Šautorka se obraća Begbedeu, prim. D. V.], ne morate da se okrećete baš za svakom devojkom!
- Ali Beograđanke su tako lepe.“ (...)
„Pisala sam mu sedam godina. Tačnije njegovom francuskom izdavaču (...) Onda je u oktobru 2008. objavljena vest da je Žan-Mari Gistav Le Klezio dobio Nobelovu nagradu za književnost. ’Sad više ne vredi da pišem’, rekla sam. I, naravno, pisala sam...“
Sve što (ne) kažem, pogrešno je jeste antologija susreta sa piscima – duhovni prtljag koji autorka raspakiva pred čitaocima po povratku sa svojih putovanja. Iz knjige-kofera izleću najjači utisci: „Crveni šal Alena Rob-Grijea, otmena uzdržanost Ž. M. G. Le Klezioa, zarazni smeh Mišela Onfrea, senzibilnost Petera Handkea, praskavi šarm Frederika Begbedea, „urnebesno tragični“ junaci Dušana Kovačevića, nepredvidivost Patrika Besona, trčanje po kiši Danijela Penaka, potmuli nemir Orhana Pamuka, gospodstvo Slobodana Selenića, ekstravagantna lepota Ameli Notomb, barokni obrti u ritmu lule Milorada Pavića, odmerena rečenica Horhea Sempruna, južnjački temperament Maria Vargas Ljose, razbarušena mašta Žana Bodrijara“... Ma kakve bile teškoće susreta – uporna odbijanja zbog... promena lokacije zbog... prekidi tokom snimanja zbog... – interview must go on! Iz predvorja priče – ulazimo u priču, iz rama u sliku. U susretu sa nepoznatim (pa ni sa poznatima) nije lako držati priču pod kontrolom: usmeriti onog koji govori da govori o onome što ga pitate. To nije lako ni u svakodnevnoj komunikaciji, a pogotovo ne kada je energija sagovornikove reči ogromna, kada ste vi nepoznati, a on poznat, kada je njegova reč unapred ispred vas. Razliku treba smanjiti – za početak znati jezik sagovornika, onda pročitati njegove knjige, susresti se sa virtuelnim autorom, savladati sve fizičke prepreka koje prethode pravom susretu, napokon stati pred njega sa spremljenim pitanjima i upustiti se u avanturu razgovora, pažljivo, vrlo pažljivo slušati, od nekih pitanja odustati, neka uporno nametati.
Autorka udružuje intervjue u tematske celine dajući im poetične naslove: „Tamo gde se Sava i Dunav sastaju“ posvećen je Slobodanu Seleniću, Patriku Besonu i Peteru Handkeu. Drugi naslov, kome je kumovao Danijel Penak, „Sve je dozvoljeno pošto je sve moguće“, pored Penaka u središte stavlja pisce koji literarizuju svoje čitaoce (Milorad Pavić), čiji junaci žive u večitom detinjstvu (Ameli Notomb), za koje je mašta poput sata kojeg pisci navijaju (Orhan Pamuk). Treća celina posvećena je Žanu Bodrijaru, njegovom tumačenju svakodnevice obeležene „duhom terorizma“, medijskom estetizacijom banalnosti, simulacijama. Posebnu grupu čine pisci koji su osetili i/ili literarizovali „ožiljke diktature“ – pisci „gnevnih knjiga“, „odbolovanih priča“, koji su u velikim diktaturama prepoznali i „teror malog čoveka“ i paradoksalnu isplativost smrti (Dušan Kovačević), koji pišu da bi se „osvetili stvarnosti“, „izoštrili svoju osećajnost“ i našli pribežište protiv patnje (Mario Vargas Ljosa) ili da bi se oslobodili politike (Horhe Semprun). Naslov Nova autobiografija objedinjuje pisce koje prati njihova negativna slika (Alen Rob-Grije), koji su buntovnici bez iluzija (Frederik Begbede), kojima nije svet Bog, ali jeste tuđi život (Mišel Onfre), koji osećaju glad za slobodom (Ž. M. G. Le Klezio). Iako su sva pitanja saobražena sagovornicima i u središte postavljeno njihovo vrlo raznoliko delo, postoji nekoliko pitanja koja su ponavljaju poput lajtmotiva. Jedno se odnosi na detinjstvo, drugo glasi: zašto pišete.
