Ova knjiga je jedna ljubavna priča. Nije nužno moja, ali bi mogla biti vaša.
Sve je počelo tokom večere sa mojim urednikom iz časopisa Atlantik (The Atlantic). Tada sam imala trideset devet godina, bila sam novinar i samohrana majka malog deteta. Žalila sam se na sastanak koji sam imala prethodne večeri sa četrdesetpetogodišnjim advokatom koji je vrskao, žvakao otvorenim ustima i tri sata neprekidno pričao o svojoj bivšoj ženi, dok meni nije postavio ni jedno jedino pitanje. Jednostavno više nisam imala snage da idem na sastanke, došlo mi je da to zauvek prekinem. Dojadilo mi je više da sa nepoznatima razgovaram u restoranu umesto da, kao moje udate prijateljice, sedim u trenerci sa svojim mužem u svojoj kući. Kako sam se uopšte našla u ovakvoj situaciji?
Samo dve godine ranije za časopis Atlantik napisala sam tekst o svojoj odluci da u trideset sedmoj godini dobijem bebu bez pomoći muškarca. Naravno, to nije bio moj životni san, ali nisam htela da se udam za onog koji nije Pravi, a njega nije bilo. Dete sam morala da rodim dok još mogu, pa umesto da i dalje tražim muža, počela sam da tražim donatora sperme. Brzo sam ostala u drugom stanju, ali sam se i dalje nadala da ću naći Pravog, samo, eto, obrnutim redom. Bila sam puna sebe, pa sam čak i napisala da je u onome što činim bilo i nečeg romantičnog.
Dakle... hahaha... Kakva je to bila budalaština!
Na toj večeri sa urednikom nisam mogla da prestanem da se smejem. Naravno da sam obožavala svoje dete, ali nimalo nije bilo romantično u mom domu. Poput drugih roditelja male dece, bila sam neispavana, nervozna i iscrpljena ali, za razliku od njih, potpuno sama. Naravno, moje udate prijateljice su se žalile na svoje muževe i za trenutak sam bila ponosna na svoju odluku da krenem drugačijim putem, umesto da se zadovoljim osrednjim mužem ili brakom. Ali ubrzo mi je postalo jasno da nijedna od njih ne bi ni za sekund sa mnom zamenila mesto. Zapravo, iako su stalno gunđale, sve one su bile srećne, a u mnogim slučajevima i srećnije nego ikad pre. Sve ono što je izgledalo tako bitno dok su se sa svojim muževima zabavljale odjednom je postalo beznačajno. Umesto toga, prava ljubav je postao onaj muškarac sa kojim se na skladan način odrađivao prozaičan, ali naporan posao vođenja zajedničkog domaćinstva. Kako to da mi pre pet godina nije palo na pamet da na brak gledam na taj način?
„Da sam tada znala ono što sad znam", rekla sam svom uredniku, „potpuno bih drugačije birala momke." Ali kako sam mogla da znam?
Kao što je rekla jedna moja četrdesetdvogodišnja neudata prijateljica: za mnoge žene to je vrzino kolo. „Da sam se udala sa 39 godina, uvek bih mislila da sam mogla da nađem nešto bolje. Sad znam da nisam. Kako god okreneš, ne valja."
Sećam se kako me je začudilo što je moja prijateljica, atraktivna, pametna producentkinja, u suštini rekla da je trebalo na vreme da se skrasi. Međutim, objasnila mi je da je nisam dobro razumela. Ona nije mislila da treba da pristane na život tihe nesreće sa čovekom do kog joj nije stalo. Sve što je htela da kaže jeste da je trebalo da bude otvorena za mogućnost ispunjenog braka sa muškarcem koji nije zadovoljavao sve njene kriterijume. U tridesetima je smatrala da se „skrasiti se" odnosi na sve što ne podrazumeva brak sa idealnim muškarcem; u četrdesetim je shvatila da nije pravila razliku između „skrasiti se" i „napraviti kompromis".
Pošto sam i ja došla do istog zaključka, počela sam da se pitam isto. Šta je ono bez čega se u braku može, a bez čega ne? Koliko ima smisla čekati da naiđe neko bolji – koga možda nikad nećemo naći, ili ne postoji, ili nije slobodan kad na njega naiđemo – ako bismo mogli da budemo srećni sa nekim ko je već sad pored nas?Ni moj urednik ni ja nismo imali odgovore na ova pitanja. Sledeća dva sata on je pričao o svom braku, ja o svojim vezama, i kada je stigao račun, on je zaključio da o tome treba da napišem tekst.
Razgovarajući sa svojim prijateljima i poznanicima tokom sledećih nekoliko nedelja, došla sam do iznenađujućeg zaključka. Zaljubljenost na početku veze nije imala nikakvih vidljivih uticaja na njihovu bračnu sreću. Obe vrste braka su bile u proseku jednako srećne, tj. nesrećne. S druge strane, neudate žene koje su bile nezadovoljne svojim statusom i dalje su odbacivale muškarce koji su „opsednuti sportom" ili „suviše niski" jer su zaključile da bi bile nesrećne u braku sa niskim muškarcem koji ne čita romane. Ipak, žene koju su se udale za takve muškarce nisu bile nesrećne.
Kada je tekst „Udaj se za njega – Razlozi da se skrasite uz gospodina Dovoljno Dobrog" objavljen u časopisu Atlantik na Dan zaljubljenih, mejlom mi se javio ogroman broj nepoznatih ljudi, muškaraca, žena, udatih, neudatih, starosti od osamnaest do sedamdeset osam godina. Bile su to prave lične ispovesti u kojima je većina priznala da su se u nekom periodu svog života suočavali sa istim pitanjima. Neki su svoje dileme razrešili na zadovoljavajući način i bili su zahvalni što su našli realnu varijantu gospodina Pravog. Neke žene su se kajale što se nisu udale za kvalitetne muškarce zbog onog što im sada izgleda kao beznačajne mane. Druge su zaključile da i „leptirići" mogu da završe u razočaranju pošto jednom, u svetlosti dana kada nestane plamen strasti, partner može da izgleda razarajuće nekompatibilno. Mnogobrojni sveštenici, rabini, provodadžije i porodični terapeuti zaključili su da bi prilagođavanje očekivanja realnosti svima moglo da pomogne da nađu sreću u romantičnoj sferi.
A ja? Kao što sam u svom tekstu drugima preporučivala, i sama sam pokušavala da budem realnija i prilagodljivija i da se malo više usredsredim na ono što je važno za duge veze, a malo manje na ono što je važno za prolazne romanse. Ali napretka nije bilo. I dalje su me privlačili muškarci koji su bili moj „tip", a kad bih izašla sa onima koji nisu, nije bilo one iskre. U redu, nisam više očekivala „leptiriće", ali nešto je ipak morala da se oseti, zar ne? A ako jeste, postavlja se pitanje kada je taj osećaj dovoljno jak za početak.
