01.01.00
Danas
22.04.2000.
Kako u informativnom pogovoru kaze Biljana Bukvic, Beker je rodjen u slavnoj Sevilji 1838. Ziveo je dosta tesko i bio izuzetno talentovan za sve lepe umetnosti. Umro je sa samo 34 godine, u Madridu od "zute gosce". Prozna knjiga "U osami manastira" sacinjena je od deset Bekerovih pisama koje je posle rehabilitacionog odlaska u duboku provinciju, iz manastira u Verueli, poslao listu El Kontemporaneo. U pismima se obracao madridskim prijateljima i citaocima, a ona su objavljivana na stranicama pomenutog casopisa, stekavsi veliku popularnost. Kvalitet pisama - u kojima se karakteristike (post)romantizma i realizma nerazresivo preplicu i mrse - uticali su, pre svega snagom Bekerovog stila, a onda i individualistickih ideja na niz potonjih sjajnih spanskih pisaca: Unamuna, Macada, Himenesa, Ortegu i Gaseta... Sta je to sto fascinira, narocito u prvih pet pisama Gustava Adolfa Bekera?
Pre svega precizna moc opserviranja i deskriptivna sposobnost - izostrene piscevim karakterom i opakom bolescu, ali i samom situacijom. Iz velikog grada, iz Madrida, iz uzavrele redakcijske, intelektualne sredine - Beker se najedared obreo u udaljenoj, izolovanoj pitomini, na velikoj osami, medju ljudima jednostavnim, sasvim okrenutim prema zemlji, letini, kalendarskim i uopste vremenskim menama. Vec u prvom pismu, kada opisuje putovanje vozom, Beker portretima saputnika, opisima njihovog ponasanja i karakteristicnih gestova, pokazuje pripovedacki dar. Ali i snagu modernog, distanciranog rezonovanja. Covek ogugla i tek tada moze u potpunosti da dodje sebi, reci ce Beker slikajuci okolnosti bucnog, pomalo haoticnog putesestvija vozom i spretno prenoseci akcentovanu ideju u druge "vise" oblasti.
Opisujuci jutranje snove, Beker ih povezuje "zlatnim karikama", za jednog saputnika kaze "hrkao je kao testera", tamni pejzaz kroz koji je proputovao spanski majstor oznacava recima: "crn poput asfaltnog mora". Impresionira Bekerova vestina u opisivanju medjustanja svesti, u kojima ona najlucidnije radi, produkujuci tvorevine imaginacije.
Buduci gradjanin, Beker ostrim okom, u narednim svojim pismima, slika rusticne pejzaze - rusevine citadela i manastira, kamene spomenike prekrivene crnim slojevima proslih doba, planinske livade, strahotne gustise, potoke hladne "kao ivica maca", raznovrsne dnevne panorame nebosklona. Neprekidno se secajuci muka sa pisanjem casopisnog uvodnika, dugih redakcijskih sastanaka, politickih polemika i nadgornjavanja - Beker ce zabeleziti: "Moja dusa je sada spokojna poput duboke, nepomicne vode."
Mogli bismo da nastavimo dalje pazljivo pracenje Bekerovih epistolarnih redova, koje ce od polovine posvetiti razmatranju folklornih legendi, sujeverica, predanja, prema kojima se spanski pisac odnosi kao moderan, dakle skeptican duh, koji shvata funkciju usmenih narodnih tvorevina i vrednost arhaicnih rituala, ali ih s merom destruise direktnim i jos atraktivnije indirektnim primedbama.
Dakle: na cemu sustinski pociva interesantnost knjige "U osami manastira"? Rekli bismo na ovaplocenju jedne od centralnih figura romantizma - osamljenog u senzibilnog putnika, lutalice, intelektualaca koji se, iz gradskog prostora iznenada obreo u ruralnoj pitomini, suocen sa drugacijim, divljim, primitivnijim okolisem. Uocavanje (post)romanticarskih simbolickih znakova sa realnoscu, tekstualnih namera sa golom stvarnoscu - simbola i fenomena - omogucilo je nastanak ovog klasicnog remek dela. Citajuci pisma iz knjige "U osami manastira" Gustava Adolfa Bekera, jedino sam zalio sto u srpskoj knjizevnosti iz tog davnog doba ne postoji slicno ostvarenje.
Vasa Pavkovic
01.01.00
Politika
15.08.2000.
Putevi prevođenja: Biljana Bukvić
Kako zavoleti španskog pisca
Kada nemate velika dela značajnih književnih epoha jedne literature, kada ne postoje ti beočuzi, i lanac se teško sklopi, kaže Biljana Bukvić, koja je upravo prevela delo španskog romantičara Gustava Adolfa Bekera, do sada nama potpuno nepoznatog pisca koji, međutim, oduševljava celi svet i danas
Kod nas ne mnogo poznata, španska literatura u prevodima na srpski jezik uvek izaziva prilično interesovanje čitalaca. Izdavačka kuća "Klio" iz Beograda objavila je nedavno knjigu Gustava Adolfa Bekera "U osami manastira" u prevodu Biljane Bukvić, prevodioca koji je odmah dobio i pohvale za svoj rad. Biljana Bukvić je, za istog izdavača, prevela i "Agoniju hrišćanstva" Migela de Unamuna koja bi vrlo skoro trebalo da se pojavi iz štampe.
