Upotreba čoveka

GOSPOĐIČIN DNEVNIK JE omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija hrapava crvena presvlaka podražava zmijsku kožu i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbližih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta beležnice do koje se za novac može doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu Gospođica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, između dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno raspoređene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak, obiđe jednog dežmekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran žute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne žice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "Šta izvolite?" kaže ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuščićem koji zateže isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie w?nschen?", jer već zna da je ona Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona stidljivo, jer joj je želja potajna, podiže glavu osenčenu šeširom sa širokim obodom, pruža kažiprst u crnoj glase rukavici da pokaže ka gornjim policama više prodavčeve glave koje je bojažljivo već preletela sivim očima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka traženog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim izrazom zadobija poverenje gospođa koje ovako neodređeno, ispomažući se kolebljivim pokretom traže robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pružene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slaže dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izložio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove, kao što prodavac cipela savijajući im lub i đon pokazuje kako su meke i lake. Gospođica međutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, žućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan preko drugog. "Šta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kući. Onde svečano razmota hartiju, okreće svesku, lista njene žućkaste, čvrste stranice, vraća se prvoj, seda za sto i, umočivši pero u mastilo, ispisuje prisećajući se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomoću Božjom", razume se nemački. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni rečima kojima Gospođica pokušava da uobliči i osmisli sve ono što se s njom značajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napiše reči "Nova bolest", kao što je već mnogo puta činila, ali kako više nikad neće činiti, jer će ovaj nasrtaj na njeno telo prevazići moći praćenja razumom. Poći će lekarima; legaće na niske otomane prekrivene belom mušemom i, s očima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraživanjima znalačkih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadiće joj iz vene i prsta krv, uzeti u čašu mokraće; dobiće nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovića, hirurga u to vreme na vrhuncu umeća, zdepastog, čvrstog pedesetogodišnjaka, koji će je poučiti da ima upalu žuči s kamenom i odmah joj predložiti dan operacije. "Odgovara?" podići će na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oči. Ona će se zaprepastiti zbog kratkoće roka, tražiće vremena za odlučivanje. Ali: "Znate šta", reći će joj on uz nakriv sažaljiv osmeh, "ako budete razmišljali, ja vas možda uopšte neću primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena će, kao grom, delovati; Gospođica će poći kući da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaćice, više čistih gaćica, prsluče. Nešto toplo u čemu se može ležati s jorganom povučenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao što je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali šta? Džemper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, između časova, na kojima se ujedno oprašta za neodređeno vreme od učenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak nežno parče odeće. Svugde joj nude grubo tkanje, drečave boje. Pada s nogu obigravajući radnje dok konačno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospođe Ekmedžić, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubičasti vuneni kaputić, tanak, bez kopčanja, sa širokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kuće, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje što joj je nedostajalo. Uto se već spušta veče, dođe joj hladno u njenoj sobici, pod iglićavom svetlošću sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beživotne stvari bačene na krevet, spremljene za spuštanje u torbu, kao u raku. Spavaćica, ružičasta, pa malo tamnija liseuse, gaćice ružičaste i bele, belo prsluče na kom je maločas učvrstila dugme koje je već davno bilo labavo. Sve će to stati u putnu tašnu s ručkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisliće da je krenula u kupovinu (možda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga drži na samom dnu, u senci obešenih haljina i napuštenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjižica se zacrveni, ona se maši da je podigne i priključi kao nepredviđenu dragocenost onom što je nužno. Međutim, hoće li želeti i moći išta upisati u dnevnik, pred očima lekara i časnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, možda će je neko otkriti, u času njene nepažnje, ili dok bude na operacionom stolu, pa će iz nje čitati nepozvani. Ona ustrepti, kao zatečena gola. A šta ako ...? Dršćući, zamišlja da je umrla, a dnevnik ostaje izložen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko će ga tu naći? Šimokovićka, kojoj namerava da ostavi ključ od sobe, ili sestra, pošto dođe, obaveštena telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi užasno. Ali i neizbežno, pošto dnevnik više ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako leži mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, leži nepomična i obezbojena, ne znajući ništa, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavši. Prvi put istinski shvata da će možda umreti, i šta to znači: potpunu samoću, potpunu prepuštenost, potpuno neznanje, nemoć da za sebe bilo šta učini. Plače dugo, duboko u veče, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pećkica davno ohladila. Zna da joj to škodi, ali ne može drukčije nego da plače i plače, sve dok se, oko ponoći, iznurena, ne zavuče, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je još i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da založi, da se opere, obuče, da raspodeli komšinicama dužnosti koje će sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i pođe. O dnevniku odluka još uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no što je bude ugasila sipajući na nju vode, kao što namerava? Od tog čina sujeverno se usteže, čini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, dođi, ničeg više nemam. Onda pomišlja da u svesku nešto upiše, pod današnjim datumom, nešto pribrano, obaveštenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneženosti koje je suviše otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa više ne bi smogla snage da krene (a možda bi to i bilo bolje, pomišlja), i tako, jer više ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nerešene brige, osvrćući se, javljajući se još jednom Šimokovićki, koja, zatečena za koritom punim nakvašenog rublja, ovlaš briše ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospođici čini da je već zaboravljena. To, međutim, nije tako, jer za siromaški kraj u kome stanuje, čija pažnja ne doseže do opštih zbivanja, njen odlazak predstavlja događaj, o kom se vest širi kao kolut na vodi, pa ubrzo stiže i do učeničke matere Slavice Božić. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospođicom izvršena, da ju je obavio sam doktor Boranović, te da se Gospođica u propisano vreme probudila, što znači da je operacija uspela. U njoj se budi častoljubiva misao da se ovim povodom, kad već inače zaostaje za uglednijim učeničkim roditeljima, istakne ako ne položajem i bogatstvom a ono pažnjom; vadi iz ormana sinovljevo praznično odelo da ga očetka, pegla njegovu belu košulju, bele čarape, i predviđa kupovinu velikog-velikog buketa koji će te krasote upotpuniti, od cveća kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ruža. Milinko, upitan za saglasnost, daje je poslušno, kao uvek. U školi on se poverava Sredoju Lazukiću, a uveče, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne prećute stvar kod svojih kuća, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamišljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ruža), a Gospođici u belo obojenu bolničku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stiže čitava đačka delegacija. Ona nju prima, jer nema načina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (četvrtka) oseća slabo. Rana ju je sinoć bolela, a danas kao da se rastače, trunući, po čitavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska težina, ne jede joj se, samo žedni, ali joj voda ne prija, usne su joj i pošto se napije suve, trpke, nema moći u sebi, ali je raspinje potreba da skoči iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okružuju krevet, pa joj se čini da još teže dolazi do vazduha, časna sestra umesto da ih pouči oduševljava se silnim cvećem i trči da pronađe oveći sud; deca grajaju, traže da im ona kaže kako se oseća, da li je šta boli, kad će ustati, a Gospođica najednom oseća koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da će umreti. Sklopi oči i sliku sobne beline očas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obešenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oči i vidi kako časna sestra - čiji ulazak nije primetila, što znači da je bila van svesti - maše deci osvrćući se uplašeno, da izađu. Vidi kako deca gledaju u nju začuđeno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog životnog kruga, da je to poslednja mogućnost da nešto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo šapat. "Vera! dušo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privučena ne tim slabašnim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolačenim očima, naloži: "Priđi sasvim blizu", te joj šapne na uho (sad hotimično šapuće): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjižicu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva miče usne, nema pljuvačke da ih ovlaži, i više dahom nego glasom pita: "Hoćcš li?" I pošto Vera klimne glavom, ona sklopi oči, pada u duboku vatru, tako da više i ne čuje uzbuđenu strku bolničarki, ne oseća da je razgolićuju, bodu; umire još te noći. