Uhvati zeca

26.05.19 Bookwar

U užem izboru za roman godine, prema glasanju žirija NIN-ove nagrade našao se i roman Lane Bastašić, Uhvati zeca koji na sva zvona najavljuje novo ime u sprektru ženskih autora i koji na ispravan i pravi način nastoji da sam sebi prokrči put ka realnom sagledavanju sopstvene vrednosti.

Najveću novinu na srpskoj književnoj sceni upravo i predstavlja pomenuti roman. Izvučen iz prvog lica jednine, u kojem se prepliće vreme koje traje i vreme koje je stalo, ali koje se pokušava oživeti snaženjem njegovih prelomnih trenutaka. Radi se o priči koja je došla ravno iz pera Elene Ferante, međutim koja je obojena lokalnim koloritom bosanske zemlje i jugoslovenskog prostora, u kojem se detinjstvo doživljava kao kazan u kojem se živinčad kuva, da bi tako ispržena i žilava mogla u nekoj maglovitoj budućnosti ičemu da posluži. Narativ što u sebi kumulira jak monološki efekat, živopisne i žargonske dijaloge, i potresne a naknandne zaključke o pređenom životnom putu, obogatile su dve prijateljice, Sara i Lejla, rame uz rame, nalik Romulu i Remu, sa „identičnom“ krvlju ali različitim sposobnostima i željama.

?ao predložak romana i utvrđena činjenica egzistira ?erolova Alisa u zemlji čuda , ali za ideju romana bitnija je Direrova slika Mladi zec (1502) kroz koju se očitava sav (be)smisao Sarinog lutanja od Irske do Bosne, preko bivšeg jugoslovenskog prostora, u potrazi za Lejlinom bratom koji je nestao, a viđen je, tobože, u Beču. Fabulu, inače, krase ubedljivi karakteri: „Sara je pesnikinja, autorka jedne zbirke poezije koja duže vreme živi u Irskoj, sa svojim dečkom Majklom, s kim ima fino uređen život, bez potrebe da se preterano dovija kroz život.“ Međutim, Lejla je glas koji Sari „duguje detinjstvo, adolescenciju, prva velika životna iskustva, pa čak i motiv da vozi do Beča koji će na trijumfalan način zatvoriti sve ono što je nekad bila.“ Lejla i Sara su kao jing i jang – u kružnom dopunjavanju i permanentnom preispitivanju.

Potraga za identitetom u raspravi je sa potrebom da se redefiniše lična istorija. Ali „lična sudbina neodvojiva je od one opštije, ma koliko pokušavali da prostorno-vremenskom udaljenošću ublažimo uticaj nekada sudbinskih dodirnih tačaka, dodirnih žigova.“ A tome je kriv rat, i sve što je on doneo, raznevši stare stajališne tačke a promovišući novi kodeks vrednosti. U takvom stanju stvari Sara više nije mogla da živi u mestu rođenja, Lejla je morala da ime promeni u Lela kako bi se na identitetskom nivou dodvorila onima koji su zavladali, a Lejlin brat Armin je nestao, da posle mnogo godina bude viđen u Beču, koji će za ove dve, sad već, žene, biti odlučujući u njihovom prijateljstvu. On, možda, neće doneti rešenje, ono konačno, definitivno, ali će još jednom pokazati da je prijateljstvo jedna sveta stvar.

Time se ova knjiga uvlači u tabor neporecivo snažnih ljudskih priča. Od autorke će se u budućnosti verovatno očekivati da produbljuje humanizam koji je začela u ovoj knjizi. Možda to neće morati da radi trošeći temu koju je već apsolutno apsolvirala, ali bi trebalo da bude spremna da još po koji put istakne i ozvaniči ljudske vrednosti koje je definisala i tako ih fanatično branila u opisivanju nečega za šta moramo reći da nam je poznato, ali za šta, ponekad, nemamo niti prave reči, a ni prave emocije.

