Uspon Srbije

mišljenju autora, Srbija se „izvukla” iz „gliba bezvoljnosti” i „beznadežnosti”, povratila izgubljeno samopouzdanje, mnogo učinila na podizanju svog ugleda i dostojanstva naroda. Autor smatra da u budućnosti političke i društvene elite moraju uložiti iskreni napor u traženju mere između sučeljenih društvenih, nacionalnih i političkih interesa. To podrazumeva i odgovorno traganje za rešenjem, tzv. „zlatnim presekom” srpske politike, koje bi pomirilo krajnosti prisutne u sferi ideologije i političke prakse i doprinelo oblikovanju požljenog modela razvoja u kome bi bile uvažavane postojeće društvene posebnosti, etnički identiteti, regionalne osobenosti, rodne i generacijske razlike, profesionalne podvojenosti.
Ljubodrag Dimić

U srpskom društvu postoje intelektualci koji se kriju od javnosti i beže u struku. Oni ćute o javnim stvarima. Dragoljub Kojčić pripada kategoriji angažovanih srpskih intelektualaca. On smelo i bez meandriranja preko trideset godina govori i piše o javnom dobru države Srbije. I to, pre svega, o političkom dobru.
Kojčić vrlo dobro zna da je političko biće srpskog naroda satkano od protivrečnosti. U njemu se bore nacionalno i uvezeno, autentično i oponašano, stabilnost i nestabilnost, mir i rat, načelno i pragmatično, ideologija i znanje, demokratija i nedemokratija, identitetsko i iskorenjenost, slobodno i neslobodno. Od ovih nasleđenih antinomija u vremenu o kome piše on izdvaja srpsku tranziciju i konstituciju. Od toga kako je utemeljena konstitucija zavisi društveno nazadovanje ili razvijanje. Uspon sadašnje Srbije je, po Kojčiću, utemeljen u novoj konstituciji.
Zoran Avramović