Dušica Milanović Marika rođena je u Sokobanji. Školovala se u Pirotu, Prizrenu i Beogradu, gde je završila Grupu za srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu. Pod pseudonimom Stevana Sremac objavila je roman Zona Zamfirova - Šta je bilo posle (2005), zbirku pripovedaka Kap ženske krvi (2006), zbirku gradskih priča Reč za oproštaj (2007).
Pod svojim imenom objavila je zbirku pesama Crna krv (2010), roman Gozba Velikog kneza (2012), potom Zborak Svete braće/, spomen-knjigu slovenskim apostolima Ćirilu i Metodiju, dvojezično, srpsko-rusko izdanje (2012), te Zborak Ćirila i Metodija, drugo, prošireno, dvojezično izdanje (2013).
Član je Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je više nagrada i priznanja.
03.12.12
Tri novčića u fontani Di Trevi
Dušica Milanović
U novom romanu Dušice Milanović „U ljusci badema”, tri žene sastaju se u Rimu i preispituju svoje živote
Naše saznanje o svetu jeste dijalog, položaj čoveka određuje se u odnosu sa nekim drugim, a ove drevne istine na novi način otkriva u svom novom romanu „U ljusci badema”, u izdanju „Evro-Đuntija”, Dušica Milanović, urednik i novinar u našem listu. Ovaj roman biće predstavljen danas, sa početkom od 11 časova, u knjižari „Akademija”, u Knez Mihailovoj ulici.
Tri Beograđanke, intelektualke, glavne su ličnosti ove knjige, koje analiziraju svoje međusobne odnose, relacije sa muškarcima i decom, i na tom putu preispitivanja sastaju se u Rimu, jednom od najlepših svetskih gradova, u kojem i umor od hodanja izgleda drukčije nego u ostatku sveta. Kako je rekao recenzent ovoga izdanja Petar Pijanović, „one, svaka na svoj način, shvataju da smisao života kao puta nije u stizanju na cilj nego u samom putovanju”.
– Čovek je usamljen, rađa se i umire sam, dok odnos sa svetom uobličuje karakter i sklonosti. Po mom mišljenju, odnos među ljudima je sve. Međutim, osećanje usamljenosti je do te mere prisutno da već imamo i interplanetarne dokaze o ljudskoj usamljenosti. Stoga je i naše postojanje u svetu zapravo večita i velika tajna. Stalna je i težnja da se ta samoća prevaziđe i da se pronađe utočište, a ja sam u svom novom romanu izabrala ljusku badema kao kućicu, kao klupko koje sadrži končiće satkane od osećanja ljubavi i prijateljstva. Te najfinije emocije, nažalost tanane i podložne promenama i prekidima, veze su koje nas drže – kaže Dušica Milanović.
Rim, kao mesto ukrštanja tri različite životne priče, autorka objašnjava drevnošću i osećanjem neprolaznosti kojim i danas odiše ovaj grad. A Rim, sam po sebi, dovoljna je metafora za cilj putovanja, po onoj staroj izreci da „svi putevi vode u Rim”.
Odnos žena prema sopstvenoj ženstvenosti privlačna je tema za svaku spisateljicu, pa i za Dušicu Milanović, koja objašnjava da je svoje tri junakinje, zapravo, spojila u jednu.
– Svaka od njih ima svoj put, intelektualka je, Evropljanka, uspešna, ostvarena, lepa. Približavajući se sopstvenom idealu, žena je usput izgubila muškarca, koji više nije dominantan i predvodnik. Kako sada preformulisati taj odnos polova? Sada je muškarac najčešće bivši muž. Zbog produžetka ljudskog veka, brak, nažalost, postaje privremen, jer je gotovo nemoguće održati pedeset godina zajedništva pored svih primamljivosti koje su čoveku dostupne. Kao posledica poremećenosti muško-ženskih odnosa pojavljuje se bliskost i razumevanje među ženama. Mislim da su žensko prijateljstvo, kao i razumevanje, savremena i opšta tema, to je i dobro i nije dobro, ali je ipak suština civilizacije odnos muškarca i žene – zaključuje Dušica Milanović.
Junakinje svoje knjige autorka je izmestila iz Srbije (jedna je udata za Nemca i živi u Nemačkoj, proučava Milanski edikt i bavi se Konstantinom Velikim, a druga je poznata slikarka u Milanu) da bi, kako kaže, pokazala da i mi živimo kao sav ostali svet. Ostati ili otići, takođe su pitanja na koja ukazuje ova priča, prikazujući slojevitost unutrašnje vizure, kao i nedostatak saživljenosti emigranata sa iskustvom onih koji ostaju.
– Potrebno je i preispitati samog sebe, ali i otići u jednom trenutku. Razmišljala sam o važnosti, vrednosti i nezamenjivosti svih naroda Evrope. Ginter Gras u svojim esejima postavlja pitanje šta bi bilo kada bi nestalo sedamdeset miliona Nemaca, da li bi svet imao isti „ukus”. Sin moje junakinje, koji je rođen u srpsko-nemačkom braku, pita se šta bi bilo kada bi nestalo sedam miliona Srba, da li bi Evropa ili Balkan imali isti „ukus”. Nasleđe i odnos prema Srbiji, kao drugoj domovini, određuju ovog mladog junaka. To je i način određenja prema patnjama koje smo proživeli u poslednjih dvadeset godina, i koje se nastavljaju. Knjiga počinje rečenicom devojke koja je rođena 1989. godine: „Ja sam vršnjakinja naše propasti”. Mi i dalje živimo siromašno, u nedefinisanoj situaciji, a mnogo smo se svi od toga umorili. Moj roman, međutim, optimističan je i nema završetak – smatra naša sagovornica, uz napomenu:
– Način da priči pružim mogući nastavak jeste odraz u kameri dvoje mladih ljudi koji, snimajući, preslikavaju svet, stvaraju od lokalnog univerzalno, brišu razlike između nas i Evrope. Prijateljstvo i ljubav će nas održati, kao u metafori o bademovoj ljusci, ali mislim da ne bi trebalo i doslovno da ostanemo u ljusci – dodaje Dušica Milanović.
Ostaju tri puta koja se ukrštaju u Rimu, tri novčića u fontani Di Trevi za povratak, i žene koje se izdižu snagom volje iznad svakodnevnih nemogućnosti i uobičajenog stanja letargije.
M. Vulićević
