Tačka najmanjeg otpora

01.11.14

Elle, novembar 2014.
Pošto je zavođenje zavodnika da nas zavede najzahtevniji deo umetnosti zavođenja, bila je toliko iscrpljena od tog napora da ga je zamolila da je sledećeg jutra ne budi, već da bude veoma tih kada bude izlazio. Dodala je, klizeći niz glatki tobogan sna, nesiguna da li će reči uopšte dopreti do njega, da u fioci pisaćeg stola s leve strane ima rezervni ključ, i da u potpunosti zavisi od njega da li će ga koristiti. (str. 26)

Najviše nas, i to je ono detinje u nama koje ne treba nikada da odumre, uzbuđuju knjige u kojima se dešavanja, sve jedno šašavije, opasnije i neočekivanije od drugog, smenjuju vrtoglavim tempom, pa ih jedva sustižemo jureći ih kroz stranice, zadihani i srećni, u onoj neuporedivoj omami čitanja od koje ceo okolni svet nestaje, a da ne primetimo da nam išta iz njega nedostaje. Da nema takve književosti, teško da bi bilo i neke drugačije, jer na njoj se drži ta veličanstvena, sintetizujuća umetnost romana, zahtevna, složena i beskrajno prilagodljiva kao ljudski mozak.

Čitalac se, onaj pravi i doživotni, međutim postaje tek kada se nauči uživati i u knjigama u kojima se tobože „ništa ne dešava“, koje su satkane od suptilnijih niti, a da pri tome ni na koji način i ni u kojem smislu nisu isprazne i dosadne, nego su na drugi način ispripovedano uzbudljivo svedočenje ljudskog iskustva postojanja, ako to ne zvuči odviše pretenciozno... Roman Tačka najmanjeg otpora nama do sada nepoznate danske knjževnice Ade Djerup, za koji je 2010. dobila Evropsku nagradu za književnost, od takve je vrste; dok ga čitam, uporno me prati senka jednog velikog slovenskog severnjaka, jer ima nečega uzbuđujuće čehovljevskog u ovoj priči koja se gotovo sva odvija u nekakvom danskom ladanju, u letnjikovcu u provinciji u kojem bi čovek lako zamislio sve one galebovske i višnjikovske karaktere iz Čehova, podjednako se sporo vreme ovde vuče, podjednako su ranjeni, tobože čudni i tako nam bliski (mada negde skandinavski staloženi i situirani...) ti ljudi koji se tako teško skrašavaju u sopstvnoj koži, i podjednako su naizgled trivijalne njihove brige i sudari, ali zapravo se od njih sastoje naši životi, a sve ostalo je pena dana.

Jer, šta se zapravo „desi“ u ovom romanu? Mlada žena Ema, tridesetak godina, iznenada postane naslednica letnjikovca koji je ostao iza njene voljene bake, a nekako u isto vreme njen dragi - kojem se baš nekako uvrtelo u glavu da postane otac, ali u njoj ne nalazi podršku za to - odlazi poslom u daleku Australiju na dva meseca. Leto se, ono svetlo, severnjačko, u kojem dani beskrajno traju, a noći su sveže i lake, upravo sprema, a naša junakinja odlazi u letnjikovac i ostaje tamo, pokušavajći da reši administrativne zaplete oko bakine urne, te upoznajući neki lokalni, ali i mondeni svet koji se muva po tom primorskom mestu. Izvučena iz zaštitničke, ali i izolujuće i infantilizujuće čaure svoje (pre)dobro skrojene ljubavne relacije, najzad prepuštena sebi, Ema upada u složene veze koje će je, hm, pa zapravo ne toliko „promeniti“ koliko zapravo pustiti da sazri, da sazna nešto važno o sebi i svojim željama. Možda će to značiti i da bi se njenom dragom mogla ostvariti želja, ali moguće baš i ne na onaj način na koji je zamišljao? A šta je pak zrelost ako ne sposobnost prihvatanja sudbinskih ishoda koje nismo zacrtali do poslednjeg detalja, nego ih je sam život izvajao na nama onako kako mu se prohtelo, uz naše tek slabašne intervencije, slične didaskalijama dramskog pisca koje reditelj može naprosto da zanemari ako mu se hoće?

Tačka najmanjeg otpora je kratka, „mala“, nepretenciozna storija jednog ženskog samospoznavanja, bogata i zasitna u svojoj prividnoj skromnosti, parčence zanosne proze u kojoj se, reći ću još jednom bez blama, sa nekom čehovljevskom prozračnošću sa svih strana - sa unutrašnje naročito - razgleda to sublesasto i kontradiktorno biće zvano čovek, bez da bi se bilo kome i čemu sudilo.

Teofil Pančić