Veliko spremanje

i (auto)poetički elementi, a privlačnost ovih priča jeste u dobroj meri što uspevaju da prevedu univerzalne teme i istine u zanimljive, često napete sadržaje koji nas na kraju vode do niza pitanja - Može li čovek da pripremi kofere za svoj poslednji put i da li je u stanju da prethodno obavi veliko spremanje svog života? Kako to da smo kadri da osmislimo pojam večnosti, all nemoćni da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li je život samo vrh ledenog brega egzistencije koju tek smrt upotpunjava?
U dobroj meri pod blagotvornim uticajem savremene hispanoameričke priče, Anđićeve nove priče donose i novi pogled iz sveta zaogrnut u srpski jezik. Način na koji on priča deluje krajnje opušteno, gotovo kao kafansko ćaskanje, no njegova zapažanja su često britka poput skalpela, a obrti i rešenja krajnje originalni. Sve se naoko čita lako, no taj ,,lak” stil je posledica mikroskopski pažljivog, gotovo opsesivnog izbora svake reči. Vrtoglavi kortasarovski raspleti ovih priča pokazuju koliko su nam podjednako blizu i horor i ludilo i apsurd.
Anđić ovom knjigom iskoračuje iz konkretnog vremena i sredine da bi se usredsredio na najveći egzistencijalni paradoks. Uprkos tome, priče su međusobno veoma različite po sadržaju i po tonu i jedino zajedničko im je, osim teme, odsustvo patetičnosti i tragičnosti koje je često prate. To ih čini nesvakidašnjim i vrlo privlačnim za čitaoca koji ne prestaje da se pita ,,šta-je-posle­ bilo". Drugim rečima, odličan čas o tome kako se rečima, naizgled ni iz čega, stvara skoro savršena atmosfera.