Piše: Ivan Đurđević

01.02.19 Polja

Uhvati zeca je odličan roman. Reč je o knjizi koja seže u nemali broj potisnutih i margi nalizovanih mesta istorijskog, poetičkog i rodnog iskustva postjugoslovenskog prostora, sugestivno i inventivno, poetički angažovano ispripovedanih. Roman Lane Bastašić pro vocira na mnogim planovima, i onim što je neposredno u njemu artikulisano i onim što je provokativno prećutano i/ili pretpostavljeno. Uhvati zeca se čita u jednom dahu, čemu ponajpre doprinosi vešto građena, intrigantna, u kontekstu ovdašnjih književnosti dugo očekivana priča (priče), a bez daha ostavlja suočavanje sa njenim poetičkim implikacijama. No, da li će i koliko dugo ostati bez daha zavisi od čitaočevog ličnog habitusa.

Žanrovske matrice romana, ženski Bildungsroman i road fiction, poslužile su autorki da osvetli književno zatomljena iskustva. Dva narativna toka predočavaju odrastanje i sazre vanje dve devojčice, pripovedačice Sare i njene prijateljice Lejle Begić / Lele Berić krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina u Banjaluci i njihov ponovni susret nakon više od decenijskog zatišja. Preplitanje dva narativna, odnosno vremenska toka, savremeni trenutak, trenutak pisanja i prošlost, naročito se dinamizuje i oneobičava pripovedanjem u drugom licu, narativnim postupkom kojim se evociraju uspomene iz detinjstva i rane mladosti. Ovaj formalni postupak svoju punu meru dobija u saglasju sa ključnom proble matikom romana, protivurečnostima identiteta i procesualnošću kao njegovim konstitu tivnim obeležjem, te ideološkim reperkusijama sa kojima se u tom svetlu hvata ukoštac. Sa jedne strane, urušavajući dihotomiju priča/diskurs i uznemiravajući konvenciju recepcijske distance i komoditet (ne)identifikaciije, pripovedanjem u drugom licu u romanu se ozbiljno poljuljava granica između fikcije i nefikcije, narušavajući, između ostalog, eskapistički mit o „serafinskim sferama“ u kojima valja da obitava književnost. „Ti“ romana je i zavodljivo i zastrašujuće u svojoj semantičkoj rastresitosti, ali, sa stanovišta roda recimo, žuđeno mesto čitaočevog/čitateljkinog (samo)ogledanja. Sa druge strane, s obzirom na to da je priča uvek konstrukcija sa stanovišta diskursa, pripovedanje u drugom licu insistira na diskurzivnosti i, dajući primat iskazu, prekoračuje jaz između prezenta diskursa i perfekta priče. Ogolja vanje konstruktivne prirode priče, te nepouzdanosti pripovedačkih pozicija i pripovednog znanja i njegove lažne svesti, na čemu se zasniva i naratorkina (auto)poetika, korespondira sa idejom epistemološke kratkovidosti koja se nastoji urušiti „politikom lokacije“ (A. Rič), jednim od najizazovnijih romanesknih aspekata.

Odnos između dve devojčice, dve mlade žene složeno je, intrigantno i konfliktno, prožeto nedokučivim i neuhvatljivim nitima, prijateljstvo kakva jesu sva dugogodišnja prijateljstva, naročito ona stečena u formativnim godinama. Prodorno, lucidno, lišeno i natruna pateti ke, bespoštedno se ogoljava intimni svet pripovedačice, formativna iskustva i doživljaji

devojčice i mlade žene – traumatičan odnos sa majkom, prva menstruacija i seksualni od nos, iracionalni postupci učinjeni u ime potrebe da se bude voljen/a i prihvaćen/a, zavisnost od drugog, ispunjavajuća izranjanja sopstva i ranjavajuća samootkrivanja, stid i neiskazivi strahovi, doživljaji punoće, iluzije i laži prisvojene radi podnošenja sopstvene egzistencije (itd.). Već se prve rečenice romana zabadaju duboko u utrobu – „Imaš nekoga i onda ga nemaš. I to je otprilike cijela priča.“ U stvari, to su druge dve rečenice jer se prva rečenica sliva u poslednju rečenicu romana, ostavljajući, paradoksalno, otvorenom zaokruženost priče, mogućnost njenog dovršenja, kao i mogućnost posedovanja (celine) drugog, ali i sebe bez drugoga uprkos tome što ga solipsizam svesti negira ili falsifikuje i koji je istovre meno i konstitutivna drugost, ali i deo žuđene celine.