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motreći sve vreme ko se majci javlja (da li i muškarci, i kako?), a kako se ona ponaša, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospođe (preko puta njih otmeno bleda i ružna Sredojeva mati), primećuje li se da je drukčija. Napetost je i samu sprečava da bude tužna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bićem što ga uz molitvu spuštaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je međutim stalno na umu, i čim zemlja prekrije kovčeg i ispupči se u humku, napušta mater, rekavši suvo da ima posla u gradu, pa se upućuje u pravcu ulice Stevana Sremca, više da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvrši. Ali kad je već stigla pred kuću sa Gospođičinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora doduše sačekati Šimokovićku, koja je takođe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujući da razmenjaju zapažanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kući. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produžuje doživljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospođičinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvorištu. ("A samo nedelju dana nije loženo", iščuđuje se Šimokovićka.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajući se da je to već mnogo puta činila i da to što traži već napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukoričenu svesku. Uzme je, ovlaš otvori, načini usnama i očima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasničko pravo na predmet, nasmeši se i već izlazi, pokraj Šimokovićke, koja isuviše poštuje pisane stvari a da bi išta posumnjala. Nijedna više ne progovori ni reč, rastaju se, ali se Vera oseća kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku već unela u svoju kuću i, uveče u krevetu, krišom pročitala. Za to nije bila ovlašćena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali nepročitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadržaja sprečava da je spali. Ima osećanje da je u toj svesci sadržan čitav jedan čovek, i to čovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi način poznat, i da bi njeno uništenje značilo i uništenje mogućnosti da se on, docnije, kad iznenađenje otupi, možda jasnije sagleda. Tek sad se na nju obrušava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovlaš, iščezava, neupoznat, sadržaj čitavog jednog dugog života? (Njezinom uzrastu on se čini veoma dug: četrdeset i nekoliko godina!) Saopštava svoju neodlučnost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obećanje verno ispuni. Pa ipak to ne može. Pronalazi srednje rešenje: da svesku više ne čita, već da je skloni s očiju do neke kasnije, zrelije odluke. Tražeći za nju sklonište, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, biće čak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, između dvaju udžbenika, engleskog i matematike iz nižih razreda, koji tu čame odloženi, nikom više potrebni. Ali pre nego što svesku ostavi, tako reći pokopa umesto obećanog spaljivanja, pomišlja da svom rešenju, koje oseća kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obeležje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospođičinih, odlučnim kosim crtama unetih ispovednih pribeležaka, na prvoj sledećoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, sažeto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenšek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije žuči". Upravo ovaj zapis podstaći će Sredoja Lazukića da svesku uzme sebi pošto na nju bude slučajno naišao četiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilačke vojske. On će prethodno u koloni promaći ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primiće na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje će se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajući ih cvećem, da bi odmah zatim zaostale i iščezle; utopiće se u mnoštvo na Glavnom trgu da sasluša govor nepoznatog oficira s trorogom kapom španskog borca; uveče će se smestiti u kasarni a zatim učestvovati na igranci, pokušavajući da osvoji bolničarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na čelu s komandantom brigade, kog će još videti, dok su se vrata odškrinula, kako igra, vitlajući rukama, na stolu zastrtom belim čaršavom. Imaće osećanje da po nečem njegovom gaze nepozvani ljudi, među koje doduše i sam spada, i to osećanje neće ga napustiti ni sutradan dok, čekajući pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavština i palež, slavljeničko šarenilo i galama. Krenuće svojoj nekadašnjoj kući, uz unutrašnji otpor, kao na groblje; osmotriće je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvoniće, i po olakšanju što preda nj izlazi nepoznata mlada žena s detetom u naručju (ponetim, kako mu se čini, radi zaštite) shvatiće koliko se plašio da bi u domu, na legalu, mogao zateći nekog od starih komšija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je možda čak sukrivac. Ovoj neznanoj ženi lako će odati ko je i prirodno će prihvatiti njen strašljivi poziv da uđe i osvrne se; obići će sobe kao da vrši smotru, okrznuvši pogledom tuđe stvari koje sasvim menjaju i prostor što je nekad bio njegov, proći će i kroz baštu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa će se okrenuti i otići. Ali ovo zakoračenje u prošlost povući će ga dalje u njene lepljive gvalje i on će, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obići druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastičarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratiće do Milinka Božića i od njegove matere saznati da mu je nekadašnji školski drug takođe odskora vojnik, virnuće u prozore bivšeg Gospođičinog stana, a konačno će dospeti i do kuće Vere Kroner. Kako pre rata u toj kući nije nijednom bio (mada je to i te kako želeo), zastaće pred kapijom neodlučno, ali prizor nereda u dvorištu i razjapljenih ulaznih vrata uveriće ga da je to napuštena kuća u koju može slobodno ući. Razbacan ogoljen nameštaj, izgaženi nezastrti podovi, razbijeno posuđe. Proći će kroz taj lom tupo kao što je prolazio ulicama, tražeći po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah će je poznati, mada nikad viđenu, po belom nameštaju i jednom komadiću bele zavese što se vijori zakačen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraženoga. Otvoriće orman, uveriće se da je prazan, opljačkan. Izvući će dve fiokice, takođe prazne. Pogled će mu zapeti za ormančić ugrađen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratašcima iza kojih će nazreti, poređane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmešiće se podrugljivo. No njega će, kad bude prišao bliže, uzbuditi uzana štampana slova na hrbatima udžbenika, istih koje je nekad i sam s mukom pročitavao, uzeće da ih pretura, razgleda, zapaziće među njima jednu neobičnu, crveno ukoričenu knjižicu, otvoriće je, iznenadiće se kad u njoj nađe rukom pisane nemačke reči, ali njihove crte neće poznati mada će mu se one učiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukčija slova, za koja će odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenšek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije žući." Cela prošlost će mu se vratiti, stuštiti se u njega kao ponornica; staviće svesku pod vojničku bluzu i otrčati s njom u kasarnu. Onde će je pročitati, ali će biti razočaran: Gospođica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom raznežena, bespomoćna pred životom. Ipak će zadržati svesku, kao jedinstven predmet izvučen iz požara, a predaće je požaru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takođe nešto značila. Neće znati da je živ još neko nevidljivo obeležen krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Božić, pacijent bolnice za bezimene vojnike u Sauerkammermünde. Bez ruku i nogu, bez očiju, razorenih bubnih opni i glasnih žica, pokriven do vrata ćebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne može da meri, neko mu prilazi, pušta do njega svežeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri čemu se u taj sveži dah umeša i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i kože u kom Milinko prepoznaje žensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan sunđer natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu šake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, sunđer mu pređe preko leđa i stražnjice, i on se već kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ćebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on počinje da prima, sisajući, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne može da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po nečem to saznaje, jer hrana obično prestane da curi kroz cev pošto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledeće posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i napušta ga, pa pogađa naknadno kakvoj ženi pripada, krhkoj i crnoj, ili punačkoj, neodređenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se čini da je žensko koje mu se približilo riđe, i setivši se Vere, urlikne u sebi, oštro i otegnuto. Dalje od tog nečujnog urlika nema kud, jer ništa ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni šta je to da se on uopšte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenšek, kada se seti da je jednom - a šta je to jednom? - negde - a šta je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada više ne zna sigurno šta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta.