Izabravši, nimalo laku, privilegiju slobodnog prevodioca Biljana Bukvić, s druge strane, uživa u sopstvenom izboru autora sa španskog govornog područja koje želi da prevede. Tako je do sada između ostalog, prevela i priredila još i "Antologiju savremene meksičke priče" i "Posmatrača" Ortega i Gasete, a trenutno radi na prevodu eseja o muzici Manuela de Falje. U razgovoru za "Politiku", Biljana Bukvić, objašnjava zbog čega Gustavo Adolfo Beker, iako svetski poznat, kod nas nije do sada uopšte bio predstavljen.
Upoznavanje na više frontova
- To što Gustavo Adolfo Beker nije prevođen na srpski jezik ja objašnjavam našim generalnim odnosom prema španskoj književnosti, koja je veoma zapostavljena u celini. Mi, u ovom trenutku, nemamo čak ni predstavu o tome koliko je španski romantizam značajan za evropsku scenu. Uvek su to bile druge književnosti koje su od španske bile važnije. A primera radi, evropski romantičari, pre svega Nemci, smatrali su Španiju prototipom romantičarske zemlje zbog toga što je Španija imala Don Kihota, ili Servantesa, Lopea de Vegu, i imala je i najveću zbirku sačuvanih romansi, narodnih balada, narodnih pesama. I sve to hronološki pre pojave romantizma, a Lope i Servantes su u književnosti učinili nešto potpuno novo, nešto što je nagoveštavalo pojavu romantizma. Oni su razbili klasicističke forme i, na neki način, nasleđe renesanse.
? Kako se onda može objasniti interesovanje za prevođenje latinoameričke književnosti?
- Latinoamerička literatura napravila je svojevremeno bum u svetu, pa i kod nas. To je bila moda, iako ja nimalo ne potcenjujem tu književnost. Ona je značajna, ali je isto i činjenica da se taj bum dogodio baš na španskoj sceni. To je vredna literatura, ali, kada vi ne poznajete osnovne stvari iz španske književne tradicije i, štaviše, preskačete je da biste "uskočili" u svet latinoameričke književnosti, onda je to, najblaže rečeno, nesklad.
Možda je u pitanju i to što na srpski jezik nisu prevedena velika dela značajnih španskih književnih epoha, baroka, srednjeg veka, romantizma... A kada nemate te beočuge, onda se i lanac teško sklopi. Dakle, ja sam za to da se u upoznavanju španske književnosti krene na više frontova. Ne mogu se preskočiti neka krupna dela koja su ostala nepoznata, ali istovremeno treba pratiti i ono što se danas dešava.
? Zato ste se Vi, od svih propuštenih knjiga, opredelili baš za Bekera?
- Gustavo Adolfo Beker je, pre svega, dobar pisac. Kada smo već toliko toga propustili, mislim da je vrlo važno da prevodioci moraju da biraju dela ozbiljnije, jer ne bi smeli da nijednom više kapi doprinesu moru lažnog, ružnog i neautentičnog, koje prilično obeležava ovo naše vreme. Smatram da je danas, na kraju 20. veka, zanimljivo osvrnuti se na romantizam koji je, prema mom mišljenju, najznačajniji književni autentični evropski pokret. Najznačajniji, jer je romantizam predstavljao poslednji pokušaj borbe protiv evropskog zaborava koji je danas zacario, bar tamo gde je taj pokret bio najjači.
Borba sa sumnjom u nama
Beker predstavlja ključnu figuru tog doba i nenadmašni ideal i onoj, i novoj, španskoj poeziji 20. veka. I ne samo pesnicima, već i piscima esejistima baš zbog svog briljantnog stila.
? Da li se u ovakav Vaš stav, o upoznavanju srpskih čitalaca sa španskom književnošću, uklapa i Vaš prevod "Agonije hrišćastva" Migela de Unamuna?
- Unamuno se u to moje viđenje uklapa idealno. Prvo zato što je nesumnjivo jedan od najznačajnijih španskih pisaca i intelektualaca 20. veka, a drugo što je ovo konkretno delo pravo za godinu u kojoj se obeležava 2000 godina hrišćanstva. Ovo delo sam izabrala jer smatram da je neophodno da se čuje i glas ljudi koji ne dolaze iz Crkve. O hrišćanstvu treba da govore i filozofi, i intelektualci i umetnici, ali ono svima nama pripada.
Naslov dela, "Agonija hrišćanstva" sugeriše ne savremeno značenje, "samrtni ropac", koje je najčešće. Ne, Unamuno toj reči vraća njeno verodostojno, etimološko značenje, a ono glasi "borba". Dakle, nije reč ni o kakvoj smrti hrišćanstva već o borbi koja se vodi u svakoj hrišćanskoj duši. Za Unamuna je ta unutrašnja borba jedina prava borba svakog hrišćanina. Borba krstaša je za Unamuna promašena, jer je izašla iz svog jedinog "bojnog polja", a to je duša svakoga hrišćanina. Knjiga je zanimljiva i zbog mnogih kontradikcija koje Unamuno uočava u hrišćanstvu i koje zbunjuju svakoga hrišćanskog vernika, pa i njega samog. Jedna od njih je svakako i najvažnija a to je odnos između sumnje koja je čoveku imanentna kao racionalnom biću, i snažne potrebe da veruje u Boga. Zaključak je i predvidiv, jer ga praktično i nema, osim da smo svi osuđeni na neprestanu borbu. I ne samo to. Ishod te borbe ne znamo, ali čak i kada bismo znali da nećemo pobediti, mi se moramo boriti. Unamuno je ovo delo napisao u "monodijalogu" sa samim sobom. Posle čitanja ove knjige, svakome od nas ostaje da sam započne sopstveni "autodijalog", odnosno da se i sam posveti ispitivanju tih sumnji i kontradikcija, a samim tim i sopstvenog bića.
Anđelka Cvijić
