U požaru svetova

13.06.20 Večernje novosti

Slađana Ilić komentariše knjigu Mihaela Martensa i kaže da je reč o političkom projektu.Autor iz tradicije koja balkanske narode doživljava kao inferiorne

POMPEZNO najavljena biografija Ive Andrića, koju je pod naslovom "U požaru svetova" napisao nemački novinar Mihael Martens, a kod nas objavila "Laguna", u prevodu Valerije Frolih, podstakao je Slađanu Ilić, književnog kritičara, doktora književnih i političkih nauka, da čitaocima ukaže na sve njene, najblaže rečeno, sporne aspekte i cinične opaske.

U tekstu koji je u celini objavljen na sajtu "Iskre", Ilićeva kaže:

- Kako sam autor ističe, tu knjigu pisao je sedam godina, a u njenom nastajanju pomogli su mu neki kulturni, pa i naučni, što naši, što strani, poslenici. Ova knjiga, vidimo iz "Izraza zahvalnosti", imala je fondere, ona je vrsta projekta, što se na osnovu čitanja lako i uočava. Njen autor je dugogodišnji politički dopisnik lista Frankfurter Allgemeine Zeitung - što se iz prirode knjige i vidi, kao i "stručnjak za balkanska pitanja", što se iz knjige baš i ne vidi.

Ilićeva ističe da je važno znati i da, što autor i eksplicira u predgovoru srpskom izdanju, ova knjiga nije pisana prvenstveno za "jugoslovensku", nego za međunarodnu publiku.

- Ovo autor uzima kao opravdanje, na primer, za to što nije ni spomenuo izuzetno značajne Andrićeve eseje vezane za misao i delo Vuka Karadžića i Petra Petrovića Njegoša... Bez toga, inostrani čitalac neće, recimo, moći da razume zašto se Vuk i Njegoš smatraju velikim poslenicima na gradnji srpskog kulturnog obrasca, a Ivo Andrić njihovim svojevrsnim sledbenikom. Što je još važnije, nema "sveobuhvatne biografije" o Andriću bez osvrta na tekst Ive Andrića "Petar Petrović Njegoš kao tragični junak kosovske misli" (1935), kao ni bez osvrta na bar neki od sedam ogleda koje je Andrić posvetio delu Vuka Karadžića.

U okviru odeljka "Očevi i oci", Ilićeva primećuje da autor u nekoliko navrata insistira na tome da su roditelji Ive Andrića katolički Hrvati iz Bosne, da ne propušta priliku da naglasi kako je Andrić poreklom Hrvat...

- Međutim, tek na 178. strani Martens veli, pošto ipak nije mogao da prenebregne tu činjenicu, da je Andrić srpski pripovedač. On pre nerado, nego rado, priznaje da se sam Ivo Andrić eksplicitno izjasnio da je Srbin. Koliko je preterano u svakoj prilici u knjizi podsećati na to da je Andrić po rođenju Hrvat, još je preteranije, a i neukusnije, autorovo bavljenje time ko je otac Ive Andrića, da li je Ivo vanbračno dete ili dete rođeno u braku - piše Ilićeva.

Po njenim rečima, u okviru odeljka "Sava, raka, tikataka", nalazimo još jedno neobično nerazumevanje koje pokazuje Martens, kada je reč o jednom od najstrašnijih činidbi turskog viševekovnog okupatora - danka u krvi.

- Pišući o Bajici (Mehmed-paši) Sokoloviću, on, zapadnjački instrumentalno, vidi i "dobru" stranu tog neljudskog nameta. Njegovo razumevanje danka u krvi izgleda ovako:

"Ali Bajica Sokolović, odnosno Mehmed-paša Sokolu, koji se čak i u galeriji velikih vezira ističe kao velikan, primer je za to da danak u krvi nije nužno bio samo nesreća za one koje je pogodio. Bajica je imao već 15 godina kada je primio religiju okupatora. Za njegovu svojtu to je bilo od prednosti, pošto se sećao svog porekla kada je stigao na vrh carstva. Ne samo da je dao da se sagradi most na Drini, nego je finansirao i druge građevine u svojoj domovini i obezbedio svojim rođacima, koji su usled njegovog uticaja takođe prešli u islam, unosne položaje."