01.01.00

Alexandria br. 1. 1998.
Luka Mičeta
ALEKSANDAR TIŠMA
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. Objavio je više romana i zbirki priča. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i NIN-ova nagrada za roman godine, austrijska Državna nagrada za evropsku književnost i nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

Književnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih osobina.
Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili ništa. Težnja da se odvoji.
Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?
Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:
"Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, "sramni pečat" različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi".
Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
"Svaki romanopisac želi", kaže Fokner, "najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu".
Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom "Ibikina kuća". Prva objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije "Naseljeni svet". Međutim, slavu postiže tek svojim romanima.
Ali, prvo o "podmuklom dejstvu biografije", o tom "detonatoru mašte".
U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za identifikaciju budućem piscu?
- Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske organizacije iz Hrvatske - koja je tada bila u sastavu Austrougarske - moga oca, koji je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.
Zbog čega?
- Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.
Bio je trgovac.
- Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac. Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane sveštenik. Onda ga je "Privrednik", takođe jedna patriotska organizacija, posle završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez školovanja.
Da li Vam je nametao svoja gledišta?
- Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe prihvatio.
Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa književnoću, pisanjem.
- Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim, pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.
Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
- Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno: kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student: studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko se tek tako muva po Budimpešti.
Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
- Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga oca, iako je bio Jevrej.
Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
- Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak. Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako da je ipak sve nekako funkcionisalo.
Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.
Gazda iz Segedina ga je, kao novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.
Bilo je to 1923. godine. Kada je završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem. Ona mu je posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd, naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano razboli i umre.
Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka Terezija Miler?
- Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je bila veliki radnik brzo je posao i obavila.
Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba. I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih je. Posle ručka ona nam kaže: " Sada ću da vam čitam moju biografiju". Sedne i svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i odspavala.
Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
- Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane godine.
Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
- Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu, imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala. Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.
Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada odlazi u Budimpeštu?
- Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu 1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.
Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
- Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.
Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to: žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar. Verovatno nam je on spasao život.
Zar ga nikada niste pitali?
- Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.
Napisali ste da 1943. godine niste znali da postoji Ivo Andrić. Ali, čitali ste Prusta, Tomasa Mana...
- Da.
...U Dnevniku iz te godine beležite: "Ne osećam se privučen nekim uglednim mestom u našoj literaturi, već žudim ka velikim u daljini". Kako gledate danas na ovu misao jednog devetnaestogodišnjaka? Može li se u "velike daljine" bez poznavanja sebe, vlastitog literarnog nasleđa?
- Odrastao sam u mešanskoj familiji sa dva jezika. Vrlo rano, kao što sam vam ispričao, naučio sam i tri strana jezika. Tako da sam čitajući naše pisce uporedo čitao i strane u originalu. Mene je tada u literaturi pre svega zanimala radnja i ta daljina u kojoj se radnja odigrava. Uvek su me privlačili nepoznati svet i mogućnosti proširenja svog života.
S druge strane, bio sam potrešen našom zaostalošću, zaostalošću ove sredine.
Kao mladić, već?
- Kao dečko, kao dete. Kad sam imao deset godina.
Mislite na našu literaturu?
- Ne, naravno. Na život, na okruženje i uslove u kojima smo živeli. Vrlo rano mi se javilo pitanje: šta ja tražim tu? Ovo nije život.
Komšiluk koji sam poznavao bio je zaostao. Jedan komšija mi je bio mesar koji se obogatio i podigao veliku kuću. S druge strane naše kuće živeo je krojač koji je još jeo slaninu iz ruke. U sredini, među njima, moj otac koji trguje. Ta njegova trgovina i te njegove narandže, sve je to izgledalo, bar meni, jako, jako jadno. A tamo negde u Kombreju - Marsel Prust...
Mamio Vas je svet?
- I te kako. Mislim da me je u literaturu odvela ne toliko sklonost ka pisanju koliko želja da se pobegne od te i takve stvarnosti.
Sve je to bilo skopčano i sa lošom ekonomskom situacijom. Doba kada ja odrastam, su tridesete godine, vreme je velike ekonomske krize. Vidim da se otac muči, vidim da ne može da nabavi dovoljno novca za kuću i porodicu. To baca još tamniju senku na taj svekoliki jad.
Literatura je za mene tada pre svega bilo čitanje, pa tek onda pisanje. U tome sam video izlaz iz besmisla svakodnevnog novosadskog života.
Žudeli ste za svetom a svet je došao kod vas. Počinje rat. Okupacija. Vi se tada interesujete samo za žene i knjige. Vrlo lepa interesovanja, ali dosta neobična za ratno vreme. Ili nam se to samo čini?