Formiranje identiteta i sazrevanje, kao i dinamika međusobnog odnosa obeleženi su, pored individualnih psiholoških i karakternih osobenosti, specifičnim pozicijama obeju devojčica, odnosno žena, na čemu se posebno insistira – njihovim rodom, odnosno patri jarhalnim kontekstom koji ga nastoji oblikovati, klasnim statusom, nacionalnom i verskom pripadnošću. Isprepletanost ličnog, intimnog sveta devojčica sa kolektivnoistorijskim lomovima i klasnim uslovljenostima vešto je ukrojeno u ključne narativne šavove. Priča o intimnom prijateljstvu dve devojčice i mlade žene poslužila je kao predložak za otvaranje teme prema kojoj savremena kultura sećanja neguje odijum – pitanje (kolektivne) odgo vornosti srpske strane spram nesrpskog stanovništva u Bosni. Naratorka je Srpkinja iz imućne, politički pravoverne porodice, a njena prijateljica je muslimanka iz socijalno nižeg sloja čiji je brat, tada mladić, ubijen početkom rata u Banjaluci. Bratovljeva smrt je otvorena rana koja pulsira romanesknom naracijom, trauma koju obe devojčice, odnosno mlade žene ne uspevaju da iscele.

Subjektivizovana pripovedna perspektiva, intimna istorija jednog prijateljstva, njegovih uspona i lomova, biva obremenjena narativom o etici odgovornosti jedne zajednice. Dija lektika prijateljstva je razotkrivena u svetlu društvenih činilaca koji su ga determinisali, bilo latentno ili otvoreno agresivno, i stoga se višeslojna priča o odgovornosti prema prijate ljici u romanesknoj vertikali uspostavlja kao paradigma kolektivnih obrazaca. Jer, privilegija da se preživi otvara mogućnost da se svedoči o našim zločinima i o njihovim žrtvama, te da se legitimizuje kolektivna odgovornost, to sporno mesto restauracije i oporavka post jugoslovenskih društava, čak i članova zajednice koje nisu bili neposredni učesnici trauma tičnih događaja. Stoga se, u krajnjem ishodu, ukidanje opozicije između naše/njihove žrtve ispostavlja kao etički imperativ i dužnost par excellence.

Otuda su junakinje obeležene svekolikim istorijskim i geopolitičkim iskustvima nepo sredne prošlosti, bivajući i njihove metonimijske projekcije. Posebno je provokativan lik prijateljice Lejle/Lele. Ona je posredovana naratorkinim glasom i vizurom, bivajući opse sivni fantazam i njegove brojne inkarnacije. Naratorkina želja da je zaposedne, kontroliše, definiše, dokonča, i upije i istrgne iz sebe biva konstantno osujećena. Lejla/Lela je i karnal na projekcija hronotopa romana, i privlačan egzotizam, i žrtva nacionalističke mržnje, klasnih stratifikacija i patrijarhalnih zakona. Zatvorena u redove naratorkinog teksta, ona je, međutim, znak transformativnosti, opiranja, nepostojanosti, nesigurnosti, višeznačnosti u svetu koji obeležava želja za jednoznačnim, homogenim i stabilnim. Taj identitetski narativ uvodi već sam epigraf romana, odlomak iz Alise u zemlji čuda, knjige o ženskom identitetu

sa kojom Uhvati zeca vežu brojne spone. Uhvati zeca je i roman o ženskim identitetima, ali i ženskom identitetu jer je, i pored izrazitih razlika i specifičnosti obe junakinje, njihov za jednički imenitelj diskurzivno oblikovanje patrijarhalnim patronatima (ponajviše odsutnim bratom) čiji se represivni učinci ogoljavaju.

Priča o Lejli neodvojiva je od priče o Sari kroz čiju perspektivu se previru brojne pozicije, no uvek one privilegovane. Njen prisvojeni zapadnocentrični pogled na Balkan i privilegija egzilantskog života bivaju lagano urušavani tokom procesa pisanja. Jer, nije dovoljno napu stiti logiku esencijalizovanog identiteta i (samozadovoljno) proklamovati mogućnost izbora.