- Ovo uvredljivo traženje pozitivnih tekovina u jednom od najgorih instituta osmanske okupacije predstavlja devširmu (danak u krvi) skoro kao otomansku varijantu Fulbrajtove stipendije - smatra Ilićeva.

Ipak, dodaje ona, valja imati u vidu da autor dolazi iz jedne tradicije koja balkanske narode stolećima doživljava kao kulturno inferiorne, zbog čega su ljudskost i bol tih naroda nekako drugačiji:

- Da se predanije bavio našom narodnom poezijom, kao njegov zemljak Gete, da je - kao stručnjak za Balkan - pomnije istražio "Gorski vijenac", kao i Andrićev tekst "Njegoš kao tragični junak kosovske misli", Martens bi, možda, mogao da dođe do izvesnog razumevanja našeg bola i naših trauma. Ovako, možemo i mi biti surovo sekantni, poput autora, pa reći da ako Martens ne razume svu dubinu strahote i bola devširme - šta uopšte ima da nam kaže o delu Ive Andrića?

Na kraju se, piše Ilićeva, Martens osvrće i na pitanje čiji je Andrić, i navodi citat iz knjige: "Sporedni ogranak ove debate je bizarna svađa o tome da li je Andrić srpski, hrvatski ili bosanski pisac i kojoj nacionalnoj književnosti pripada."

- Zašto je ta "svađa" iz Martensove perspektive bizarna? On to ovako objašnjava:

"Ovo koškanje izgleda jednako nepotrebno kao kad bi neko započeo diskusiju o tome da li je Gete bio pisac iz Hesena ili iz Tiringije, pošto se rodio u Frankfurtu, a umro u Vajmaru."

Tako misli "stručnjak za balkanska pitanja"? Ali u Minhenu ne spaljuju Geteova dela jer nisu dovoljno "bavarska", u Frankfurtu ne tvrde da je pisao "hesenskim jezikom", a u Berlinu ne pišu monografije o tome da je "naneo više štete Pruskoj nego sve vojske koje su kroz nju prošle". Zar nema u toj "bizarnosti" i Martensovog obola? Jer, ako Martens za Getea može da kaže da je pisao na nemačkom jeziku, te da je nemački pisac, pitamo se u čemu je onda problem da isto tako jasno kaže da je Andrić pisao na srpskom jeziku i da je srpski pisac? Odgovor se krije u tome što iskaz o Geteu zavisi od istine, a o Andriću od politike, smatra Slađana Ilić.

TVRDNjE O JASENOVCU

POSEBNO je problematično, mada ne i iznenađujuće, Martensovo tvrđenje da su "do kraja 1945. u Jasenovcu ubijene desetine hiljada ljudi". U Jasenovcu, koji je zapravo bio sistem logora, ubijeno je najmanje 700.000 ljudi. Pored toga, Jasenovac je bio deo "totalnog genocida" i prvi veliki logor za genocid u Drugom svetskom ratu, a u masovnim zločinima hrvatskih nacista nad Srbima aktivno je učestovao i katolički kler. Ove činjenice, koje strani čitalac neće naći u Martensovoj knjizi, važne su upravo za biografiju Ive Andrića, jer se tek u njihovom svetlu može razumeti Andrićeva dubinska odvratnost prema hrvatskom nacionalističkom stanovištu i njegovo jasno optiranje, upravo 1942. godine, za srpski kulturni identitet - ističe Ilićeva.