- Meni je, kao nekoj vrsti idiota, nedostajala ta politička perspektiva.
Mislite, niste je imali?
- Da, nisam je imao. Sav sam u knjigama koje čitam. Uglavnom trivijalna literatura.
Prust i Man nisu baš trivijalna literatura...
- Naravno, ali ja sam njih čitao zbog toga što su zanimljivi, a ne zbog toga što sam znao da su to neka kvalitetna dela. Taj svet me je potpuno bio zaokupio kao da stvarnosti nema.
Kako biste to objasnili?
- Ne znam. To je prosto neki manjak, neki centar je kod mene faličan. Vidite, i moj otac je bio apolitičan, nije se nikada nešto naročito opredeljivao i bio je podsmešljiv u odnosu na politiku. Možda je i to uticalo na moj stav. To je jednostavno kod mene jedno šuplje mesto. Nema političkog, društvenog interesovanja i tačka.
To što su me interesovale žene mislim da je to normalno kad neko ima devetnaest godina. Mada su mene žene interesovale više nego druge.
Volite žene?
- Ne, naprotiv. Bežim od njih. Čim žene čim počnu svoju ličnost da ispoljavaju i nameću, postaju nesnosne, i to je strašno. U to doba niti sam ih voleo niti sam bio neki seksualni udarnik. Težio sam ženama iz istog razloga iz kojeg sam težio knjigama. Bežao sam od stvarnosti. Sve je to kod mene tada bilo prenaglašeno baš iz tog očajanja.
To me je udaljavalo od drugih. To me je izolovalo. Jer naša sredina je jako ratoborna a ja sam postao punoletan 27. marta.
Vi niste vikali "Bolje rat nego pakt" i slične parole?
- Naravno da nisam. Za mene je to bilo isto kao posle jogurt revolucije.Ljudi viču, hoće nasilne promene. Za to nisam imao i nemam smisla.
Ulazite u NOV. U Dnevniku pišete, odnosno pitate se: šta mi je bolje? da li da se dobrovoljno prijavim ili da čekam da me mobilišu? Otkud toliko racionalizma kod jednog mladića? Kažete za jednog vašeg junaka Sergeja Rudića: "Opredelio ga je život, mladost koju je imao kao svako što je ima, koja je za trenutak zasvetlela ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula, zatrpana kricima i leševima". Gde je bila vaša mladost "koju svako ima" ? Nedostaje li u vašoj mladosti trenutak kada zasvetli ognjem zapaljeno žito?
- Ja sam radio suprotno od tog mog junaka Rudića. Nije mi bilo ni na kraj pameti da palim žito. Gledao sam samo kako da se iz toga izvučem. Video sam da je to lud svet koji srlja ne žaleći život i impulsivno uleće u pogibiju. Video sam to već 1941. godine - vrlo jasno.
Imao sam veliku sreću da sam imao školskog druga koji me je spasao te dileme. Zvao se Slobodan Radujkov. Nije više među živima. Sreo me je i pozvao da se prijavim u orkestar pri III armiji, gde je on već bio primljen.
Koji instrument svirate?
- Nijedan. To sam i njemu rekao. Doduše, mene je majka slala na neke časove, ali nijedan instrument nisam naučio da sviram. On mi kaže: nema to veze, udesićemo nešto. Poslušao sam ga i pristupio sam tom orkestru u okviru III armije.
Napisali ste: "Kada je došlo oslobođenje, osećao sam se bedno". Koliko je takvo raspoloženje bilo rasprostranjeno među vašim drugovima, među Novosađanima? I možete li - mada ste samo jednom rečju objasnili svoj osećaj - malo detaljnije da kazujete o oslobođenju, o oslobodiocima?
- Mislim da sam bio potpuno usamljen. Nisam naišao ni na jednog čoveka koji je delio moja osećanja. Naravno, ja sa svojim osećanjima i nisam baš paradirao. Vladalo je opšte oduševljenje.
Moj profesor, recimo, Bogdan Čiplić - koji je čitao moje rane radove, koji me je podržavao u literarnim naporima i pomagao mi na mojim počecima - kada sam došao kod njega sa tom svojom dilemom koju ste vi naveli u pitanju, on mi je rekao: idi na front, svi naši najbolji ljudi su tamo.
Dakle, neko ko me je dobro poznavao, ko je znao za moja opredeljenja i ambicije tako je reagovao. Na front. I njega je bilo uhvatilo to revolucionarno oduševljenje.
Bio je brat Miloja Čiplića, koji je kao simpatizer komunista stradao u logoru na Banjici. Sam Bogdan je postao jedan od rukovodilaca u posleratnoj kulturi Novog Sada. Bio je upravnik i pozorišta.
A Vama je prporučivao front?
- Tako je tada bilo. Bio sam jako usamljen.
Mnogi su kao i ja, od straha cvokotali četiri godine rata. Neki i više jer su bili stariji i svesniji situacije u kojoj smo se nalazili.
Ali, posle rata su mnogi odjednom promenili fizionomiju obukavši partizanske uniforme, mašući partizanskim i komunističkim zastavama. Devojke iz grada koje su sve vreme okupacije gledale da se zabave, pa i sa mađarskim oficirima ako su bili lepi. Odjedanput su navukle narodnu nošnju i ljubile se sa ovim partizanskim seljačinama. Jer žene prve osete ko će napredovati.
Kao neki Gajgerov brojač?
- Da, da. Hoću da kažem da me je to sve ispunjavalo gađenjem. A ruska vojska, koja je ušla na seljačkim kolima delovala je zastrašujuće. A ni mentalitet pobednika mi nije odgovarao. Nisam imao ničega zajedničkog sa njima. Distancirao sam se. U tom mom distanciranju bilo je dosta i osvetništva.
U kom smislu osvetništva?
- Bio je tada u Novom Sadu neki Lazić, sin velikog trgovca, koji je bio apsolutni buržuj i po vaspitanju i po svemu ostalom. Godine 1944. on je rekao: idem u partizane da kupim ulaznicu za budućnost.
Da li je uspeo?
- Jeste.
A ja sam sve to posmatrao sa nekom skepsom. Postao je čovek od uspeha. I u tome je bila moja osveta.
Pre nego što ćete se dobrovoljno prijaviti u NOV, bili ste kao student na prinudnom radu u Transilvaniji? Kako je došlo do toga?
- Kada je Nemačka 1944. godine konačno okupirala Mađarsku, jer je Mađarska htela da iskoči iz rata, jedna od mera nove kvinsliške vlade bila je ta da studente pokupi u radne logore. Nije bilo lako, ali nije bilo ni opasno. Nisu nikoga ubili niti tukli. Spavali smo pod šatorima i to je bilo najteže.
Šta ste radili?
- Kopali smo protivtenkovske rovove. Oni su, navodno, hteli da studente sklone iz Pešte da se ne bi eventualno politički organizovali. A i da ih prevaspitaju. No za to više nisu imali vremena. Stigla je Crvena armija.
Postajete novinar. Četiri godine ste u "Slobodnoj Vojvodini" i "Borbi" (1945-1949). Nije li to bila svojevrsna uvertira u kojoj Aleksandar Tišma otkriva sebe kao pisca? Ovo vas pitam iako znam da ste u jednom intervjuu rekli: "Znao sam već odavno, otkako sam pročitao prvu knjigu, da moram postati pisac ili ništa". Kada ste pročitali prvu knjigu? Koja je to knjiga bila? Šta vas je toliko fasciniralo da pomislite da morate postati "pisac ili ništa"?
