Uspon i pad Parkinsonove bolesti

Opkoliše me bolesti paklene,
stegoše me zamke smrtne.
Psalam 18,5

Iščilje u žalosti život moj, i godine
moje u uzdisanju;oslabi od muke
krijepost oja i kosti moje sasahnuše.
Psalam 31,10

1844. Tokom jednog izleta sa prijateljima, Demjan Lavrentjevič Parkinson iznenada dobija akutni napad misteriozne bolesti, koja će kasnije po njemu biti nazvana - parkinsonizam. Intenzitet napada i strašni bolovi toliko su užasan prizor da Parkinsonovi prijatelji u panici beže ne pokušavajući da mu pruže pomoć.Posle nekoliko godina, Demjan Lavrentjevič će opisati tok napada: "Opšta slabost, drhtavica, dijareja, povraćanje, unutrašnja krvarenja, osip i gnojni čirevi, visoka temperatura ( o do 180 stepeni) ekstremno povišen krvni pritisak (350/220), insuficijencija bubrega, srčana aritmija bolovi u mišićima i kostima, privremeno slepilo i gluvoća. "Razdiran najstrašžnijim bolovima", piše dalje Demjan Lavrentjević, "ipak sam smogao snage da shvatim da moji prijatelji nisu bili u stanju da mi pomognu, da tu ni medicina ništa ne može učiniti. Jer moja bolest nije od ovoga sveta. Zavapio sam: Priznajem krivicu svoju, i tužim radi grijeha svojih" i "Nemoj me ostaviti, Gospode, Bože moj! I nemoj se udaljiti od mene". I to je pomoglo. Bolovi , temperatura i spoljašnje promene odjednom su prestali. Što ne znači da sam bio izlečen. Ne, bolest je bezbolno ali snažno ostala u meni kao nezavisan entitet, kao drugo ja, koje sam prepustio njegovom razvoju i nastavio pomno da proučavam dalje promene. Ta su me istraživanja dovele do saznanja da medicina ima pogrešan pristup bolesti; da je usredsređena na zdravlje a ne na bolest, koju posmatra kao strano, neprijateljsko telo, nekakav parazitski organizam. Ali ja sam shvatio da je bolest neotuđivi, najsmisleniji i najkreativniji deo života. Štaviše - put ozdravljenja. Da je bolest najintimnija stvar svakog bolesnika, odgonetka njegove sudbine i da tu ne može biti mesta uplitanju pozitivistričkih nauka i trećih lica, medicine i medicinskog osoblja motivisanog zaradom, koji ne samo da nisu u stanju da izleče bolest, ne samo da je pogoršavaju već izazivaju nastanak novih, do tada nepoznatih bolesti".

1885. Demjan Lavrentjevič se ispoveda starcu Zosimi koji nakratko boravi u porodičnom letnjikovcu Parkinsonovih, u Mitrofanovsku. Veliki duhovnik bodri Demjana Lavrentjeviča da istraje. "To je sveta bolest", govori Zosima. "Spoznao si paklene muke. Spoznao si kako je ljudsko telo prepušteno samo sebi, kakva je muka naš život kad Gospod "odvrati glavu", što će reći, rođeni, kada obustavi svoju pomoć. Idi, boluj i stranstvuj..."

1886.Parkinson u tajnosti odlazi na Tibet gdje, prema verodostojnim dokumentima, sve do kasne jeseni 1877. proučava budističke medicinske spise. Postaje , međutim, isto tako verodostojni, ako ne i verodostojniji dokumenti, koji govore da u tom razdoblju boravi u Moskvi, gdje je čest i rado viđen gost pomodnih intelektualnih salona. Ništa čudno. Period između 1845. i 1905 u istorijskoj nauci poznat je kao "crna rupa hronologije", vremenski isečak u kome je krajnje teško utvrditi redosled događaja. S druge strane, u Parkinsonovoj nevelikoj zaostavštini nije pronađen nikakav zapis na osnovu kojeg bismo mogli odrediti gdje je doista bio. Iste godine u časopisu Novi život izlazi njegov prvi članak (potpisan pseudonimom L.A.Sjeri), Ideja Parkinsonove bolesti, iz koga saznajemo da je rodonačelnik Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov. Slede potom kratke isotirije bolesti i dela znamenitih bolesnika, među kojima su - da pomenemo samo nekoliko sa spiska od 144.000 velikana parkinsonizma - starozavetni proroci, car David, faraon Ramzes, Neron, Oktavijan Avgust, Platon, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin, Karlo Veliki, Sveta Tereza, Franja Asiški, Karlo Ružni, Jakob Beme, Markiz de Sad, Napoleon...

Članak, isuviše fantastičan, isuviše uvrnut čak i za onovremenu Rusiju, sklonu fantastici i uvrnutost, izaziva burne polemike.

Carska Cenzura zabranjuje Novi život. Zbog nekog političkog napisa. Parkinson pogrešno misli da je to zbog njegove Ideje.

Ceo tiraž Novog život zaplenjen i spaljen.

Parkinson intenzivno razmišlja o misteriji parkinsonizma: zbog čega delovanje izvesnog broja obolelih doprinosi dobrobiti i ozdravljenju čovečanstva, dok ga dela drugih znamenitih bolesnika čine gorim i bolesnijim.

1887. Demjan Lavrentjevič rešava misteriju ambivalentnosti Parkinsonove bolesti. Izvrono spiritualna i očišćujuća, bolest iz nepoznatih razloga mutira i profani oblik - parkinsonizam B, koji pogađa niže karaktere: ambiciozne osobe koje nisu u stanju da podnesu bol. Ali su zato i te kako sposobne da ga nanose. Profanacija bolesti osnovni je uzrok naglog uspona medicine, docnije industrijalizacije lečenja i razvitka tehnika prividnog uklanjanja bola. Jer "odstraniti bol", beleži Parkinson, "nikako ne znači izlečiti bolest. Naprotiv? Bolest je najopasnija kada ne boli". Docnija Parkinsonova istraživanja otkrivaju još jednu, apsolutno desakralizovanu mutaciju: parkinsonizam C, poslednji stadijum u kome je bolest toliko uznapredovala da se priviđa kao zdravlje. Doista, klinička slika u tom stadijumu navodi na pogrešan trag; puls, pritisak, krvna slika - u granicama normale; opšte stanje dobro. (Od parkinsonizma C pati približno 75 odsto svetske populacije; većina, međutim, do samrtnog časa uopšte nije svesna da je bolesna.)