B. Đ.

20.05.20 Politika

Srpski izdavač ističe da je reč o „prvoj sveobuhvatnoj biografiji našeg nobelovca”. Svako ko ume da izvede jednostavnu računsku radnju, zaključuje da je biografija o Andriću ipak bilo i ranije, te da su se dve najiscrpnije (svaka u svom domenu) pojavile upravo u godini kada je Mihael Martens i sam rešio da piše svoju.

Ako bismo sudili po nezapamćenoj medijskoj pažnji koja je u poslednje vreme posvećena knjizi nemačkog publiciste Mihaela Martensa U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život, onda bi gotovo sve što je do sada o njoj rečeno navodilo na zaključak da se radi o važnom događaju u srpskoj kulturi. U isto vreme, sam autor, koji se u televizijske i radijske razgovore o svojoj knjizi nekoliko puta uključivao iz Beča, saopštio nam je da je austrijski izdavač rasprodao i drugo izdanje i da je upravo zahvaljujući ovoj knjizi poraslo interesovanje za Andrića na nemačkom govornom području. Vesti su, dakle, toliko dobre da bolje ne mogu biti. Da budu, međutim, još bolje, potrudio se srpski izdavač, ističući na naslovnoj strani knjige da se radi o „prvoj sveobuhvatnoj biografiji našeg nobelovca“, dok nas na zadnjoj korici, između drugih superlativnih ocena, očekuje i sud kritičara po kojem Martensovo delo „na svojevrstan način potvrđuje tezu da autori rođeni izvan jugoslovenskog istorijskog prostora, kojima srpski nije maternji, ali njime suvereno vladaju, mogu da napišu knjigu koja našoj kulturi nedostaje.“ Da srpska kultura ipak nije takva crna rupa, nevoljno su priznavali i oni koji su ovo delo uzdizali i oni koji su mu nalazili zamerke. Odgovarajući na pitanje novinara: Zašto niko od nas takvu knjigu nije napisao, gost u televizijskoj emisiji morao je primetiti (iako uz očiglednu rezervu) da je pokušaja da se napiše takva biografija ipak bilo (kao što su, na primer, monografije Žanete Đukić Perišić ili Dušana Glišovića), pri čemu bi rezervisanost verovatno trebalo da upućuje na zaključak da ova dela ne mogu da se porede sa knjigom nemačkog novinara. Govoreći za televiziju Prva, sam Martens je izjavio da je, pristupajući poslu koji je trajao čitavih sedam godina, imao dva razloga da to učini: prvi je privatni (ljubav prema velikom piscu), a drugi praktičan – zato što su izdavač i autor došli do zaključka da se radi o dobroj i isplativoj temi, jer Andrićeve biografije pre toga nije bilo.

Upečatljiv primer zloupotrebe i pogrešnog čitanja Andrićevih tekstova predstavlja teza da je tekst o latinoameričkom generalu Simonu Bolivaru napisan kao apologija Aleksandrove Šestojanuarske diktature. Tumačeći Andrićeve životne izbore njegovom oportunističkom, slabom i plašljivom prirodom, Martens je neretko nedosledan
Da su poluistine gore od neistina (kako je nedavno ustvrdio Peter Handke), u to će se uveriti svaki čitalac koji je poverovao i izdavaču i autoru i kritičarima, i koji je morao biti zadivljen činjenicom da najbolje priče o nama pričaju stranci, kada u Predgovoru srpskom izdanju pročita Martensovo priznanje da je iz dve pomenute knjige o Ivi Andriću mnogo naučio. Svako ko ume da izvede jednostavnu računsku radnju, zaključuje da je biografija o Andriću ipak bilo i ranije, te da su se dve najiscrpnije (svaka u svom domenu) pojavile upravo u godini kada je Martens i sam rešio da piše svoju. (Osim treće navedene, koja datira iz 1938. godine, biografskih studija o Ivi Andriću bilo je mnogo više.) Doduše, mora se priznati i to da je autor na jednom mestu korigovao svoj iskaz, precizirajući da Andrić nije dobio takvu biografiju kakvu bi on voleo da pročita. Ipak, sveukupna atmosfera medijske buke što propagira „jedinstvenu“ i „prvu sveobuhvatnu“ Andrićevu biografiju govori nam da ovde nešto nije u redu. Iako je sasvim jasno da Martens bez prethodnih istraživanja nije mogao ni da se upusti u ovaj posao, pitamo se zašto se to u medijima prećutkuje, u čemu podjednako učestvuju i sam autor, i novinari, ali i kritičari koji su se oglašavali ovim povodom.