- Fascinirala me je mogućnost stvaranja sveta koji nije trivijalan kao svet u kome sam živeo. Naravno, nisam ja to tada sebi tako formulisao ali sam osećao da je to jedini svet kojim se treba baviti. Da sve ostalo nije ništa.
Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam prvu pročitao. Verovatno neka knjiga Edgara Valasa. Neki kriminalistički roman. Takve sam knjige tada čitao. Nisam čitao Žila Verna, niti me je zanimala fantastika.
Ništa nije fantastičnije od stvarnosti?
- Ispostavilo se da je tako bar kada je o meni reč.
Da li ste čitali Karla Maja?
- Jesam. Prva knjiga koju sam pročitao mogla je lako biti njegova.
Na osnovu onoga što ste mislili i pisali kao mladić čini se da se to nije baš uklapalo u lik novinara komunističke "Borbe" koji treba da objašnjava, popularizuje, sprovodi komunizam? To su prelomne godine, da pomenemo samo Informbiro. Da li ste se i tada osećali bedno?
- Bedno sam se osećao isto kao što sam se osećao bedno za vreme okupacije, tada zbog svoje fizičke ugroženosti kao Srbina i polujevrejina. Sada sam se osećao bedno jer sam opet bio ugrožen kao čovek koji drugačije misli od onoga kako piše.
Da li ste se upitali tada zašto to radite?
- Kako da ne.
Kakav je odgovor?
- Naravno da mi to nije bilo prijatno ali ja sam se s tim mirio, prvo zato Što sam znao da kod nas slobodne štampe nema i neće skoro biti i drugošto je za mene moj rad u novinarstvu bio sredstvo da preživim a ne neka lična ambicija. Mom ocu su sve nacionalizovali i više nije mogao da me izdržava, niti da mi pomaže. Morao sam nešto da radim. Na studije uopšte nisam pomišljao sem kao vanredni student, što sam i postao i kao takav diplomirao. Želeo sam samo da pišem i ništa više. Tada se opet pojavljuje Bogdan Čiplić koji je u "Slobodnoj Vojvodini" bio urednik kulturne rubrike. Preporučio me je kao pismenog čoveka i tako sam ušao u novinarstvo. Vrlo rado sam pristao jer mi je bio potreban posao. Povremeno sam mislio da i u novinarstvu čovek može da ispolji talenat pisca što na kraju krajeva nije netačno.
Bio sam dopisnik iz Sremske Mitrovice, a onda iz Subotice. Pisao sam o svemu što je tada bilo aktuelno. O kolektivizaciji, nacionalizaciji, elektrifikaciji, traktorskim stanicama itd.
Sigurno znate da se o svemu tome tada nije moglo pisati kritički niti bi takve tekstove tada neko objavio. Nisam bio toliko moralan da kažem ja o tome neću pisati.
Glava bi se izgubila?
- Ne bi, možda, glava, ali bi čovek mogao lako da ode u polubesprizorne. To meni ne bi odgovaralo.
Opet je prevladao racionalizam?
- Da, jer sam ja imao svoj cilj. Nisam želeo da postanem rukovodeći novinar. Čak ni da pišem o kulturi. Bio sam dovoljno praktične pameti da što manje svoju kulturnu potrebu čuvam za buduće knjige. U "Borbi" sam uglavnom pisao o snadbevanju, o pijacama i sličnom, a jedno vreme i vodio rubriku napisa iz sovjetskih novina, kada je "Borba" želela da dokže da Jugoslavija nije protiv SSSR-a.
Kada ste se osetili piscem? U letopisu Matice srpske objavljena vam je pripovetka "Ibikina kuća". Godine 1956. objavili ste prvu knjigu, zbirku poezije "Naseljeni svet".
- Ja sam i tada znao da sam pre svega prozni pisac. Pesme su mi poslužile u krizama da lakše dođem do nekih svojih književnih formulacija. Pesmu je lakše napisati nego knjigu. Ali sam i tada osećao da u prozi mogu više da postignem. Ali dok proza nije krenula kako treba, pisao sam i drame, pesme, prevodio, pisao prikaze. Sve sam to radio sa velikom upornošću iako nijednog trenutka nisam poželeo da postanem prevodilac, književni kritičar ili bilo šta drugo što nije - prozni pisac.
Vašom literaturom, uglavnom, dominiraju ratne teme. U stvarnom životu to vas nije zanimalo. Nije li to svojevrsni paradoks? Doduše, da podsetimo, posle "Ibikine kuće" slede pripovetke "Koncert", "Najveći znalac na svetu", gde ste mimoišli ratnu tematiku. Međutim, onda slede vaše najjače knjige. Da navedemo samo: "Knjiga o Blamu", "Upotreba čoveka", "Kapo"... Sve o ratu. Zašto? - To je interesantno pitanje. U početku se ratna tematika kod mene nije ispoljila. "Ibikina kuća" tretira, doduše, ratno vreme ali u potpuno neratnim uslovima. Sve se dešava u javnoj kući. Rat je tu uzgredan. A moj prvi roman "Za crnom devojkom" je ljubavni roman.
Kako je došlo do toga preloma, do zaokreta ka ratnoj tematici?
- Desilo se to šezdesetih godina na jednom putu za Poljsku. Odjedanput sam ponovo došao u kontakt sa tim strašnim pogibijama koje sam ranije registrovao ali sam bežao od njih da bih ostao živ, da bih sebe sačuvao.
Tada ste verovatno posetili i Aušvic?
- Da. Nisam to posebno želeo nego je bilo u programu naše izdavačke posete Poljskoj. Nisam više radio kao novinar već sam bio zaposlen u "Matici srpskoj" i išli smo u posetu poljskim izdavačima. Onda sam prošao i kroz Mađarsku. Bilo mi je to prvo putovanje posle rata jer nisam mogao da dobijem pasoš sve do 1957. godine, kada su ga svi dobili.
To nedobijanje pasoša bilo je važno u mom životu i još me je više zagnjurilo u osećanje bespomoćnosti i promašenosti.
Dakle, Mađarsku sam video prvi put posle okupacije.
Svu onu stvarnost sam ponovo preživljavao. Sada, međutim, nisam imao razloga da bežim od nje. Shvatio sam da je to moja sudbina, da sam time obeležen. To sam ja.
Znači li to da tada shvatate da je to vaša tema, da ćete to obrađivati u svojim knjigama?
- Da. Shvatio sam da je to moja tema i da ja od toga ne mogu pobeći kao da se nikada nije desilo. Sve mi se otvorilo ali ne baš u potpunosti i na način na koji sada razgovaramo. Prvo su mi se počeli pojavljivati neki likovi, nekada živi ljudi, situacije koje sam mislio da sam zaboravio. Recimo, setio sam se racije u Novom Sadu kada sam i ja bio tu sa dignutim rukama pred puškama mađarskih vojnika, kada sam mogao lako biti ubijen. Sve sam to izbegao ali mi se vratilo kao doživljaj.
Znači, suočio sam se sa svojom sudbinom i seo da pišem.
"Kapo" je tu, čini se, posebno zanimljiv. Da li ste pomišljali nekada da je to ljubavni roman?
- Nikada to nisam pomislio. To jeste roman o čoveku željnom žena. Možda se to može tumačiti kao ljubav.
Asocira na radnju filma Lilijane Kavani "Noćni portir"?
- Jeste. Kada sam video taj film, pomislio sam da ima dosta sličnosti sa mojim "Kapoom".
Nisu li najjače ljubavne veze patološke veze?
- Mislim da ne. Ljubav, naravno, može biti i patološka ali da je patološka ljubav najjača - ne verujem. Ljubav može biti snažna čak i bez telesnih dodira.
Kao ljubav Šopena i Žorž Sandove?
- Da. Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti.
