Velika transformacija

22.11.03 Politika

Ovo klasično delo Karla Polanjija, pisano je tokom Drugog svetskog rata i predstavlja deo velike diskusije koja se od tada pa do današnjih dana vodi o uzrocima fašizma. Naime ozbiljni mislioci su još tada ukazivali da fašističko ludilo nije tek incident, prokletstvo poslato od bogova, već rezultat dugotrajnijih procesa evropske istorije. S jedne strane liberali (pre svega ekonomski) pokušavali su da izvore i podsticaje za to čudo nađu u napuštanju principa klasične liberalne države i slobodnog tržišta koji su obezbedili ceo vek mira, ogromni prosperitet i povezivanje sveta tokom 19. veka. Prema autorima poput Mizesa, Hajeka ili Popera, upravo je kretanje ka državnoj intervenciji i regulaciji u privredi, a zatim i u sve širim oblastima života vodilo ka kolektivizmu i totalitarizmu fašizma i boljševizma. S druge strane, levo orijentisani autori su tvrdili da je fašizam direktni i nužni proizvod devetnaestovekovnog kapitalizma, da je slobodno tržište samo dovelo do monopola, a da je rastureno i atomizovano društvo u kojem je stalni strah od neizvesnosti uticao na psihičku nestabilnost ljudi, direktno bacilo mase u naručje fašizma.

Polanji svakako sebe svrstava u levo orijentisane autore, ali za razliku od većine učesnika u ovoj raspravi koji su ostajali na nivou apstraktnih argumenata i ideoloških parola, on je napravio ogroman i duboki zahvat u istoriju perioda nastanka i razvoja kapitalizma. Radi se o autoru koji je predavao istoriju ekonomskih institucija, i koji je zahvaljujući ogromnom znanju o ekonomskoj istoriji i srodnim disciplinama ponudio izvanrednu sliku 19. veka. Treba ukazati na činjenicu da ovim dubinskim istraživanjem, navođenjem preciznih podataka i diferenciranim i višeslojnim kopanjem po segmentima 19. veka, autor uspeva da razveje mnoštvo opštih mesta, mitova i "stvari koje se podrazumevaju". Na primer, jedna od ključnih teza koju razvija je da slobodno tržište ni u kom slučaju nije nastalo spontano, već da je državna regulacija, zakonodavstvo i politika vladajuće elite silom i planski stvarala uslove za nastanak takvog tržišta poretka. Ovo se odnosi pre svega na brutalno stvaranje tržišta rada, i ograđivanje zemlje.

Prema njegovom shvatanju civilizacija devetnaestog veka je propala. Polanji pokušava da nađe uzroke tog događaja, i da opiše veliku transformaciju koju je on izazvao. Ova civilizacija se zasnivala na četiri ustanove: sistem političke ravnoteže moći između velikih sila, zatim liberalna država, pa međunarodni zlatni standard kao osnova jedinstvene svetske privrede i konačno samoregulativno tržište kao matrica celog sistema. Kada je propao zlatni standard propala je i cela civilizacija 19. veka. Međutim, poenta Polanjijeve priče je da on, zajedno sa principima samoregulativnog tržišta nije napušten zahvaljujući nekakvoj intelektualnoj zaveri, političkoj modi ili hiru nekolicine intelektualaca, već zbog nužnih ekonomskih, političkih i socijalnih potreba koje su novi uslovi života, poslovanja i organizovanja krajem veka nametnuli. Naime, Polanji ide još i dalje, i tvrdi da su sam nastanak kapitalizma i principi na kojima je funkcionisao unapred predviđali sve te nužne reakcije koje su kasnije došle.

Autor pokušava sa puno argumenata da na osnovu antropoloških i istorijskih izvora pokaže kako je princip vladavine ekonomije i tržišta, koji je dominirao pomenutim periodom, nešto novo i nepoznato za istoriju čovečanstva, i da se nikako ne može izvesti iz prostog principa trampe.

Takav sistem organizacije društva u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe nikada pre nije postojao. Ključno je za Polanjija to što je čovek sa svim svojim dotadašnjim društvenim funkcijama, i precizno lociranim mestom u društvenom i prirodnom poretku (lokalnom okruženju), odjednom sveden na rad kao robu, nemilosrdno i brutalno izmešten iz položaja koji mu je davao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status, dok je priroda, opet, svedena samo na zemlju kao robu. Sve to je omogućilo stvaranje pravog kapitalizma (koji je nastao tek onda kada je stvoreno i tržište rada sa pauperima kao stalnim izvorom radne snage), i velikog ukupnog materijalnog prosperiteta, ali potpuno uništilo društvo i interakciju čoveka i prirode. Posebno je zanimljiva Polanjijeva analiza nastanka tržišta rada, to jest Spinhemlenda iz 1795. kao neuspelog pokušaja da se radnici paternalistički zaštite, i Zakona o sirotinji iz 1834. kojim je ovo tržište konačno i neumoljivo ustoličeno.

Prema Polanjiju drugi korak je bila nužna samozaštita društva od razaranja koje mu je sama ekonomija nanela i stoga je sledilo mnoštvo zakonskih mera koje su polako ograničavale i kanalisale laissez faire kapitalizam (poput zaštite dece, žena, proširenja biračkog prava, regulisanja uslova života, proizvodnje i sl.). Autor pokazuje da je upravo širenje tržišta bilo praćeno sve većim i većim brojem stvari koje su poveravane državnoj regulativi, jer nije imao ko njima da se bavi. Na kraju pokazuje kako su i zašto napušteni zlatni standard i principi 19. veka, ali tek nakon što su zbog dogmatske vere iscrpeni svi mehanizmi za njihovo očuvanje i kada je shvaćeno da vreme traži druge odgovore.

Miša ĐURKOVIĆ