Bez fusnota

Da Martens svoju biografiju o Ivi Andriću nije napisao ex nihilo, već da se uveliko koristio istraživanjima srpskih naučnika, jasno je svima onima koji su iz različitih razloga upućeni u život i delo velikog pisca – bilo da je reč o studentima, profesorima ili istraživačima – a koje je, možda upravo zbog ove činjenice, sam autor u intervjuu u sarajevskom Oslobođenju arogantno otpisao ne samo kao svoje potencijalne čitaoce već i kao društvene i kulturne autsajdere, autistične suvišne ljude koji nemaju nikakvog uticaja na savremeni život. Ističući da su tzv. obični čitaoci njegova ciljna grupa, Martens kaže: „To su ljudi za koje ja pišem, a mnogo manje me interesuje sud malog kruga stručnjaka, "andrićologa". Generalno je akademski svijet grupica ljudi koji citiraju jedni druge bez pravog uticaja na bilo šta osim vlastitog kružoka.“

U ovom nipodaštavanju krije se suštinska razlika između Martensove knjige namenjene široj publici naviknutoj na senzacionalizam, i naučnih biografskih studija o Andriću koje, istini za volju, takođe nisu nastajale ni iz čega. Ali, za razliku od Martensa, koji se dobrano oslonio na rezultate ogromnog rada što su ga u svoja istraživanja ugradili upravo ti naučnici, oni su svaki svoj izvor, onako kako to nalažu etička naučna merila, precizno i jasno imenovali i citirali. Zašto je ovo važno, i zašto treba da verujemo samo ovakvim esejima i monografijama? Svakako ne samo zato što bavljenje naukom zahteva visok nivo intelektualnog poštenja već i zato što knjiga koja nema nijednu fusnotu svoje izvore može da izvadi iz konteksta i zloupotrebi. Kada imamo u vidu sve ono što se o Andrićevoj ličnosti i delu pisalo u političkim tumačenjima raspada Jugoslavije i ratova 90-ih godina, kada su njegove knjige uzimane kao predložak za razumevanje istorijskih antagonizama što su vodili krvavim sukobima u višenacionalnom bosanskom vilajetu, ne možemo a da se ne setimo piščeve opreznosti, straha od reči, koji je u osnovi imao upravo strah od bukvalnog, odnosno političkog, ideološkog čitanja književnog teksta, straha koji jeste bio posledica njegovog neposredno proživljenog traumatičnog životnog iskustva. Martensova nadmena samouverena pozvanost da upravo on osvetli prožimajući odnos književnosti i istorije na Andrićevom primeru upućuje na opreznost i na potrebu pažljivog čitanja.