Osvešćivanje mehanizama konstruisanja identiteta, odnosno odgovaranje na pitanja ko, kada, pod kojim uslovima zauzima subjekatske pozicije i smislotvorno oblikuje iskustvo i artikuliše znanje neminovno suočava sa granicama izbora. Urušavanje iluzije slobode, te preispitivanje do koje mere i čime smo određeni, koje uloge su nam nametnute, kako se nosimo sa njima, šta znači prihvatiti određeni identitet naročito je provokativan u kontek stu nacionalne ideologije ovih prostora. Odbijanje identifikacije i lagodnost distanciranja ukazuju se podjednako problematičnim kao i prisvajanje nacionalističkih narativa jer uki daju mogućnost suočavanja sa odgovornošću i, još više, mogućnost iskupljenja. U tom svetlu je i pitanje jezika romana i deo intimne identitetske priče i, u vanliterarnom kontek stu, politički obojen gest, bivajući u svojoj polifoniji i prostor otpora i anksioznosti, bekstva i povratka (ako se uopšte može otići), i rasipanja i sabiranja.

Jedna od najdelatnijih metafora romana je metafora noći, mraka, tame. Noć koja okru žuje junakinje tokom putovanja kroz Bosnu je simboličko oprisutnjenje učinaka rata, eko nomske devastiranosti zemlje, njenih podvojenosti, kontradiktornosti i konflikata. Međutim, još intenzivnije i bolnije jeste suočavanje sa tamom u sopstvenom biću i biću drugog, naročito onom koju smo mu sami naneli, sa mrakom koji se ne tumači jer nema temu i ideju, sa mrakom koji treba, da parafraziram, kao stranice ukoričene knjige istrgnuti i napraviti od njih male ptice. Otuda je mnogoputo kretanje u romanu, vremensko, prostorno i jezičko, i putovanje u dubine sebe i drugog vođeno željom da se prodre iza tame, tamo gde se nekada tek počelo, pre noći, pre gubitka i gubitaka. Jer prodreti dotle znači prihvatiti tamu, ali i mogućnost iskupljenja. Ako su junakinje i ostale na svom putovanju ka početku noći, roman svakako jeste, oporo svedeno i lirski razbokoreno, osvetlio utvarna mesta i glasove istorijskog sećanja/zaborava, ali i obezglašena iskustva „postajanja ženom“ na ovim pro storima. To su još uvek retki glasovi u ovoj našoj noći, a radost je što ih je artikulisala sjajna spisateljica.

Žarka Svirčev

29.01.19 Danas

Makondo Gabrijela Garsije Markesa ne može se pronaći na zemljopisnoj karti, ali to ne znači da Makondo ne postoji. Tome nasuprot, Bosnu Lane Bastašić pronaći ćemo na geografskoj karti, ali to ne znači da Bosna postoji.

U Makondu se događaju čuda. To, međutim, ne znači da je Makondo laž. U Bosni se čuda ne događaju, pa to opet ne znači da je Bosna istinita. Komplikovano? Može se to reći i na drugi način. Istina Markesovog Makonda, ili neistina Bosne Lane Bastašić, nije u tome što se jedna od te dve zemlje ne može pronaći u stvarnosti (Makondo), dok druga to može (Bosna). Iako u svojoj alhemičarskoj radionici pisci od nestvarnog prave stvarno i od stvarnog nestvarno, iako izmišljaju zemlje, ljude i događaje bez ikakve obaveze da nekome polažu račun zbog toga, iako istinitost njihovog dela leži u delu samom, dakle u odnosu između rečenica, upravo književnost daje stvarnosti njenu stvarnosnu supstanciju, a ne obratno.

I dalje komplikovano? Može i ovako: pisci izmišljaju da bi pokazali šta je istinito u stvarnosti, šta je ono stvarno u stvarnosti samoj. Pa ako nekoga zanima stvarnost i ako je dovoljno pametan, najpre će posegnuti za dobrom knjigom. Za romanom Uhvati zeca (Kontrast, Beograd 2018) Lane Bastašić, na primer.