Pariski "Mond" je oktobra 1985. napisao o vama: "Ono što ga zaokuplja jeste intimna drama svih tih protivurečnih ljudi, žrtava i dželata, junaka i gadova, koji su odreda poniženi i uvređeni. Kao kod Dostojevskog, oni idu teturajući se između radosti i bolova, između kukavičluka i zločina, ka jednoj razigranoj vedrini, ka jednom drugom svetu gde za Boga nema mesta". Vaš junak Dulič u "Školi bezbožništva" uzvikuje: "Bože, hvala ti! Tebe nema... Hvala ti!" Koliko su zločin i nasilje imanentni čoveku? Šta je razlog da tako precizno, minuciozno i duboko pišete o zločincima?
- Mene zločin fascinira, mada lično nisam sklon zločinu. Čak ni ne osećam mržnju prema ljudima koji su mi zlo učinili. Da ne govorim o tome da bih, recimo, pomislio na zločin ili sanjao o tome kako nekog maltretiram, kažnjavam...
Sadistički poriv?
- Da, ne mogu reći da to postoji u meni. Međutim, sve te zločine koje sam u životu video izgleda da su ostavili traga na meni, da ja to nekako razumem, osećam. Znači ja, ipak, verovatno imam dovoljno sadizma u sebi kada to sve mogu dobro da shvatim. Tu su moj sluh i intuicija dobro izoštreni. To je jedna moja tema iako ja kada je o tome reč nemam nikakvog iskustva.
Lik kapoa Vilka Lemiana smatra se najnegativnijim junakom srpske proze. Kako ste gradili taj lik? Otkud ideja?
- Privlačile su me osobe koje su u tolikoj meri sklone surovosti. Privlačilo me je da ih odgonetam. Pročitao sam mnogo dokumenata sa suđenja nacističkim zločincima, sa suđenja esesovcima koji su upravljali logorima. Sve sam to detaljno proučavao, svašta sam tu nalazio. Imao sam predstavu da bi bilo vrlo zanimljivo opisati jednog kapoa, dakle logoraša koji upravlja drugim logorašima. Kada je esesovac surov, to je nekako prirodno. On je Nemac i njega su tako vaspitali. Ali kapo je logoraš.
O Vašem junaku kapou Lamianu kažete na jednom mestu: "Da je bio esesovac kao Šranke, možda ne bi tako postupio. Možda bi bio dobar, jer bi znao da je na zlo prisiljen poreklom, a ne odlukom da preživi".
- Sigurno je da bi mu bilo lakše. Njemu su to naredili, Nemac mora da bude surov. Himler je njima rekao: vi vršite jednu veliku žrtvu, vi se žrtvujete jer ćete činiti najveće surovosti. Jevrejinu kao što je Lamianto niko nije rekao. On samo hoće da preživi i postaje deset puta gori. Sam se stavlja u taj položaj.
Dugo sam tragao za takvim likom. U dokumentima sam našao da je jedan zagrebački Jevrejin bio kapo u Aušvicu. Tek kada sam to pročitao, odjedanput mi je sve sinulo i rasvetlilo se. Zbog toga je kapo Zagrepčanin i dobar deo radnje se odvija baš u tom gradu. Nisam hteo ništa da menjam. Da nisam na to naišao u dokumentima, verovatno ne bih napisao taj roman.
Negde sam pročitao da je Pekić rekao da nigde policajac ne izgleda tako verno kao u vašim delima?
- Ljudi koji pišu često pisanjem nadoknađuju ono što nemaju. Francuski pisac Žilijen Grin, koji je sada u dubokoj starosti, piše i dnevnik i romane. Kada su ga pitali nešto slično ovome što vi mene pitate, on je odgovorio: "Romani su ono što mi se u stvarnosti dešava a dnevnici su ono što izmišljam". To jeste paradoksalno, ali ima tu nekog vraga. Ja izmišljam te policajce, recimo tog Duliča, a sa njima nemam ama baš ničeg zajedničkog.
Može biti da čovek mnogo toga nadoknađuje pisanjem jer traži drugi svet.
Vi ste tražeći drugi svet došli u svoj svet, svet koji ste živeli. Preko literature ste došli u svet iz koga ste bežali?
- Eto, bežeći od stvarnosti stigao sam baš u nju.
"Hiljadu i druga noć" je pripovetka, ako se ne varamo koja, pored ostalog, govori i o rasnoj diskriminaciji u kojoj jedan bračni par ne dobija sobu u hotelu zbog toga što su Cigani. O muci diskriminisanih vratićete se kroz jevrejstvo. Tu je posebno upečatljiv lik kapoa Vilka Lamiana, ali i Miroslava Blama. Ima li tu, donekle, i vlastitog preispitivanja?
- Tu ima mnogo vlastitog preispitivanja. Kao dete sam se suočio sa činjenicom da sam drugačiji, pa sam se pitao da li sam stvarno drugačiji. Onda, do koje mere? Sve me je to zaokupljalo. To je sada takođe jedna od mojih tema. To je komponenta moga dela, kao što je komponenta moje ličnosti.
Roman "Za crnom devojkom" je ljubavni roman u kome vi, čini nam se, problematizujete smisao ljudskog života kao moguće ljubavi pri čemu destruišete tradicionalnu viziju tog ideala. Tu pripovedate u prvom licu. Zašto? Prvom licu ćete se vratiti opet u "Širokim vratima", dosta kasnije.
- "Široka vrata" su napisana još pre romana "Za crnom devojkom", samo su objavljena dosta kasno. To je jedno od objašnjenja. Pišući svoje prve romane oslanjao sam se na prvo lice kao lakši i za pisca sigurniji okvir. Ne pokušavate ništa objektivno da prikažete. Ništa ne znate sem onoga što zna pisac. Veliki je napredak kada izađete iz prvog lica. Sledeći iskorak je kada pisac pokušava da bude bog i da kaže šta je šta. Što ne znači da čovek ne može da piše u prvom licu u starosti.
Ali vi ste me pitali o smislu ljudskog života kao moguće ljubavi.
O toj mogućnosti u knjigama.
- To je opet samo jedno pražnjenje. Mogućnost dostizanja ideala preko knjiga, literature.
O "ambisu divljanja u krvi" govori i vaše možda najpoznatije delo "Upotreba čoveka". Na jednom mestu kažete: "Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tama, žudnja za prošlošću, nacionalizam". Tim romanom dali ste nam jednu mračnu, ali, ako smemo da kažemo, realnu sliku sredine XX veka. I šta, što bi rekao Krleža? Evo nas opet tu?
- Rat u kome sam ja učestvovao bio je u znaku dva totalitarizma - nacionalsocijalističkog i komunističkog, utopističkog recimo. Ali ja sam samo stigao da pišem o nacizmu. Ono što se desilo devedesetih godina, više nije moja tema.
Ako se izuzme potreba za dramaturgijom, dnevnik Ane Dretvenšekove smeštate na sam kraj romana. Do dnevnika nas dovode kratke i efektne sekvence koje sevaju kao fleševi. Kako ste se osećali kada ste završili pisanje "Upotrebe čoveka"? Da li ste bili upotrebljeni?
- U svim knjigama čovek je upotrebljen. Pisac je sličan medijumu. Dok piše on je kao i medijum u stanju izvrnute stvarnosti, mora da se razstvari da bi mogao da piše. On se prebacuje u neki drugi svet. On dozvoljava da preko njega taj drugi svet piše. To je sposobnost slična onima koje imaju medijumi, ekstrasensi.
Bogom data sposobnost?
- Bogom data bolest. Jer medijum je i bolesno biće pošto je u stanju da radi stvari koje normalan svet ne može.
Neki kritičari su vaš roman "Vere i zavere" doživeli kao roman apsurda. Da li je Vama on apsurdan ili, baš, logičan? Ima li danas išta logičnije od apsurdnosti?
