Transkripcija

11.07.06 Blic

Idealizam junakinje ovog romana je vatren, ali besciljan: mučena svešću o promenljivosti i propadanju svega vidljivog, ona teži „čistom“, duhovnom životu, ali ne kao (ozarujućem) smirenju, već kao slobodi od odgovornosti i od posledica učinjenih izbora. Zbog (opravdane) sumnje da je „svet podložan...kolektivnom gubitku razuma“, ona preispituje opšteljudske ideale sreće i uspeha kao moguće plodove „arogantnog podrazumevanja“ ili konformističke „borbe za predvidivost života“. Iskusivši (bračnu) „međusobnu opčinjenost“ i „uvežbanu telepatiju“, ona je razočarana „običnošću“ bliskosti i uvređena konvencionalnom podelom životnih uloga. Gonjena iracionalnim strepnjama, ona se usuđuje da krene u nepoznato (na Krit), ni sama ne znajući kakva „nova tumačenja“ i mogućnosti izbora traži. U Lavirintu, kafkijanskom skladištu „uznemirujućih sadržaja“, ona oživljava mit o (zaljubljenoj) Arijadni, kao shemu po kojoj se odvija i njen život; od „svesrdnog učešća u vaskolikom svetu umetnosti“, intelektualna igra preuzimanja uloge antičke heroine prerasta u obračun sa samom sobom: suočavajući se sa intimnim sumnjama i (porodičnim) identitetom u liku prognanog, skeptičnog mudraca Minotaura, junakinja (misli da) dobija autentičan karakter i egzistencijalno opravdanje. Njeno ikarovsko suprotstavljanje zemljinoj teži završava se zasićenošću (robinzonskom, prognaničkom) slobodom i odisejskom čežnjom za porodičnim domom, ali samo kao za dobrovoljnom tamnicom i manjim od dva zla.

Ispod nastasijevićevski zamračene sintakse, privatnog pripovedačkog jezika kojim se (eterična) priča brani od (o)lakog razumevanja, krije se praznina cinizma i „vedre“ ogorčenosti, suštine autorkinog stava prema svetu i umetnosti.

Vesna Trijić

02.05.06 Danas

Znam da će zvučati pomalo apsurdno, ali mitovi su ponovo u modi. Kao univerzalne i bezvremene priče, oni odražavaju i oblikuju naše živote, istražuju naše želje, strahove i žudnje, a i daruju nam pripovesti koje nas podsećaju na to šta znači biti ljudsko biće. Propuštene kroz tastature pisaca trećeg milenijuma, te nam pripovetke najbolje pokazuju šta je čovek nekada bio i šta je to usput postao. "Geopoetika" je najvrednija kada se radi o ponovo napisanim mitovima. U ediciji "Mitovi", u sklopu jednog šireg geopoetičkog literarnog projekta, recimo, nudi nam sjajnu knjigu Viktora Peljevina. Aleksandra Mokranjac, autorka "Geopoetike", igra se istim mitom, ali na drugačiji način.
U središtu njenog romana Transkripcija upravo je pomenuti lavirint koji je na Kritu izgradio Dedal, a u kome je, razume se, opasni Minotaur. No, iako je tu cela ekipa, sve sa Tezejom i Arijadnom, kako to u recenziji ove knjige primećuje Jovica Aćin, "na lavirintu nastaje ovovremeni lavirint, a mitski likovi se transkribuju u žive, današnje. Arheologija se promeće u raskopavanje unutrašnjeg cikcak toka svesti junakinje. Priča se sazdaje na tlu nalik beskrajnoj Biblioteci, neprestano odbijajući da oda sebe, mameći nas i obećavajući nam osobenu robinzonijadu koja će naposletku biti odisejada. Od pustog ostrva do pustog ostrva, lutamo arhipelagom ostrvcadi."
Iako arhitekta po profesiji, Aleksandra Mokranjac osvaja čitaoca svojom sveobuhvatnom erudicijom. Ona poznaje istoriju književnosti i istoriju umetnosti, taman onoliko koliko i čitavu istoriju. Njene paralele između istorijskih događaja koji su očigledno povezani, a koje do sada niko nije povezao, oštroumne su i pikantne. Njeni zaključci ponekad postaju maksime. Najveće dostignuće njene prve knjige koja bez obzira na atribut "prva" otkriva iskusnu spisateljsku ruku, upravo je taj već pomenuti spoj mita o Minotauru sa današnjicom, što i jeste cilj prepričavanja, ili pre ponovnog pisanja starih mitova.
Transkripcija se na prvi pogled ne bi mogla nazvati romanom koji je sasvim lak za čitanje. Za njegovo razumevanje potrebna je tehnika sporijeg i pažljivijeg čitanja koja će sav uloženi trud nagraditi čitavim nizom oštroumno-pikantnih intelektualnih igara. Čitaoca će naročito obradovati podnaslovi koji stoje iza svakog poglavlja, takođe međusobno tvore celinu, iako su samo na prvi pogled odvojeni od glavnog toka priče, slično kao u romanu Mrtvo mišljenje velikog Vojislava Despotova.Aleksandra Mokranjac ponekad nepotrebno opterećuje priču koristeći se suvišnim jezičkim igrama i rečcama koje umeju da uspore radnju. Ali, nasuprot tome, ona ume da osmisli izuzetno zanimljive karaktere i okruži ih takvom atmosferom da i njihov najmanji pokret nekako liči na opasnu avanturu. Avanturu na Dedalovim krilima, pametnu, složenu, prepunu znanja i vrlo blisku eseju.

Mića Vujičić