Srpskog čitaoca koji voli i ceni Andrićevo delo Martensova knjiga može da privuče već samom činjenicom da je neki stranac poželeo da piše o onome što predstavlja najbolji deo nas i u čemu se, kao u kolektivnoj vrednosti, identitetski pronalazimo. Iako je očigledno počeo da piše delo „sa tezom“, mora se priznati da u nekim momentima on nije mogao da suspregne osećaj divljenja prema Andriću kao velikom evropskom književniku. Međutim, sa druge strane, kako je i sam rekao, za njega je Andrićev život zanimljiv najviše kao deo društvenog i istorijskog konteksta koji nam se predstavlja prelomljen kroz specifičnu „zapadnjačku“ perspektivu, obeleženu mnogim predrasudama, posebno onima ideološke prirode. To je u ovoj knjizi prisutno u njenom inače dominantnom diskursu (jer o delu koje je ovenčano Nobelovom nagradom saznajemo malo, dok su pikanterije iz piščevog privatnog života takođe u žiži pažnje), kada se Andrić predstavlja kao diplomata i dobar činovnik države čije postojanje autor neskriveno smatra istorijskom pogreškom, prihvatajući tezu o navodnom „velikosrpskom hegemonizmu“ kao glavnom faktoru njenog raspada. Insistirajući, s pravom, na Andrićevom iskrenom jugoslovenstvu, Martens je morao da napravi razliku između čoveka i umetnika, i u tom raskoraku između vlastite ideološke pozicije i opredeljenja ličnosti čiju biografiju predstavlja, otkrivaju se i glavni nedostaci ove publicističke, a ne naučne proze. (Primeri ovakvog uplitanja autora, pozvanosti da sudi piscu, nisu malobrojni: „U Andrićevim romanima nema mesta ljudima koji sumnjaju u Jugoslaviju ili čak pate zbog nje“ (72) ili „Jugoslovenski cilj opravdava diktatorska sredstva...“ (106)). Upečatljiv primer zloupotrebe i pogrešnog čitanja Andrićevih tekstova predstavlja teza da je tekst o latinoameričkom generalu Simonu Bolivaru napisan kao apologija Aleksandrove Šestojanuarske diktature. Tumačeći Andrićeve životne izbore njegovom oportunističkom, slabom i plašljivom prirodom, Martens je neretko nedosledan, te pisca isprva naziva jednim „od glavnih zagovornika približavanja Kraljevine Jugoslavije nacionalsocijalističkoj Nemačkoj“ (112), da bi u odeljku o Andrićevim berlinskim godinama – o kojima, razumljivo, dobijamo i najviše novih podataka – zaključio kako Andrićevi „privatni zapisi čak i diplomatski izveštaji tog vremena, pokazuju da hvalospevi vezani za Hitlera i nacističku Nemačku ne odgovaraju njegovim ubeđenjima.“ (131)

Propagatori Martensovog dela u pravu su samo u jednom: njegova knjiga o Andriću ne može se porediti sa ozbiljnim istraživačkim studijama Žanete Đukić Perišić Pisac i priča (Akademska knjiga, 2012) i Dušana Glišovića (Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941, Službeni glasnik, 2012). Koliko je nemački novinar, uprkos preziru koji je pokazao prema naučnicima, imao sreće što ovakve knjige postoje, pokazuju mnogi primeri. (Na promociji svoje knjige u Sarajevu decembra 2019. godine Martens je priznao kako jedva čeka da se pojavi drugi tom Glišovićeve skrupulozne studije, nadajući se novim podacima do kojih on nije mogao da dođe!) Prava stvaralačka i prva sveobuhvatna biografija Ive Andrića – knjiga Žanete Đukić Perišić Pisac i priča – poslužila je Martensu kao osnovna literatura, u šta se može uveriti svaki pažljivi čitalac, iako se njeno ime ne nalazi u imenskom registru. (Na primer, od 4502 knjige u Andrićevoj biblioteci, u koje je pisac beležio svoje komentare, od dve pomenute jedna je upravo ona koju je u svojoj knjizi pomenula i Žaneta Đukić Perišić.) Studija ove autorke, nastala ne samo kao sinteza tuđih prethodnih istraživanja već i na osnovu originalnih naučnih uvida o suptilnoj isprepletenosti Andrićevog života i dela (Kavaljer svetog duha, 1992), superiorna je u odnosu na biografiju nemačkog novinara u svakom pogledu: po iscrpnosti činjeničnog korpusa (iz kojeg nije izostavljen ni onaj nivo „govorkanja“ o piščevom intimnom svetu koji je Martens iz fusnota senzacionalistički gurnuo u prvi plan), po kompoziciji, po lepoti jezika i stila, po sveobuhvatnom poznavanju piščevog dela, života, vremena u kojem je živeo, ali i dijahronijskih veza tog dela sa književnom tradicijom, kako nacionalnom tako i evropskom. Samo istraživač tako opsežnog znanja, kako književno-teorijskog, tako i istorijskog, kojem je Andrić kao pisac u središtu životne posvećenosti, mogao je da da sveobuhvatanu a u isto vreme pronicljivu i analitičanu, originalnu biografsko-interpretativanu studiju o velikom piscu. U isto vreme otvorenost ovog dela prema široj publici ni u jednom sloju analize ne dovodi se u pitanje, jer nije reč o „papirnatom“ portretu čoveka i pisca Ive Andrića, već o vešto i lepo ispričanoj životnoj priči.