- Meni on nije apsurdan. On je, u stvari, istina. Gotovo sve što sam tu napisao zasniva se na činjenicama iz moje okoline. Život sam dovodi do takvih apsurdnosti, ako je to apsurd. Sada je najveći apsurd da ljudi koji su se kleli u komunizam i internacionalizam postaju nacionalisti. Šta ćete većeg apsurda i veće istine! I tu nije ništa nelogično. Taj razvoj je potpuno logičan. On je, u stvari, zakonomeran, što bi rekli marksisti. Jer jedan fanatizam može lako da pređe u drugi oblik, drugu vrstu fanatizma. Čak on i nije nov fanatizam. To su ljudi koji ne mogu da žive bez vere, jer se osećaju slabima, bednima i ne znaju šta će sa sobom.
Bez obzira na to da li je reč o veri u čovečanstvo, ili o veri u svoju naciju, ili u svoju ulicu... Sve je to ta pogubna vera.
U "Širokim vratima" vraćate se u vreme posle Drugog svetskog rata. Sremski front. Pratite sudbinu jednog "saputnika revolucije i rata". Na jednom mestu glavni junak kaže: "Sad pošto sam okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u službu, video isto koliko je on, rat, manje zagonetan, pa čak i manje opasan nego što sam zamišljao". Iako se niste stavljali u "službu", može li se reći da u ovom vašem romanu ima najviše autobiografskog?
- Svi moji romani su autobiografski. I u "Upotrebi čoveka" ima mnogo autobiografskog. Ali ožda ovaj roman sadrži najviše lično doživljenog.
Kratki roman "Koje volimo" zanimljiv je mozaik "žena koje trguju svojim telom". Iako ste se na neki način te teme dotakli u "Upotrebi čoveka" i u nekim svojim drugim delima, otkud želja za literarnom obradom novosadskih burdelja? Ili je možda sve burdelj? Kako kaže Sioran, nema razlike između crkve i burdelja - jecaj na sve strane.
- Prostitutke su me uvek privlačile.
One su suština ženskog principa?
- Srećan sam što sam kao mlad posećivao prostitutke i razgovarao sa njima. To je tada bilo zakonski dozvoljeno zanimanje. Nisi morao da se kriješ. Sa nekima od njih sam se i družio. Odlazio sam kod njih na razgovore i ostajao po pola dana, jer su one po danu imale vremena. Najzad, volele su da se druže sa mladim muškarcem koji sa njima normalno razgovara.
Koji ih tretira kao ljudska bića?
- Upravo tako. To su neverovatno nežna i inteligentna bića. One su shvatile da do svojih prava mogu da dođu jedino naplaćujući svoje usluge. Postoji i drugi način - brak, ali neću sada da ulazim u to.
Odnos prostitutke i muškarca je jedini odnos u kome žena nije gubitnik pod uslovom da čestito naplati svoje usluge. Njima taj osećaj daje neverovatnu snagu. One su autonomne ličnosti, ali istovremeno i očajnici. Odbacili su ih i porodica i društvo. Oduševljavale su me. I to sam morao da stavim na papir već u prvoj svojoj priči.
Pavle Ugrinov u "Egzistenciji" piše: "Za vreme ručka uglavnom pričamo o literaturi. "Samo podzemlje, samo podzemlje!", ponavlja Tišma dok raspravljamo o temama naših novih romana".
Da li i dalje ostajete pri svom stavu koji je Ugrinov naveo u ovoj svojoj knjizi: ""Uveren sam da umetnost izvire iz samog podzemlja!" ponavlja, želi da precizira (Tišma)"
- Mogu taj stav da potvrdim. Što da ne? Sve što nije podzemlje, što je dakle zvanični, nadzemni život, samo je fasada i nema vrednosti za literaturu.
Nikola Milošević vas je u "Jevanđelju skepticizma" definisao kao suštog skeptika. Nije li ta definicija preblaga? Čini se da ste vi više od skeptika, pa čak i suštog? Mizantrop možda? Jer, recimo, pišete leta 1949. u "Dnevniku": "samo pišući mogu da doživim zadovoljstvo".
- Pa jeste. Šta znači skeptik uopšte? Vrlo sam oprezan čovek, možda sam više to. Jednostavno nepoverljiv. Više je to nepoverenje nego skepticizam. Svakoga život uči nečem drugom. Mene je učio da budem nepoverljiv. Nikome ne verujem.
Gavra Tišma
"Bio je ekstrovertan, simpatičan čovek koga su svi voleli. Opet obrnuto od onoga što karakteriše jednog pisca.
Nije kod njega bilo nikakvih analiza, uputstava, a pogotovu ne ispovedanja. Recimo, zna se da svi muškarci vole da pričaju kako su bili u ratu ili vojsci. Nikada mi moj otac nije ni reč rekao niti o ratu niti o svom vojevanju. Iako je bio u Prvom svetskom ratu.
On je bio okrenut sadašnjosti i trenutnom životu. Voleo je da prima u kući goste i da se sa njima uz čašicu druži. Uopšte je voleo ljude i uživao u njihovom prisustvu.
On je, dakle, na mene više uticao kao negativan primer. Bio je sve ono što ja nisam želeo da postanem. Sve ono što je radio i čime se bavio, kako se ponašao jednostavno mi je bilo strano."
Olga Miler
"Mati je bila ambicioznija od oca. Izučila je dva zanata trudeći se da i sama nešto zaradi. Izučila je rukavičarski zanat, a kasnije i zanat pravljenja midera i korseta. Po ceo dan je radila. Zahvaljujući njenoj ambicioznosti ja sam odlazio na časove jezika. Do kraja gimnazije sam naučio nemački, engleski i francuski. To znanje jezika mi je pomoglo da vrlo rano počnem da čitam strane pisce u originalu."
Život, knjige i nagrade
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. U Novom Sadu je završio osnovnu i srednju školu. U Budimpešti je tokom Drugog svetskog rata studirao prvo ekonomiju, a potom francuski jezik i književnost. U Zagrebu upisao medicinu a Beogradu istoriju umetnosti. Najzad je diplomirao germanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u "Slobodnoj Vojvodini" i "Borbi". U Maticu srpsku dolazi 1949. godine, prvo kao sekretar redakcije, a potom kao urednik gde je i radio sve do penzionisanja 1982. godine. Član redakcije Letopisa Matice srpske bio je od 1958. do 1979. godine, četiri godine glavni urednik.
Dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postaće 1979. godine, a redovni 1984. Prilikom spajanja VANU i SANU postaje redovni član SANU.
Dela su mu prevedena na sedamnaest jezika. Objavio je dve zbirke pesama: Naseljeni svet i Krčma, zbirke pripovedaka Krivice, Nasilje, Mrtvi ugao, Povratak Miru, Škola bezbožništva i Hiljadu i druga noć; romane Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Begunci, Kapo, Vere i zavere, Široka vrata i Koje volimo; knjigu putopisa Drugde, sabrane intervjue Šta sam govorio i Dnevnik.
Prevodio je sa mađarskog i nemačkog.
Nagrade: Brankova nagrada Sremskih Karlovaca, Oktobarska nagrada Novog Sada, Nolitova nagrada, NIN-ova nagrada za roman godine, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagrada "Karolj Sirman", Andrićeva nagrada, Nagrada oslobođenja Vojvodine, nagrada Željezare "Sisak", nagrada Bažalikom za prevode sa mađarskog jezika i nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo. Dobitnik je austrijske državne nagrade za evropsku književnost i nagrade Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

