Tasilija: u potrazi za slikom

31.01.23 Politika

Za mnoge je Tasilija nepoznat pojam. Za neke je deo fantastične priče o prastanovnicima Afrike, onog njenog najsuvljeg i najnepristupačnijeg srca – centra Sahare
Svako makar jednom za života krene u potragu za snom! Ili za snoviđenjem! To je najveća avantura u koju se čovek uopšte može upustiti. Nekada vam je sadržaj sna i cilj traganja poznat i jasan unapred; najčešće nije. Uostalom, prvo prepoznate svoje snove, pa tek onda – ako vam je dato – samog sebe.
Milan Rakočević, „Tasilija, u potrazi za slikom”, Orion art buks, Beograd, 2022.Onda vam u ruke dođe knjiga Milana Rakočevića, doktora arhitekture i univerzitetskog redovnog profesora u penziji, koja nosi ime – Tasilija, u potrazi za slikom. Za mnoge je Tasilija nepoznat pojam. Za neke je deo fantastične priče o prastanovnicima Afrike, onog njenog najsuvljeg i najnepristupačnijeg srca – centra Sahare. Upravo dela sveta za koji se uzima kao opšta pretpostavka da se tamo ne može opstati, a živeti nema rašta. Za Rakočevića Tasilija je opsesivan san, mesto gde morate otići i pogledati oko sebe da bi saznali ko ste vi i šta se nalazi u vama. Tasilija je izazov. Što veći izazov, veća je mogućnost da nikada ne zaboravite šta ste mogli i šta vam je bilo nužno potrebno da bi postali ono što jeste.
Ima nečega čudesno potresnog i mladalački nevinog u čitavom ovom pripovedanju. Možda zato što nastaje u vremenu života kada svoje slike i svoja pisma iz doba rane zrelosti gledate i čitate srcem, ne više samo očima. Zato ne morate nadugačko i naširoko pripovedati o psihologiji ili filozofiji, dovoljno je pripovedati o nečemu što je davno prestalo da bude relevantno, ali da to niste istražili ni vi sami ne biste bili relevantni, nikome. Sam autor je neretko začuđen sobom! Nema jasnih odgovora na pitanje šta ga to goni da se zaputi u bestragiju s realnim očekivanjima da se odande možda i neće vratiti. Zašto jedan razumljiv i relativno udoban model života dovesti u pitanje i rizikovati zbog nečega što ne znate tačno šta je, samo slutite? Možda zato što očekujete da ćete tamo naići na portal koji razdvaja i spaja svetove jer ste u vašoj stvarnosti zarobljeni u trenutku i u tački iz koje se može otići samo u ništavilo.
Šta se nalazi u Tasiliji? Zašto bi iko, ikada, hteo da ide u Tasiliju? O svom trošku! Pre deset hiljada godina, u vreme kada je Tasilija vrvela životom, Sahara nije bila pustinja. Hiljade praistorijskih crteža na kamenu svedoče o bujanju prirode i o sazrevanju ljudske vrste. O onima koji su naseljavali te krajeve, o njihovom životu i trajanju kroz milenijume znamo samo onoliko koliko su sami o sebi zapisali na stenama, što je i mnogo i malo. I same te stene se već eonima pretvaraju u pesak i prašinu, i sve što se danas može videti samo je senka sećanja onih koji sami više nisu ni senke. Pa ipak, kao kada se nađete u Laskou ili Altamiri, te senke sećanja su moćne, nadahnjujuće i uznemirujuće. Oholost savremenog sveta, njegovog poimanja sopstvenog razumevanja prirode, njenih zakona i univerzalnih istina na velikom je ispitu kod poznih posetilaca Tasilije! Mislite li da je savremena umetnost savremenija ili istinitija, ili duhovnija, od one umetnosti koja je bila deo života prastanovnika Sahare? U Tasiliji je priroda zdrava kao nigde, jer u njoj više nema života.
U ovoj knjizi postoje dva lika, dva centra, dva sveta. Jedan je sam autor, drugi je cilj njegovih lutanja. Sam tragalac o sebi govori malo, ali dovoljno. U stvari, taman onoliko koliko je potrebno da vam dopusti da se povremeno sami stavite u njegovu kožu i pokušate da razumete i vidite ono što on vidi. Nešto od toga vam nudi uz izobilje detalja, nešto drugo vam tek nagovesti i pusti vas da lutate prostorom sopstvenog duha i imaginacije. Ne daje vam uvek razloge, ali vas s blagočestivošću vodi sa sobom kud god da se obrete. Iznad svega, ne obmanjuje ni sebe ni vas. Drugi centar je itinerar kojim vas vodi. Sve sama imena iz podsvesti: M’Zab, El Golea, In Salah, Tamanraset, Hogar, Đanet, Tasili N’Ažer… Itinerar koji pratite u jednoj jedinoj, ogromnoj, državi (Alžir), kroz koju se putuje kao u drevna vremena, karavanom koji je motorizovan, ali isto onoliko drevan kao i bilo koji karavan Tuarega, koji krstari od beskraja do beskraja, nevezan minutima i satima već samo potrebom da se kreće i da se stigne odnekuda negde, brojeći izlaske i zalaske sunca i mesečeve mene pod bezbrojnim zvezdama. Autor opisuje pejzaže, gradove, ljude bez ograde, kuće bez prozora, prostorije bez podova, nebo bez oblaka, surovu veličanstvenost ostataka degradiranih planina, pustoš kamena i peska, mitsku i sudbinsku povezanost sa izvorima vode, neuhvatljive blagodeti kada je nema i pustošeće nemani kada neočekivano stigne. To je pejzaž koji je beživotan, a opet u stalnom pokretu. Tu je zajednica sve, i sva naselja predstavljaju niz izolovanih svetova koji postoje kao vaseljena unutar vaseljene. Svojim anegdotama i pričama vodi nas kroz krajeve u kojima država postoji kao beskrajno udaljeni autoritet čiji se domet i granice ne mogu jasno raspoznati, i gde je pojam civilizacije lociran na porodicu i najbliže susede. Sve drugo je domen mita. Mitu sadržaj daje potreba, a ne fabula i norma.
Rakočevićeva Tasilija je bogato je ilustrovana publikacija. Za razliku od drugih njegovih putopisnih knjiga (Sveta planina Kajlaš, hodočašće na Tibet, Beograd 2011, U srcu Afrike, ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro ’75, Beograd 2020) ovde je manji naglasak na spektakularnim fotografijama, iako ih ima u izobilju. Ovo je, pre svega, sentimentalno putovanje duše u traganju za portalom.
Tako se i okončava. Nema uzbudljive priče o povratku. Cilj je dostignut, vraćanje kući nije tema. Ali tema jeste nešto drugo, nešto mnogo bitnije. Knjiga se završava jednom rečju koja je istovremeno i najsloženija i najsudbonosnija rečenica koja može biti. To je poruka s druge strane.
Ona znači da ste prošli kroz portal!
Dragomir Acović