Transhumanizam - budućnost bez ljudi

or je u ovoj svojoj monografiji postavio ambiciozan cilj: da temeljno istraži genezu, karakteristike, suštinu, strukturu, dinamiku i krajnje ciljeve ovog pokreta, ideologije i kompleksne filozofske struje koja se zasniva na širokoj primeni novih, radikalnih tehnologija namenjenih poboljšanju i „proširenju“ odnosno transformaciji čoveka, zarad preoblikovanja čoveka u „natčoveka“, koji ima dva oblika – „transčovek“ i „postčovek“.
Na osnovu Radunovog izlaganja teorijskih osnova transhumanizma, možemo izvesti osnovna stanovišta i uverenja. Čovek je prema transhumanistima nedovršeno i nesavršeno biće. Stoga se oni zalažu za poboljšanje i proširenje čoveka kroz primenu tehnologija za proširenje čoveka (tehnologije veštačke inteligencije, robotike, neurotehnologije, nanotehnologije, biotehnologije, genetičkog inženjeringa i dr.). To su tehnologije koje radikalno menjaju čovekovu prirodu, ponašanje i funkcionisanje. Cilj koji oni teže da postignu jeste da se čovek tehnološki transformiše u novo biće, koje više neće moći da se nazove čovekom, i to će biti određeni hibrid čoveka i „mašine“ (shvaćene u najširem smislu), neka vrsta kiborga. Postčovek će posedovati karakteristike i sposobnosti koje će daleko nadmašivati ljudske. Transhumanisti zastupaju ideju o nužnosti neprekidnog tehnološkog progresa, što implikuje eksponencijalnu prirodu ubrzanja tehnološkog progresa koji se „završava“ u tački tehnološke singularnosti. To je za transhumaniste tačka u kojoj ljudsko društvo i čovek prestaje da postoji i počinje postljudsko društvo. Odavde sledi zamisao transhumanista da je jedini način razvoja i napredovanja čoveka u budućnosti njegova transformacija pomoću tehnologije u transčoveka i konačno post-čoveka.