01.01.00

Politika
17.02.2003.

Odlazak evropskog književnika
Živeo je u Novom Sadu, a u Evropu je ušao zahvaljujući knjigama na francuskom jeziku

Otišao je i poslednji od čuvenog novosadskog trolista: Mladen Leskovac, Boško Petrović i Aleksandar Tišma (1924). Novosađani ih pamte kao trio koji je iz zdanja Matice srpske odlazio skoro uvek zajedno u prvim poslepodnevnim časovima: u sredini bi bio Leskovac, koji je bio 11 godina stariji od Boška, a 20 godina stariji od Tišme. Ali, imali su vazda iste teme - književne. Sva trojica su bili beskrajno radoznali, znalci jezika, od mađarskog do nemačkog, francuskog, ruskog, engleskog.

Tišma nije krio da je druženje s njima bilo presudno da se, nakon bavljenja novinarstvom (od 1945. do 1949. u "Slobodnoj Vojvodini", a potom i "Borbi"), upravo 1949. godine skrasi u Matici srpskoj, u izdavačkom preduzeću gde će sretati i razgovarati sa najistaknutijim piscima bivše Jugoslavije, a potpisivao je i njihove knjige u to vreme kao urednik prestižne izdavačke kuće. Ostaće i saradnik Letopisa Matice srpske (pisao je zapaženu rubriku "Listajući časopise", iz broja u broj), a od 1958. do 1979. godine bio je član Uredništva Letopisa da bi od 1969. do 1973. bio i glavni urednik.

Fotografisanje u Nišu

Prvu knjigu, zbirku pesama "Naseljeni svet" objavio je kod Matice srpske 1956. godine a u književnosti se prvi put javio 1950. godine. Pisao je pesme, pripovetke, prikaze knjiga, beleške. Napisao je 1953. godine i dramu "Cena laži", koja je prikazana u Narodnom pozorištu u Nišu, kada je na čelu te kuće bio Velimir Živojinović Masuka, vrsni književnik, znalac i prevodilac.

Tišma je došao u Niš sa svojom životnom saputnicom Sonjom, na premijeru, dugo je razgovarao sa Masukom i glumcima, a tu se našao i kritičar "Politike" Milutin Čolić... Nikada, govorio je, nije bio tako uzbuđen kao tim susretom na sceni sa svojim prvencem. Govorio je:

"Bolje je pisati knjige, gde ne znaš onog ko te čita, ili ga bar ne vidiš dok to čini..".

I još jedna upečatljiva uspomena Tišmina iz Niša. Videli su fotografsku radnju i setili se da nemaju venčanu sliku. Glumac, potom i prevodilac Eugen Verber, inače Novosađanin, pozajmio mu je kravatu i posle sedam dana stigle su fotografije.

U jesen 1954. godine Aleksandar Tišma primljen je u Udruženje književnika Srbije, što je bila i zvanična potvrda da je književnik. U molbi za prijem je, između ostalog, napisao:

"Pored originalnog književnog rada, bavim se i prevođenjem sa nemačkog, mađarskog i engleskog jezika. Do sada su mi objavljeni prevodi ?Novi spahija? od Jokaija, ?Jučerašnji svet? od Stefana Cvajga, a kao jedan od prevodilaca učestvovao sam u izdavanju zbirke pripovedaka ?Šest jutara ruža? od mađarskih pripovedača, i ?Zločin lorda Artura Sevila? od Oskara Vajlda".

Preporuku za prijem potpisali su Mladen Leskovac i Boško Petrović. Bilo je to vreme kada im se u Novom Sadu pridružio i Borislav Mihailović Mihiz, kao upravnik Biblioteke Matice srpske. Tada su uobičavali da malo duže posede i u kafanama, gde su se vodile duge, žestoke rasprave o novim knjigama i novim piscima.

Teretnim brodom u svet

Tišma će punu slavu kao pisac, i to evropski, steći tek posle devedesetih. Sam je govorio da je punu zrelost stekao objavljivanjem romana "Knjiga o Blamu" (1972), potom romana "Upotreba čoveka" (1976) i zbirke pripovedaka "Škola bezbožništva (1978). To su, kako je tvrdio, zajedno sa knjigom "Za crnom devojkom" (1969), njegove najizvornije, najspontanije knjige za koje je pobrao silne nagrade: NIN-ovu, "Nolitovu", nagradu Narodne biblioteke Srbije, Andrićevu nagradu, nagradu Sirmai Karolj...

Potom su došla priznanja u svetu, zahvaljujući pre svih njegovom izdavaču Vladimiru Dimitrijeviću, koji mu je na francuskom jeziku objavio prvu knjigu ("Škole bezbožništva"). O Dimitrijeviću će Tišma napisati jedan od retko slatkorečivih odanih tekstova, a s njim ga je na jednom od frankfurtskih sajmova upoznao Jovan Hristić.

Veliki putnik, Aleksandar Tišma obišao je Evropu, Severnu i Južnu Ameriku. Išao je na kongres PEN kluba u Brazil, brodom, i to dva dana i dve noći vozom do Avra, a onda 20 dana teretnim brodom do Rio de Žaneira. Tako je brodom, teretnim, putovao i u Severnu Ameriku. Sve zbog straha od letenja avionom.

Tih osamdesetih godina prošlog veka, kao verni čitalac i saradnik "Politike", Tišma je predlagao Uredništvu našeg lista da pravi seriju intervjua sa piscima ili putopisnih napisa koji bi mu "stvorili razlog" da putuje i tako se, kaže, zabavi. Čak je "Politici" podneo i zvaničan predlog gde i kako da ga pošalje na put. Ali, dogovor nije postignut.

Bio je jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i, nakon povratka iz egzila (od 1992. do 1995. živeo u Francuskoj, gde je dobio najviša zapadnoevropska književna priznanja), najradije je sedeo u zgradi ogranka SANU u Novom Sadu. Tu je redigovao i svoj dnevnik od hiljadu i nešto strana koji mu je 2001. godine objavio Zoran Stojanović. To je dnevnik u kome se mogu videti časovi Tišminog nezadovoljstva sobom, ali i sredinom u kojoj je živeo. Govorio je da je "literatura sva ispunjena izborom i njegovim posledicama, dakle slobodom, u mnogo većoj meri nego što je život".

I naglašava:

"Ja sam uvek težio za preglednošću, mrzim haos, pijanstvo, maglu u glavama..".

Bio je prvi naš pisac koji je dobio Orden viteza nacionalnog reda Francuske za zasluge za humanističke vrednosti.

Otišao je, dakle, evropski pisac. Pisac čije su knjige doživele istinske uspehe i kod kritike i kod čitalaca, ne samo u Francuskoj i Nemačkoj, već i u Holandiji, Finskoj, Italiji, Norveškoj, Izraelu, Americi, Engleskoj i, naravno, kod nas.

Smrti se užasavao (to su njegove reči), a rođen je u Horgošu, gde su ga roditelji krstili u Pravoslavnoj crkvi.

Radovan Popović