Izdvajamo one priče koje ruše mit o srećnom detinjstvu – impresivnim slikama detinjstva, (suicidnosti, alkoholizma, izbegavanja hrane) kod A. Notomb, (napuštenost, odrastanje u sirotištu uz svešteničko licemerje) kod M. Onfrea, pridružujemo još jedno gorko odrastanje. Čitalac je polje na kojem se ukrštaju najrazličitija dela, beskrajno polje nepredvidivih asocijacija. Stoga u to otvoreno polje valja ubaciti pisca kojeg autorka nije intervjuisala – Mirka Kovača. Pre nego što će napisati Vrata od utrobe, on u jednom zapisanom intervjuu kaže:
„Roman će se zvati Vrata od utrobe. Posvećen je majci. Moto mu je iz knjige o Jovu: ’Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.’ To je ideja knjige. Pokušaću ’izazvati’ u sebi sav onaj smrad koji sam udahnuo kao dete, onih posleratnih godina. U knjigu ću metnuti sve čega se setim. I mnogo ću raditi na stilu. Stil me sve više okupira kao perverzija.“
Posle ovog odgovora-uljeza o energiji pisanja koncentrisanoj u „smradu“ detinjstva, i našeg asocijativnog dopisivanja teksta, vraćamo se drugom pitanju šta je pisanje, i malom katalogu odgovora koje smo izdvojili (pragmatična strana kataloga je što vam omogućava da gotovo nasumično bilo kojim citatom započnete neku svoju priču o književnosti a da ne promašite temu):
„Pisanje je nastavljanje detinjstva drugim sredstvima“ – Ameli Notomb.
„Književnost je pre svega potraga za istinom, i ako je to moguće, potraga za lepotom. Ali, ako može da posluži i za osvetu, tim bolje“ – Frederik Begbede.
„Prostitutke imaju isto zanimanje kao i umetnici. One se obnažuju – i umetnik se obnažuje“ – P. Beson.
„Oni (pisci) su doboši koji odzvanjaju. Samo to rade. Udaraju u doboš često samo zato da bi se čuo njihov lični, unutrašnji problem, a ne problem zajednice“ – Le Klezio.
„Smisao književnosti jeste da oseti dete napušteno u svetu“ – P. Handke.
Autorka na marginama ponavlja određene rečenice iz odgovora pisaca koje, odvojeno čitane, jesu neka vrsta njihove kondenzovane biografije. Izdvajamo sentence koje se odnose na Slobodana Selenića: „Uvrežilo se mišljenje da čovek rođen u Beogradu nema zavičaj“, „bolesni su pobedili, barem ja mislim“, „za mene je istina da istine nema“, „srećan čovek nije književno ’fotogeničan’, „međuigra dokumenata i fikcije koristi jednome i drugome“. Ovakve sintagme mogu biti pravi literarni stimulansi, podsetnici za nešto za šta ću, samo u ovom virtuelnom razgovoru, smisliti reč – biopoetika.2 Možda joj mogu naći i filozofsko opravdanje u odgovoru koji je na pitanje Nade Valčić Lazović: „Zašto smatrate da, recimo ja, kao čitalac, treba da poznajem Vašu biografiju da bih shvatila Vaše knjige“, dao Mišel Onfre: „Zato što se sve vezuje za realnost. Zato što filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Ne zanima me filozofija kao geto.“ Ili: u Le Kleziovom shvatanju književnosti: „Književnost je piščevo traganje za samim sobom. Ne vidim šta bi pisac mogao da traži u tuđe ime. Bilo bi pretenciozno da govorite u ime svih.“
Pitamo se postoji li neko zajedničko „biopoetičko“ uporište pisaca. Beson ih deli na paranoike i šizofreničare; srećnijim smatra one, koji su poput njega, šizofreničari. Nezavisno od njega, istoj grupi se pridružuje i Ljosa. Svakog od njih, Beson bi dodao, poput prostitutki, obeležava ekstremno iskustvo sveta. Pisanje je i vanvremenski dijalog sa drugim autorima – erotičan sudar priča. U jednom takvom sudaru Mišel Onfre alternira ideju Dostojevskog: Ako Bog ne postoji, onda je sve dozvoljeno (dubljim spuštanjem čitalačke sonde stižemo do biblijskog citata: „Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome”) u: Ako Bog postoji, onda je sve dozvoljeno. „Erotičan“ sudar priča drugačiji je kod Handkea koji (između ostalih) virtuelnu energiju sopstvenog pisanja prepoznaje u Andrićevom delu: „Andrić je pesimista. Ali, njegov pesimizam pročišćava. I mene pročišćava. Kada bih ja bio pesimista, voleo bih da imam strast koju je imao Ivo Andrić, strast da prikažem zlo istinitim i opipljivim. Da bih ga promenio...“
Da ne bi u našem čitanju knjige intervjua odgovori odneli prevagu nad pitanjima, i da ne bismo zaboravili na autora, na kraju se opredeljujemo da svoju analizu pitanja pretočimo u sama pitanja – u virtuelni dijalog koji vodimo sa autorkom dok ona, po povratku sa svojih putovanja, stavlja svoj duhovni prtljag pred nas – jedan kofer raspakuje, ali drugi ostavlja zatvoren. Naše čitanje/pisanje završavamo imaginarnim intervjuom sa Nedom Valčić Lazović:
- Ako je jezik poput kuće, kako je biti jezički nomad, ići iz jednog jezika u drugi, iz drugog u treći? Gde je nomadov mir?
Reč smo izmislili po analogiji sa rečju geopoetika – kombinujući dve reči: biografija i poetika.
- Postoje li pitanja koja ste želeli, a niste postavili? Kako ona glase? (U teorijskim tekstovima o novinarskim žanrovima – ovo pitanje se ne smatra profesionalnim,3 ali ja nisam profesionalni novinar pa ga mogu postaviti).
- U intervjuu sa Miloradom Pavićem postavljate pitanje: „Da li način pisanja uslovljava način čitanja?“ Moje pitanje glasi: Kako način na koji postavljate pitanje otkriva način na koji čitate?
- Za nepunih sat vremena razgovora s drugim, gotovo da dodirnete njegovu „kuću“, njegovo biće. Kako izgleda „izlazak“ iz tuđe kuće, na ulicu? - Kada priču o drugom probijate pričom o sebi (o svetu kome vi pripadate)? Zašto ste pominjali bombardovanje Srbije, ili Goli otok u razgovoru sa Le Kleziom?
- Zapravo, vi koliko se sastajete, neprestano se i rastajete. Jesu li za vas razgovori mostovi ili „izgubljeni rajevi“ ili nešto što nisam navela kao alternaciju? - Petnaest pisaca, književnika, filozofa – različiti temperamenti, različite geografije, različite ideologije... Ipak, za mene je bilo neobično otkriće paradoksa – beskrajna raznolikost, u suštini, istog sveta onih koji izmišljaju priče. Razgovor jednih je buka i bes, razgovor drugih je strah i drhtanje, i prvih i drugih glas preosetljivih, neretko egocentričnih ljudi. Šta biste vi prepoznali kao najmanji zajednički sadržalac svih intervjua koje ste vodili sa ljudima od pera?
- Za srpsku (osobito) televizijsku publiku razgovori sa svetskim piscima, s obzirom na uobičajeni televizijski repertoar, vrlo su incidentni. Da li oni zapravo pojačavaju jaz tamo gde želite da se on smanji? - U jednom intervjuu vođenom davne 1972. godine (intervjuer Isak Crnogorski), Mirko Kovač kaže: „Dakle, famu o književnicima treba razbiti. Jednom za svagda objaviti da to nisu pametne glave, nikakve vođe. Književnici su kreteni koji se igraju svog postojanja. Treba biti protiv književnika-glavešina, književnika-diplomata, književnika-mudraca. Treba poštovati književnike glupake, književnike-pedere, književnike bez društvenog ugleda i položaja. Onda će tek sve biti u redu. Protiv književnih delegacija, protiv književnih kongresa, protiv književnika s ordenjem. Za književne osamljenike, za književnike ponosne na svoje prokletstvo.“ Niste li i vi doprineli mitologizaciji pisaca?
- Otkrivanje lične ranjivosti je ipak bilo kontrolisano. Vi niste insistirali, a pisci nas (bar mene) nisu zavarali raz-otkrivanjem. Dok čitamo Ljosu koji demaskira „ljude koji profitiraju od diktature, koji zgrću ogromne pare i koji postaju cinici da bi se zaštitili od različitih vrsta griže savesti“, pitamo se nije li cinizam postao (lažni) alibi dobro situiranih pisaca (o zaslugama ovde nije reč nego o licemerju, možda? ili šizofreniji? ili estetskom subverzivnom dvojniku? ili svemu pomalo). 3 Dubravka Valić Nedeljković navodi „pitanja koja nije preporučljivo postavljati“: „Recite nam nešto o sebi?“; „I na kraju, ako vas nešto nismo pitali, a vi biste želeli da kažete, sada imate priliku“; „Ja vas ne bih pitao/la ali javnost se zanima, pa bismo zato želeli da nam nešto kažete ipak i o toj aferi“; „Dok smo se dogovarali za ovaj intervju, rekli ste mi pa sad to objasnite i našem auditorijumu.“ Novinarski žanrovi, .- Kako ste sebe videli u očima intervjuisanih pisaca? Simptomatične su mi bile pojedine reakcije na vaše notiranje naše stvarnosti. Bombardovana Srbija je za Begbedea koji živi/opisuje „civilizaciju zadovoljstva i žudnje, bilo za seksom ili drogom“ prostor znatiželje! (Begbede: „Zato sam i želeo da dođem ovamo da vidim zemlju koja je preživela haos, da vidim da li ljudi žive i dalje. Da li su beznadežni, uplašeni drogirani.“) Semprun nije siguran da se demokratija uči pomoću bombi, ali, autorki, za koju je bombardovanje Srbije „demonstracija oružane moći polovine planete“, poručuje: „Ne zaboravite da razgovarate sa Špancem koji je bio svedok propadanja demokratskog sistema u Španiji zbog neintervencije. Nije bilo bombi.“
- U mnogobrojnim intervjuima pisci su otkrivali svoje željene, još uvek nenapisane knjige – Selenić knjigu o starenju, Beson – esej Nežnost čudovište, Pavić piše „iz dana u dan sve manje sam pisac svojih knjiga, a sve više pisac budućih, koje možda nikada neću napisati“. I vi najavljujete drugu knjigu – duhovni prtljag koji stoji u neraspakovanom koferu. Znate li njen naslov? Kada ćete objaviti nastavak – onaj koji ste nagovestili i u kojem će (možda) biti razgovori sa Julijom Kristevom, Ginterom Grasom, Ljudmilom Ulickom, Đerđom Konradom ili Edgarom Morenom, Svetlanom Velmar Janković, Ljubomirom Simovićem, Davidom Albaharijem... možda po sećanju rekonstruisan nesačuvan razgovor sa Brodskim koji je davne 1988. probudio vašu glad za intervjuima.
Virtuelni dijalog završavam parafrazirajući Penaka. U očekivanju druge knjige intervjua, umesto: „Imajte milosti prema piscima (...) Nemojte im pružati ogledalo“ ispisujem: Nemajte milosti prema piscima (...) Pružite im ogledalo!