Ujka ili o vaspitanju

18.01.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Roman “Ujka ili o vaspitanju”, objavljen iz zaostavštine Miodraga Đurđevića (1920-1997), govori o odrastanju jednog dečaka krajem šezdesetih godina u Beogradu, kao i o (sentimentalnom, alaskom i drugom) (pre)vaspitavanju nekoliko odraslih osoba koje ga okružuju.

Priča, smeštena u vreme kada na Adi još nije bilo jezera, već samo pravih adadžija, i kada se još verovalo u »predratne vrednosti«, osvaja toplinom i humorom, ali i pripovednim umećem, pre svega izbrušenim rečenicama i sjajnim dijalozima.

Zoranov otac, službenik i gradski tip, u jednom trenutku shvati da dečku nedostaje pravi muški uzor »predratne« vrste. On pri tome misli na nekog neodređenog ujku koji bi bio bez sopstvene porodice i mogao da posluži ili kao negativan model »propalice«, ili kao pozitivna identifikacija, odnosno družbenik i poverilac. Predratni ujka je u očima Zoranovog oca neka vrsta institucije, neophodnog dodatka uz porodicu, koji se nekad prosto podrazumevao.

Kada se Zoranova majka seti da ima jednog brata od tetke, neoženjenog i rano penzionisanog, otac poziva ovog savršenog ujku da se upoznaju. Novootkriveni rođak stiže u odelu za pogrebe – jer ga članovi šire familije pozivaju samo takvim povodom – da bi saznao da je njegov zadatak da očeliči i životu pouči svog sestrića. I, tu počinje Zoranovo alasko vaspitanje, puno grubih, »muških« iskustava - od brlje začinjene ljutom paprikom, preko kuvanja riblje čorbe u zarđalom kotliću, posekotina, čamca s rupom, do pućkanja cigareta... Između boemskog ujke i »svilenog« nećaka razvija se posebna vrsta bliskosti i poverenja, i tako Zoran saznaje i priču o neostvarenoj ljubavi. “»To k’o Montegi i Kapuleti!”« - uzvikuje dečak kad čuje za ujkine predratne ljubavne petljancije, zbog kojih je ostao neženja.

Idila na Adi ne traje dugo. Taman kada je Zoran počeo da uživa u pecanju vikendom i ribarsko-sentimentalnim pričama koje je ponedeljkom prepričavao u razredu, roditelji zaključuju da je ujkin uticaj negativan i odlučuju da uzmu stvar u svoje ruke. Otac nabavlja čamac da bi dečaka vodio na ribarenje a ujka nestaje iz njihovog života, da bi se posle izvesnog vremena pojavio kao nova i potpuno drugačija osoba – uglancana, trezvena i srećno oženjena svojom starom ljubavlju. U nizu komičnih obrta na kraju, pomalo kruta mama postaje tolerantna, nespretni otac postaje pravi kandidat za alasa, ujak postaje neko drugi a Zoran sazreva dovoljno da može da ispriča ovu priču sa potrebnom distancom.

Ovaj neveliki roman pleni živim, dinamičnim pripovedanjem, u čemu je ključan element bio izbor pripovedača. To je sam Zoran koji se, kao nešto stariji dečak, priseća ovih dešavanja i pokušava da ispriča samo ono najbitnije, uključujući i same prapočetke:

“»Oni misle da priča počinje kad se ujka pojavio ili nešto pre toga, iako, u stvari, počinje mnogo ranije, još kad sam se ja rodio, pa možda čak i kad se ujka rodio, ali ja o tome ne mogu da pričam, ne mogu da pričam ni kad sam se ja rodio mada sve znam: i koliko sam bio težak, i da sam rođen u bolnici, i šta su lekari rekli mami...«”.

Ovaj odeljak istovremeno ilustruje i specifičan humor koji je upravo posledica pripovedne perspektive – kritičkog pogleda deteta na odrasle, deteta koje ne sudi, ali često ne može da se ne čudi reakcijama i odlukama velikih.

U romanu se jasno čuju i odjeci posebnog društvenog trenutka: otac se, na primer, vajka da se »kum, kao crkveni običaj izgubio, jer više nije u skladu sa naprednim uvernjima, ali ujka je familija, pa ih opet nema kao pre rata!«; trenutka kada se verovalo u bolje sutra, ali i u kvalitetniju prošlost. Negde, iz te nostalgije, »iz tanjira«, kako pripovedač kaže, i sam nespretni, neprilagođeni i sobom ne-tako-zadovoljni otac izvlači svoj ideal – ujku, predratnog okorelog neženju, uzor pravog muškarca. Likovi roditelja, ujke i samog dečaka – pripovedača, iako ocrtani sa blago humorne distance, psihološki su uverljivi. NJihova karakterizacija ostvarena je sjajnim dijalozima, za koje je Miodrag Đurđević, kao autor velikog broja pozorišnih i radio drama, bio pravi majstor:

Iako je nastao pre 35 godina, najpre kao TV i radio-igra, ovaj roman i danas izgleda sveže i zanimljivo. U trenutku kada se najzad pojavljuje pred publikom za njega se sa sigurnošću može reći da će ga voleti i sasvim mladi ali i oni koji se već s nostalgijom prisećaju zbivanja ili makar atmosfere s kraja šezdesetih godina.

Biljana Dojčinović-Nešić