Svirepi suparnik

imizam da zamenimo dubokim optimizmom i da zamislimo da će ljudi za pedeset godina živeti u svetu u kojem će mnoge stvari biti bolje nego u današnjem: to bi, na primer, mogao da bude svet u kojem je rak izlečiv.
Upravo sa takvim optimizmom je Ričard Nikson pre pedesetak godina (1971) potpisao američki Nacionalni akt o kanceru kojim je započela sistematska i organizovana potraga za efikasnom terapijom protiv raka, potraga koja je popularno nazvana „rat protiv raka“. U tom dokumentu borba protiv raka poredi se sa čovekovim spuštanjem na Mesec. Kao i većina analogija, i ova počiva na nečemu neizvesnom: nalaženje terapije protiv raka je ogroman i težak zadatak kao i spuštanje čoveka na Mesec, ali kao što su naučnici i inženjeri savladali teškoće vezane za odlazak na Mesec, tako će učiniti i u borbi protiv raka. Nažalost, spuštanje na udaljeno nebesko telo pokazalo se kao mnogo jednostavniji zadatak od pronalaženja efikasne terapije protiv male ćelijske mase koja ponekad naraste u nama. Neuspeh budi nelagodu, a nelagoda se često ispoljava na neobičan način. Tako je novi američki program borbe protiv raka koji je započet 2016. godine, dobio naziv po nekadašnjoj analogiji koja se pokazala kao neadekvatna: program se zove „lansiranje na rak“ (Cancer Moonshot). Uprkos novom početku, nastojanja naučnika da savladaju bolest samo su delimično uspešna. Nije reč o tome da istraživanja ne dovode ni do kakvih terapijskih rezultata, samo je uspeh daleko manji nego što bi se očekivalo imajući u vidu uloženi trud i sredstva. A kada smo suočeni sa tako ugrožavajućom bolešću kao što je rak, ta razlika je ključna.