U Bosni Lane Bastašić mračno je i usred dana. Toliko je mračno da će dve devojke, Sara i Lejla, prolazeći kolima kroz Bosnu, morati, u jednom trenutku, da se zaustave nasred puta.

“Vozila sam polako“, kaže Sara, “u strahu od životinja koje izlaze iz mraka, čudovišta koja iskaču iz rijeke, drugih automobila što jure niz cestu naviknuti na tu nesuvislu tminu“. Rođene u Banjaluci, Sara i Lejla su, kao najbolje prijateljice, zajedno provele detinjstvo, sazrevanje i rat. Jedna je, međutim, imala pogrešno ime, pa su je iz Lejla preimenovali u Lela. Da bi preživela. I Lejlin je brat imao pogrešno ime, Armin, pa su ga zbog toga ubili. Ili se, barem, verovalo da je tako.

Prijateljstvo dve devojke u jednom se trenutu naglo prekinulo, ali posle dvanaest godina ćutanja Lejla, koja živi u Mostaru, javlja Sari, koja živi u Irskoj, da je Armin u Beču. Ne oklevajući Sara napušta svoj sređeni život u Dablinu (ili je, možda, taj život samo paralizovan), da bi iz Mostara njih dve krenule put Beča u kojem ih, nadaju se, čeka Armin.

Na tom putu kroz zemlju čuda u kojoj se čuda ne događaju – osim ako čudo nije već to što je Armin živ, a sve ovo vreme verovale su da je ubijen zbog pogrešnog imena – prolazeći mukotrpno kroz večitu bosansku noć one će, svaka za sebe, ponovo proći čitav svoj život, čitavo svoje negdašnje prijateljstvo, ponovo će se setiti svojih momaka i svojih nesrećnih roditelja, odlazaka u školu i profesora matematike, setiće se kako jednog zemljotresa i kako su, tom zemljotresu zahvaljujući, ukrale jednog zeca, zaustaviće se u rodnoj Banjaluci okovanoj mrakom, kojom promiču ljudi nalik duhovima i duhovi nalik ljudima (groteskni lik Sarine majke kao da je izašao iz Rableovog Gargantue), i tako sve do granice kada izlaze iz mraka, do Beča u kojem ih, nadaju se, čeka Armin. Ali ni dan ne donosi olakšanje.

Po danu se, jedino, vide ozlede. Lejlino je telo puno rana i modrica, njena odrešitost i brzina, njena lišenost stida, njene hrabrosti njeni kukavičluci – nasuprot Sari koja večito okleva – nisu drugo do odlučni i nezaustavljivi hod u ludilo, propast, ili smrt.

Prvi roman Lane Bastašić – koja se, dosad, okušavala u pesmama i pričama – začuđujuće je zrelo i višeslojno delo u čijem se središtu nalaze dve mlade, izranjavljene žene i odsutni, a zapravo prisutan da prisutniji ne može biti – Armin, veliki Lejlin brat, gotovo mitski lik njihovog detinjstva i rane mladosti, momak u kojeg je dvanaestogodišnja Sara bila zaljubljena onako kako joj se to, kasnije, više neće dogoditi.

Tragajući za Aminom one, naravno, tragaju za svojim izgubljenim prijateljstvom, za skrckanim godinama, tragaju za samima sobom, tragaju za zemljom koja je tu ali je više nema. Okušati se još jednom u motivima koji su pokretali najveće pisce poput Prusta, Kiša, ili Bernharda, govori ili o tome da je mlada spisateljica neviđeno smela, ili da je ono čega se poduhvatila, naprosto, nužno. No, tu dilemu rešava samo pisanje i ništa drugo, nikakva stvarnost koja bi prethodila romanu Uhvati zeca.

Pronašla je Lana Bastašić, poigravajući se slavnim književnim motivima, skrivenim i manje skrivenim referencama, sopstvenu perspektivu i napisala hrabar, sjajan roman, svojevrsno obećanje da će narednom svojom knjigom da ponudi još više i još bolje. A to je već đavolski visoko.

Ivan Milenković