Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar

likih ljubitelja i možda najboljih poznavalaca ove franšize u Srbiji jeste Jovan Ristić, mladi novinar i pisac koji (meni bar) neodoljivo liči na jednog od zombija iz Romerove Zore mrtvaca, i što je još lepše, spreman je da se tim poređenjem veselo podiči, i ovde među ljudima koji se bave filmom i žanrom zaista ne postoji osoba podesnija da široj zainteresovanoj javnosti približi sve ono što je pratilo nastanak i eksploataciju zlehudog, s pravom osporavanog trećeg filma iz serijala, Tuđin 3.

Ova knjiga – deo mnogo ambicioznijeg i sveobuhvatnijeg projekta vezanog za Tuđina – trebalo bi prevashodno da zanima sve one koji bi hteli da se bave filmom, bilo kao scenaristi, bilo kao režiseri ili producenti, onima koji sanjaju o tome da jednog dana rade u Holivudu. Međutim, ona je isto tako pitko i interesantno štivo za druge, „obične“ ljubitelje Aliena, i može lako da ih podstakne da ponovo pogledaju taj žigosani treći nastavak – bilo iskasapljenu bioskopsku verziju, bilo onu „produženu“, gde je spaseno što se spasti moglo. Mnogi poznati pregaoci američke filmske industrije na ovaj ili onaj način doprineli su tome da Tuđin 3 „propadne“ i potom nastavi da živi kroz nikada sasvim zadovoljenu radoznalost publike željne da sazna šta se tu zaista dogodilo: Sigurni Viver, Volter Hil, Reni Harlin, pa i režiser Dejvid Finčer koji će kasnije doživeti potpunu afirmaciju uspehom svojih filmova Sedam i Borilački klub. Pišući o zavrzlamama koje su pratile mukotrpan nastanak Tuđina3, Ristić je praktično prevazišao domete publicistike i pretočio svoju pripovest u tekst dostojan mračnih vizija bliske budućnosti u kojima ni sve stege moćnih korporacija (čitaj: „Fox“) ne mogu u potpunosti suzbiti eksploziju istinskog talenta.

Jedan nezasluženi košmar je knjiga koja se čita sa mnogo više zanimanja nego što se svojevremeno gledao predmet njene analize, i izaziva nestrpljenje u iščekivanju realizacije kompletnog Ristićevog sagledavanja fenomena zvanog Tuđin.
Goran Skrobonja