Nezainteresovanost nemačkog čitaoca

Da i pored toga što je – očigledno menjajući svoje mišljenje o piscu – isticao opšte, humanističke vrednosti Andrićevog dela, Martens nije mogao da razume čoveka koji je navodnu strašljivost i oportunizam demantovao ključnim životnim izborima (povratak u Beograd 1941, odbijanje da potpiše nemački Apel srpskom narodu, ali i nedvosmisleno opredeljenje da se, uprkos svom jugoslovenstvu, izjasni kao Srbin u vreme kada to nije bilo ni oportuno ni poželjno), vidimo i po karakterističnoj praznini prisutnoj u knjizi koja se nijednim retkom ne bavi odnosom pisca prema srpskoj književnoj tradiciji, njegovim velikim temama: Vukom i Njegošem. Autor ove „prve sveobuhvatne biografije našeg nobelovca“, koga je zapravo zanimala samo jedna vrsta kontekstualizacije, pravdao je ovu činjenicu nezainteresovanošću nemačkog čitaoca kome je ova knjiga izvorno i namenjena.

Ovaj tekst ne predstavlja „recenziju“ Martensove knjige već samo razmišljanje dovedeno do pitanja koje treba da postavimo sebi: koliko smo kao društvo i kultura spremni i sposobni za realno vrednovanje onog što imamo i što smo u nauci postigli, koliko smo spremni da branimo ljude čija se dela (ništa manje dobra od onih čiji su autori stranci) uveliko koriste a prećutkuju, koliko smo spremni da ne dozvolimo da nam se kao „prve“ i „najsveobuhvatnije“ nameću knjige koje to svakako nisu? Srpska nauka o književnosti može da se ponosi svojim istraživačima – kako istoričarima tako i teoretičarima – ali se nažalost ne sećam nijednog pokušaja da se ova dela koja predmetu svog istraživanja ne pristupaju pristrasno, sa „pozitivnim“ predrasudama, već naprotiv, apodiktično, težeći objektivnosti i argumetnaciji zasnovanoj na činjenicama – prevedu na strane jezike. Hoćemo li biti spremni da konačno čujemo i naše naučnike ili ćemo ih prepustiti sudbini esnafske zatvorenosti? Vreme je da o dostojanstvu i uticaju naše nauke na javno mnjenje ovim povodom ponovo razmislimo. U tome nas ne ometaju ni Martensova ni bilo koja druga prevedena knjiga (veliki pisci i njihova dela su opšte dobro) nego upravo vlastito neznanje, nemar i površnost, ili možda neka vrsta interesa? Mihael Martens napisao je i to da njegova knjiga „ne treba ni da diže niti da ruši spomenike“. Ova rečenica svakako upućuje i na njegov prethodni naslov: U potrazi za junakom, posvećen demistifikaciji i dekonstrukciji mita o „dobrom Nemcu“ Jozefu Šulcu koji je odbio da strelja srpske taoce u Drugom svetskom ratu, i koji je i sam, pridruživši im se, izgubio život. Ostaje otvoreno pitanje da li ćemo se potruditi da mit o superiornom, sveznajućem strancu, koji nam daje „naš pravi lik u ogledalu“, oborimo sami?

Gorana Raičević
*redovna profesorka Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu