Venecija

26.07.11

Večernje novosti, 26. jul 2011


Pištalo: Lična priča o odrastanju

Jovanka SIMIĆ

Nagrađivani pisac Vladimir Pištalo o najnovijem romanu ”Venecija”, doživljaju Njegoša, Kostića.... Vladika je svoju venecijansku sobu opisao tako suptilno da bi mu pozavidela i najromantičnija spisateljica

OVO leto i pauzu na Univerzitetu u Vusteru (Masačusets), gde studentima predaje Opštu istoriju, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Vladimir Pištalo provodi u Srbiji promovišući najnoviji roman “Venecija - knjiga metamorfoza”(izdavač „Agora“). Zašto Venecija, a ne, recimo, Carigrad?
- Carigrad je u svesti naših predaka uvek bio “najsvetskiji”, a Venecija najlepši grad. Carigrad je bio svet, a Venecija cvet, pojam lepote. Potpuno se slažem s tim starinskim poimanjem i nastojao sam da što više te lepote prenesem čitaocima. Ne znam samo koliko sam u tome uspeo - kaže za “Novosti”, posle susreta sa čitaocima u Novom Sadu i Zrenjaninu, Vladimir Pištalo.

* Koliko odlazaka u čudesni grad na vodi je bilo potrebno da bi se impresije pretočile u roman?
- Dešavalo se da i pet puta tokom godine posetim Veneciju. Prvi odlazak i rana impresija mene kao 17-godišnjaka jeste čudna plavičasta svetlost iznad zgrada, za koju nisam odmah shvatio da je odsjaj televizora iz domova. Pitao sam se: zar ovde ljudi uopšte gledaju televiziju? Do tada sam verovao da ne odvajaju pogled od kanala i gondola, a ispada da se zabavljaju kao i svi ljudi na svetu.

* Zašto podnaslov “Knjiga metamorfoza” kada je reč o gradu koji opstaje hiljadu godina?
- Žan Pol Sartr je jednom rekao, a mislim da je to veoma humana definicija o ljudskom rodu, da čovek nije samo ono što se može slikati, on ima svoje navike, tajne želje koje ne možete fotografisati. Ovo je lična priča o mom odrastanju, ispričana kroz prizmu grada koji uprkos svim prognozama stručnjaka ne tone, već večan i lep, prkosi svim zakonima o prolaznosti.

* Nameravate li uskoro opet u Veneciju?
- Mnogi su me to pitali. I sam sam radoznao kako ću taj grad doživeti kada se ponovo sretnemo, pošto sam završio ovaj roman. Ne, ne verujem da ću objaviti nastavak romana, možda neku dopunu ili esej.

* Venecija je inspirisala mnoge naše pisce: od Jakšića, preko Dučića i Crnjanskog do Laze Kostića. Jeste li zbog toga jedno poglavlje posvetili “srpskoj Veneciji”?
- Da, vekovima su je posećivali ljudi sa svih strana, pa i mnogi dični Srbi. I ja mislim da je “Santa Maria” najlepša srpska pesma, pa i više od toga. Ona je naše otkrovenje Jovanovo, jer je Laza kroz nju odočarao kosmičku spoznaju sveta. Interesantno mi je kako je Njegoš pisao o Veneciji. Taj vladika koji je bio u neku ruku i vojni komandant, jer je određivao serdare i vojvode, svoju venecijansku sobu opisao je toliko suptilno da bi mu pozavidela i najromantičnija spisateljica.

* Razmišljate li o novom romanu?
- Pisao bih o Andriću jednu vrlo ličnu studiju. On je svoj zadatak pisca shvatao na jedan starinski način. U “Znakovima kraj puta” rekao je da pisac treba da pokaže čitaocu da ni u čemu nije ni sam, ni prvi ni jedini. Mnogo mi se dopada ta misao.

* Andrić je jedan od literarnih junaka iz vaše čitanke, a odnedavno vi ste pisac iz čitanke novih generacija. Kakav je to osećaj?
- Ne znam ni sam. To shvatam kao priznanje onome što sam do sada radio. Pisac sam, a, eto, nemam u ovom trenutku dovoljno pravih reči da to osećanje opišem.


STUDENTI

* ZNAJU li vaši američki studenti da ste jedan od naših najzanimljivijih pisaca?
- Mnogi ne znaju, nisam im o tome govorio. Jedino kada sam dobio “NIN-ovu nagradu”, pre tri godine, iskopali su to na internetu i dočekali me aplauzom kada sam ušao u učionicu.


TESLA NA ENGLESKOM

* HOĆE li biti prilike da se vaša dela prevodom na engleski jezik približe čitaocima u Americi?
- Upravo se prevodi roman o Tesli, trebalo bi da izađe sledeće godine. Potpisan je ugovor o 90 poglavlja, 20 je već prevedeno.


Dnevnik, 26.7.2011

Izabrao sam život putovanja

Leto je Vladimiru Pištalu najzgodnije doba godine za susrete sa ovdašnjim čitaocima. Gost je bio u „Prometejevoj“ knjižari „Most“u Novom Sadu , gde je potpisivao svoj najnoviji roman „Venecija“.
Društvo mu je pravio njegov izdavač Nenad Šaponja iz zrenjaninske „Agore“. Književnih kritičara nije bilo, pa je razgovor između autora i fanova, tekao spontano.
Zmaj Jovina ulica je zbog kiše i godišnjih odmora bila prilično pusta, ali su ljudi došli, neki čak iz Čikaga. Zanimalo ih je, između ostalog, zašto je „Venecija“- knjiga metamorfoza, a Pištalo je rekao da je tako, naprosto, moralo biti; jer napisao je roman o gradu koji ne priznaje ograničenja materije, koji je nastao i traje uprkos zakonima verovatnoće. Na pitanje, da li mu je teško da stalno putuje, usledio je odgovor:
- Ja sam, na neki način, izabrao život putovanja, pa nemam pravo da se žalim.
Saznali smo da se Pištalo priprema da napiše lični esej o Ivi Andriću, jer mu je veoma inspirativno kako je naš nobelovac posmatrao život i pretakao ga u literaturu koju vreme čini još boljom. Vladimir Pištalo družio sa i poštovaocima u Zrenjaninu, a predstoji mu još nekoliko takvih susreta. Rekao je da će putovati na Korčulu da se odmori, a u Ameriku se vraća krajem leta. Tamo mu se prevodi roman „Tesla, portret među maskama“, pa će tako njegovi američki studenti uskoro dobiti priliku da ga upoznaju i kao umetnika pisane reči.

R. Lotina


Dnevnik - Novine i časopisi, 22.07.2011.


Venecija kao metafora promene

Ekskluzivni autor zrenjaninske „Agore“ Vladimir Pištalo objavio je nedavno novi roman „Venecija“ (knjiga metamorfoza), a izdavač najavljuje da je to duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca. U to će moći da se uvere i Pištalovi ovdašnji čitaoci, jer će se novosadska promocija održati u ponedeljak u podne, u „Prometejevoj“knjižari. Ljubiteljima Pištalove proze biće lako da se na stranicama „Venecije“prepuste lutanjima mediteranskim kulturnim krugom. Tirkiz je trendi boja ovog leta, ona prosto asocira na sliku tog grada iz daljine, pa ko ne može da
Ovih dana dosta putujete zbog susreta sa čitaocima, predstavljate vaš najnoviji roman „Venecija“. Kakvi su prvi utisci, i čitalački, i vaši, autorski?
Već smo imali šest promocija, jedva dve nedelje po izlasku knjige. Sreo sam se sa publikom u Beogradu, Podgorici, Kragujevcu, Požarevcu, Valjevu, Budvi. Već je izašlo nekoliko kritika. Meni se učinilo da je publika veoma emotivno reagovala na glavne teme moje knjige a to su: Mediteran, Felini, karnevalsko preobraženje sveta, viševekovna isprepletanost istočnog i zapadnog Jadrana i - naravno - lepota Venecije.
Zašto je „Venecija” knjiga metamorfoza?
- Grad Venecija, veći i zato što u njoj nema automobila, deluje bezvremeno, a ona je videla ogromnu količinu promene. Zamislite život grada kao ubrzani snimak cvetanja i precvetavanja sveta. Kolike su generacije ljudi procvetale i precvetale, smenile se oko venecijanskih zgrada. I sam grad se menja, dizali su se i rušili mostovi i crkve, padali su tornjevi. Venecijanske hronike datiraju od osmog veka. Njima se zemaljska kugla može omotati tri puta. Zamislite koliko priča ima u njima. Priča o promeni.
Materija prelazi u drugu materiju, forme idu u druge forme. To i simbolizuje karneval. Svet se menja kao kod Heraklita, kao u Ovidijevim metamorfozama. Svet se menja kao oblak . Ništa ne ostaje ono što je.
Nedavno su vam izašla odabrana dela kod zrenjaninske „Agore“, vašeg izdavača. Da li vas ta činjenica potstiče, čini ponosnim, setnim, ili...
- Zadovoljan sam što imam dobrog izdavača, Nenada Šaponju. Takvih izdavača je malo u Srbiji. Veoma mi je drago što sad postoje izabrana dela, ne zato sto su “izabrana” već zato što se sad te knjige, uključujući i moju prvu knjigu “Čajevi Marsa”, koja je izašla 1981. i novelu “Aleksandrida”, koja mi je posebno draga, mogu naći u knjižarama. Tih knjiga nije bilo u izlozima knjižara godinama. Sad ih čitaoci mogu naći. Knjige se pišu da bi se čitale.
Kako trošite ove prevrele dane, imate li neki savet za gradske ljude koji nemaju gde da odu?
- I Beograd i Novi Sad imaju reke. Ja idem na Adu, krijem se u stanu sa zatvorenim prozorima i čitam. Sedim u baštama kafana. Danas mi jedna prijateljica kaže: kad čovek sedne u zaklon od loze u bašti kafane, oseti se daleko od briga I od samog grada, baš kao da je na moru. Ovo leto je veoma vrelo ali mi je, iz nekog razloga, manje nepodnošljivo nego prethodna.

Radmila Lotina

02.07.11

Rimljani su Balkan nazivali kucavicom sveta – catena mundi. Sveti Sava je ovaj prostor nazvao zapadom istoka i istokom zapada. Vrlo je slična kulturna pozicija Venecije. Radi se o gradu koji se nikad nije odrekao ijedne forme uljuđenosti; o gradu koji je, kao i Balkan, od boga stvoren za posredovanje – kaže Vladimir Pištalo o svom novom romanu

Venecija je našem narodu dala pojam o lepoti. To je bilo najlepše mesto koje su ljudi videli. I jeste najlepše – kaže u razgovoru za naš list Vladimir Pištalo, čiji je novi roman „Venecija“ upravo objavljen u izdanju „Agore“.

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film. Da li je samo „Kazanova” kriv za ovaj roman?

Felinijev Kazanova je bio okidač. Rasap i frivolnost osamnaestog veka zauvek su ostali asocirani sa Venecijom jer je u tom veku Republika propala. Felini mi je dao san o gradu. Posle toga sam doživeo sam grad. Šetnje kroz Veneciju, vožnje vaporetom i, naročito, gondolom, veoma liče na budan san. Mnogi se iznenade do koje mere je Venecija nepotrošiva. Posle tolikih generacija turista, venecijanska iskustva i dalje imaju smisla.

Prizori nisu istrošeni milionima očiju koji su ih pre nas gledali. Nagnute palate od skorenog šećera, mermerne crkve koje noću isijavaju mesečinu, plavet laguna na kojima su nekad bili manastiri ili ludnice, zlatni prozori nad Velikim kanalom koji liče na ikone, vizantijska katedrala, zvonko nebo i melodiozne boje – i dalje predstavljaju autentično čudo.

Kad čovek stupi na tlo o kojem je dugo maštao, obično sledi šok – stvarnost potire „Zid sna”. Vaš junak sve vreme traži te neuhvatljive slike Venecije... Jeste li ih Vi našli?

Postoji jedan junak Tomasa Mana koga stvarnost stalno razočarava jer stalno očekuje nešto više od onoga što doživljava. Svaki mlad čovek je pomalo takav. Možda je Venecija bila prvo mesto za koje sam mogao reći: „Dobro je i dovoljno je.” Mladi ljudi bi hteli da pobegnu iz stvarnosti. Rembo govori o „drugoj strani vazduha nenastanjenoj i nenastanjivoj”.

Morison kaže: „Break on through to the other side.” Venecija je mesto bežanja iz stvarnosti koje je istovremeno stvarnost. Venecija je način da se izađe izvan sveta a ostane u svetu. Ona je istovremeno voda i kopno, sadašnjost i prošlost, stvarnost i ne-stvarnost. Jednom sam taj grad opisao kao intimnost koja se nakupila do ogromnosti.

Piko dela Mirandola veli da samo obrazovanje čoveka čini božanskim. Ja verujem u nezamenjivost zurenja. Ova knjiga govori o tome kako čovek uči da vidi stvari. Kako percepcija nije datost nego veština i ulaganje. Sve stvari – i najzanimljivije –plitke su ako im pažnja ne prida dubinu. Svet, bilo da se radi o Veneciji ili o Beogradu, ne postoji bez naše pažnje. Stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda. Posmatranje je alhemijski proces. Dobro uočen detalj nije deo svakodnevnog. Tačno zapažanje dolazi iz nenaviknutog i pruža se kao most ka drugom svetu. Ako umete da gledate ne morate bežati iz ovog sveta. To je tajna koju bih poverio mladim ljudima.

Roman otkriva i Vašu porodičnu prošlost. Opišite nam te Vaše bokeljske pretke, njihove kortomaltezeovske živote. Ko su i šta su. Šta vam je, osim Venecije, zajedničko u genima?

Često mislim o tome možemo li zamisliti živote naših pradedova i prababa? Kako su tačno živeli, šta su želeli, čega su se bojali? Kako su izgledali iznutra? Teško ih je zamisliti. A šta tek reći za živote pradedova naših pradedova? Od predmeta koje su koristili do odela koja su nosili, do misli koje su imali u glavi – sve postaje komplikovano. I same likove ljudi ne možete zamisliti po sebi, zbog izmena koje je donosilo svako novo venčanje. Ljudski lik se menja kao oblak i sam svet se menja kao oblak. Heraklit je govorio da nikad ne možete dva puta stupiti u istu reku. Svet – reka se menja ali menja se i onaj ko u nju stupa. I čovek teče u vremenu. Nisu li to dve reke koje stupaju jedna u drugu? Zamišljajući svoje bokeljske pretke u 17. veku shvatio sam da je vrlo teško oživeti te „senke zaboravljenih predaka”. Izuzev kroz neku vrstu autobiografske fantazije, usmerenog maštanja. Nejaki razum tad mora da pruži ruku sveznajućoj mašti.

„Venecija” vešto dočarava Vašu poetiku karnevalizacije. Taj „svet po Pištalu”, u kome i u trenucima patosa pulsira jedan burleskno-komični duh – ovde se oslobađa kroz raskalašni karneval. Kako Vi doživljavate taj cirkus?

Karneval predstavlja finale moje knjige o Veneciji. Karneval nije samo igra već nešto dublje. Možda bismo to mogli nazvati kosmičkom prostitucijom duše. Karneval je momenat kada popuštaju socijalne stege. Još u mesopotamsko vreme karnevalski obredi su uključivali ponižavanje kralja. Dostojanstvenici tad postaju smešni. Lude postaju dostojanstvene. Izokreću se sva značenja. To je igranje sa značenjem i identitetom. Bežanje iz zatvora sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Ljudi ostavljaju svoja lica i uzimaju druga. Čak više ne moraju da budu ljudi. Oni se maskiraju u životinje, u oblake, u sunca u mesece. To je vrhunski trenutak Ovidijevih Metamorfoza. Ljudska zajednica imitira čitav svet.

Ličnost nije više obavezujuća. Ljudi postaju ono što su, po hinduistima, bili u prethodnim inkarnacijama. Postaju ono što će biti kada više ne budu oni. Postaju reke, mora, vetrovi, mačke, zvezde. To je trenutak u kome se kosmos privremeno vraća u okrepljujući haos (haos koji je sklon nastajanju) pre nego što će se ponovo vratiti u red. Karneval je redak trenutak u kome čovek više nije jedno nego SVE.

Karnevalske maske su praznooke ljušture. One su takođe metafore. Metafore su ne samo oznake granica nego i posrednici između onoga što može i ne može izreći. One sažimaju teorije u samo nekoliko izraza. Njima duša govori sebi u snu.

Karnevalski je i vatromet u kojem Tesla nazdravlja 20. veku, među maskama i furijama, kao i uvek. Kakav je veza između Tesle među maskama i vaših karnevalskih maski?

Veza je samo jedan citat. Tesla na jednom mestu kaže: „Možda ni sama smrt nije kraj čudesnih Metamorfoza kojima smo svedoci.” Neki umetnici posle uspeha jedne knjige nastoje da napišu sličnu. Veoma mi je drago bilo što je „Venecija” potpuno drugačiji roman od Tesle. Tesla se bavi sudbinom jednog čoveka i njegovog vremena. Kao i „Milenijum u Beogradu“, Venecija je kolektivna priča. To je roman o gradu. U stvari, nikad se nije radilo samo o gradu, već o imperiji, koja je imala dve flotile ostrva, jadransku i grčku. Ta imperija je u kulturnom pogledu veoma uticala na nas.

Duždevi su se svake godine ritualno venčavali sa morem. Bacali su prsten u Mediteran i govorili: „O, more, venčavamo te u ime naše trajne dominacije.” Moj roman pokušava da definiše šta je Mediteran i gde prestaje. To je i roman o nama. Mi smo mediteranski Sloveni. Jan Moris je tvrdio da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito je tragove slovenskog porekla nalazio u očima i licima gondolijera. Ko bi osporavao tu šarmantno-bleskastu tvrdnju?
Rimljani su Balkan nazivali kucavicom sveta – catena mundi. Sveti Sava je ovaj prostor nazvao zapadom istoka i istokom zapada. Vrlo je slična kulturna pozicija Venecije. Crkva Svetog Marka je vizantijska crkva, prozori i balkoni Serenisime su arapskog porekla, gondola je bila turski čamac, krilati lav je, po poreklu, verovatno kineska himera. Radi se o gradu koji se nikad nije odrekao ijedne forme uljuđenosti; o gradu koji je, kao i Balkan, od boga stvoren za posredovanje.

Kao što je Nenad Šaponja uočio, „Venecija” je vaš najintimniji roman, intimniji i od „Milenijuma u Beogradu”. I intimni omaž filmskoj naraciji slikom. On se lakše gleda, nego što se čita. Otkud ta tajna veza između filma i Vaše proze?

Celog života sam učio od filmske umetnosti. Naročito od Italijana. Posebno od Felinija, Venecija jeste omaž Feliniju. On nam je podario nezaboravne prizore sleđene Venecije u svom Kazanovi. U stvari, podario mi je bezbroj nezaboravnih prizora. Možda su mi bliži oni njegovi filmovi koji su više stilizovani, kao Satirikon ili Đulijeta i duhovi (Njegov naslov je bio jedna od inspiracija za naslov Tesla, portret među maskama). Bio sam u onom hotelu iz Amarkorda i posetio sam u Riminiju Felinijev grob u obliku prekookeanskog broda.

Uvek sam se pitao kako je Felini radio ono što radi? On je preko ovog sveta crtao svoj svet. Crtao bi svaki lik i svaku situaciju pre nego što ih snimi. Insistirao je da tačno takav nos mora imati ovaj lik, tačno takvu kosu. Morala je da bude ova varijanta plave a ne neka druga. To je bio veoma individualan svet, besramno individualan (Tomas Man se čudio kako individualno uvek pobeđuje nad generalnim). I na kraju je sveta stilizacija po snazi svoje originalnosti i iskrenosti postajala realnija od realne. Rimini iz Amarkorda je postajao realniji od stvarnog.

Posle objavljivanja „Milenijuma“ na francuskom i plasmana u najuži izbor za nagradu „Femina”, dobili ste poziv za audijenciju kod Sarkozija – i niste otišli. Šta fali toj modi? Tadić se nedavno susreo sa Zoranom Živkovićem, dao intervju Basari?

Dobio sam nekoliko poziva za te Sarkozijeve prijeme i nisam otišao iz najjednostavnijeg razloga što su ti prijemi bili u Parizu a ja sam bio u Americi. Inače mislim da je ohrabrujuće ako srpski političari, koji su potrošači ideja, ponekad uzmu ozbiljno pisce, koji idéje proizvode.

Kad je francuski pisac Erik Emanuel Šmit, kao mladi laureat, pozvan kod predsednika Miterana, ovaj mu je ponudio da bira, a zatim i ispunio, želju: da ode u Senegal, i upozna jednog drugog predsednika pesnika, Leopolda Sengora. Šta biste Vi na Šmitovom mestu poželeli?

U Americi majke govore kćerkama: pazi šta želiš jer bi ti se to moglo ostvariti. Naša pesimistička kultura ne predviđa ni samu mogućnost ostvarenja. Miteran ne bi mogao da me upozna sa Andrićem (kojim će se baviti moja sledeća knjiga) jer je Andrić mrtav.
Tražio bih od tog imaginarnog Miterana ili od zlatne ribice put oko sveta pa bih o tome napisao putopis.

Kako danas, kad svratite da se odmorite od Amerike, vidite Beograd?

Došao sam u Beograd u dane cvetanja lipa. Grad je bio pun obasjanih krošnji, kao da krošnje cvetaju svetlošću. Miris lipa se uvlačio u sve. Pio sam ga, prosto dišući sa hlebom i jogurtom. Taj miris mi je najvažniji utisak o Beogradu ovaj put.

Vesna Roganović

09.08.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Neki kažu da je metafora-alatka koju je Bog zaboravio kada je stvarao svet. A Vladimir Pištalo dodaje da je metafora- osnovno sredstvo književnog stvaranja. To se najbolje može uočiti u njegovom romanu „Venecija“ („Agora“, 2011. ), o kome je autor juče razgovarao sa čitaocima u Novosadskoj gradskoj knjižari.

Vladimir Pištalo Foto: R. Hadžić

Enlarge
Vladimir Pištalo Foto: R. Hadžić

U društvu njegovog izdavača Nenada Šaponje i novosadskih prijatelja, uglavnom pisaca, govorilo se i o novim Pištalovim rukopisima.

Mnoge njegove čitaoce privukla je kvalifikacija da je „Venecija“ najličniji Pištalov roman, što je autor i potvrdio. U temelje tog grada ugrađeni su tragovi nekih njegovih predaka, mnogih sunarodnika, izmešali su se tu i Balkan i Mediteran. Zato je svaki bildungsroman, pa i „Venecija“, zapravo potraga za identitetom. I ova Pištalova knjiga krenula je od emocija, a zatim su se misli pretvarale u slike i reči.

-Čim završim jednu knjigu, ja odmah počinjem da pišem drugu, objašnjavao je juče Pištalo.-Ne ide to tako lako kao što zvuči, jer se moj duh i telo opiru toj žurbi, pa nastaju pauze u pisanju. Naravno, uz stalno beleškarenje. Mislim da je u proznom stvaralaštvu dobro raditi stalno, jer proza je plod mnogih malih inspiracija.

Želim da napišem knjigu o Ivi Andriću, već sam je, na neki način i započeo. Možda će to biti neka vrsta biografije, mada Andrić nije voleo taj žanr. Andrić je nekako iznutra gledao ljude, razumeo ih je i voleo, a tako je i pisao o njima. Zbog toga je njegova literatura bliska svima. Poznato je da je voleo žene, da im je duboko i celog života bio posvećen-i psihološki i erotski i na svaki drugi način. O takvim momentima bih voleo da govori moja buduća knjiga, a ne o banalnostima tipa- da li je Andrić ostavljao bakšiš u kafanama i da li je imao ljubavnice.

Juče smo u Novosadskoj gradskoj knjižari saznali i da je Vladimir Pištalo završio knjigu putopisa. Raduje se unapred što je čitaocima koji vole, a ne mogu da putuju- „pozajmio oči“ da vide mnoga čarobna mesta. Onako kako je njemu i drugim čitaocima putopisa Zuko Džumhur omogućio da vidi Avganistan.

R. Lotina

20.09.11 Politika

Od Tomasa Mana, Šekspira, Paunda, Huga Prata do Laze Kostića, Radoslava Petkovića, Milete Prodanovića, svi literarni preci Venecije Vladimira Pištala, postali su romaneskni junaci, ali ni jedan nije direktni povod za ovaj poetski roman. Pištalova Venecija počinje otkrivanjem grada posredstvom filma, a ne književnosti. Slike vidjene u mladosti će u velikoj meri odrediti ovaj roman, a životni (estetski i poetički) zemljotres kakav može da načini jedno umetničko delo, u ovom slučaju začudnost pokretnih slika vidjenih u filmu Kazanova Frederika Felinija, postaće Pištalova mera umetnosti. Ono čudesno što se nalazi u osnovi i grada i filma, biva intonacijom, dobro uhvaćenim tonom koji vibrira do kraja Pištalove knjige. Venecija jeste bildungs roman (roman o vaspitanju i odrastanju) ali je i fantazmagorija u isti mah, poetski asocijativna, ispunjena metaforama novih i svežih značenja, kao što je i lična priča, onoliko koliko je to neophodno da bi postala posebna i time posredovala univerzalnost.
Kroz roman se paralelno vode dve pripovesti, jedna je realna, stvarna, od ovoga je sveta: grad je fizički prisutan, prvi susret u mladosti i svi kasniji odlasci, prve izgubljene i ponovo nađene ljubavi, potom istorija nekadašnje imperije, ne samo njene moći i bogatstva, već i lepote. Grad kao centar brodelovskog (ili našeg) Mediterana, grad kao mesto za koje se vezuje autorova lična i predačka, bokeljska pripovest. Sve te činjenice se namah prevazilaze sagledavanjem Venecije kao inspiracije, kao grada „koji nije od ovog sveta“, poput borhesovskog Alefa, odnosno žižne tačke u kojoj se čitav svet istoveremeno i sabira i ogleda bez površinske sličnosti.
Ako je prethodni Pištalov roman, Tesla, portret meću maskama, razotkrivao naučnika-natčoveka, prikazujući ga u svoj kompleksnosti njegovih maski-metamorfoza, ni Venecija se ne odriče literarnih iskustava koje pojmovi maske/ metamorfoze/promene podrazumevaju. Venecija je knjiga o odrastanju kroz spoznaju, duhovno i mentalno uzrastanja čoveka u umetnika, onog koji osvaja i usvaja načine kako da dosegne smisao života samog. Asocijacija na DŽojsov Portret umetnika u mladosti nije slučajna, ali nije ni jedina: Pištalo nas ovim romanom vodi kroz čitavu kolekciju brižljivo biranih asocijacija. Istinske metamorfoze ( Ovidijeve, više no Kafkine) su promene Venecije sagledane kroz različita umetnička dela, kao i promene samog autora i čitalaca dok otkrivaju sva lica i sve maske Venecije. Metamorfoze proističu iz samog načina na koji se svet u romanu posmatra: venecijanske maske, maske Komedije del arte, felinijevske ili imaginarne, sve su posredno i metafora Platonove pećine i deo su Pištalovog panoptikuma. Ceo svet je poput maske dok ga umetnička percepcija, jedna dobro pronađena metafora ili jedno umetničko delo, ne razotkriju ili makar nagoveste njegovu bit. . Pištalo nas uverava: „može se pronaći drugi svet ne napuštajući ovaj u kome živimo. ... znanje je potrebno kao riznica metafora. Metafora je motka za skok van ovog sveta“. Venecija se u romanu nameće kao metafora te prekretnice, grad koji poput okidača svojom lepotom, posebnošću, pa i nestvarnošću, inicira novi doživljaj stvarnosti i kroz umetnost prerasta u moćnu metaforu nadstvarnosti .
Specifičnim stilom poetske proze kojom dominiraju vešto pronađene, sveže i originalne metafore, Pištalo u samom romanu otkriva kako se svet kada se pažljivo posmatra, otvara na neočekivane ali istinitije načine, kako skida svoju masku nepouzdane realnosti. Imponuje veza između romana ideja i poetskog romana koju Pištalo uspeva da ostvari: njegova zamisao o sponi znanja i fikcije gotovo da je na tragu alhemičarske tradicije: da bi se dosegli svetovi onostranog, potrebne su metafore, da bi se otkrivale i razumele metafore, neophodno je znanje, da bismo sticali istinska znanja, neophodan je pravi podsticaj, a on dolazi iz sfere estetskog i umetničkog. Nije Venecija roman bez mane, pre svega zbog izuzetno rastresite strukture, ali je ovo roman sa prejakom dozom znanja i zanosa, neobičnim vezama spojenih u jedno, da bi to uopšte bilo važno.

Jasmina Vrbavac

29.07.11 Danas

Kada je daleke 1987. godine u Statutu Beogradske manufakture snova, statutu u kome su „reči merene apotekarskom vagom“, Vladimir Pištalo napisao da je moto ove grupe „Ceo svet je zaključan, a ključevi se ne vide!“ - čitalačka javnost mogla je ući u jednu od najintimnijih poetika ovdašnje književnosti. Tako je to ostalo i naredne dve decenije - roman Milenijum u Beogradu, zbirke priča Kraj veka, Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta, poetske proze Slikovnica, Manifesti i Noći, novele Korto Malteze i Aleksandrida pa sve do Ninovom nagradom nagrađenog romana Tesla, portret među maskama, otkrivale su najautentičnijeg autora književnosti s ovog prostora, dela koja se nisu mogla uporediti ni sa jednim do danas objavljenim prozama.
Čitalac koji je umeo da uživa u neverovatnim spletovima asocijacija, metaforama i poetičkim slikama, bravuroznim rečenicama, dobijao je nemerljivu čitalačku radost i iskustvo.
U tom svetu odrastanja u Beogradu 80-ih, u kome je „čaplinovskim“ očima viđeno da je „život želja a ne smisao“, u tim formativnim godinama za generaciju kojoj Pištalo, rođen 1960. i pripada, svako je imao svoje ključeve pred kapijama života. I sve vreme, tokom narednih dvadeset i više godina, čitalac se morao pitati, znajući Pištalovu prozu: koji je ključ njemu otključao vrata sveta, koji je to čaroban ključ koji je učinio da njegov poetski duh s godinama ne bledi, naprotiv, da se bogati bojama, predelima, gradovima, ljudima i da ih filigranski tka u rečenice koje možete pročitati samo ako otvorite knjigu na čijim koricama se nalazi njegovo ime?
I dobili smo odgovor - Venecija. To što je naslovljen, u prvom izdanju koje je početkom jula objavila zrenjaninska Agora, kao bildungsroman još uvek samo nagoveštava bujicu osećanja i doživljaja jednog mladića kojem je „svet zaključan“ iza dosadnih rešetaka na gimnazijskim prozorima. No, desio mu se Felini, a bila je već pročitana i izvanredna priča Tomasa Mana Razočarenje. I kad je mladić ugledao Veneciju, prvi put nije bio razočaran već je rekao „dobro je i dovoljno je“. I krenulo je, otključao se svet koji će Pištalo uvek znati da vidi i opiše i ispostaviće se da je potpuno u pravu kad u novom romanu napiše da je „nivo percepcije rezultat ulaganja... da stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda“. I krenuo je da veruje u „postupnu umetnost viđenja koja životu daje reljefnost i dubinu“.
Dakle, pred čitaocem je, kako je i Nenad Šaponja, urednik i izdavač ove knjige najavljuje: najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca. O Veneciji gde su Pištalovi preci slavili odvajanje medicine od magije i istorije od mita, gde su trgovali i voleli, i iz svoja tri risanska veka osvanuli u Hercegovini. Priča o gradu koji je nastao nasuprot svim zakonima prirode, o istoriji Slovena, o ljubavi, o karnevalu i maskama kao metafori sveta koji dolazi posle smrti, ali i o Mediteranu koji je jedna od središnjih tema knjige.
„U romanu se pitam šta je Mediteran, gde počinje i gde prestaje. Jedan stranac je čak i Beograd, pre svega zbog njegovog duha, proglasio mediteranskim gradom, zbog kulture života, sedenja na trgovima i ispijanja kafe“, rekao je Pištalo promovišući knjigu u beogradskom SKC. A kad se Venecija pročita, zaista se poveruje u ono da „civilizacija prestaje tamo gde prestaje maslina“.
Dakle, Venecija je dala ključeve, bila je nestvarni grad koji je bio potreban kao protivotrov za nestvarnost života, ona je bila ta duhovna snaga, ona je za Pištala „neistrošiva kao apetit“, ona je utisnula pečat da od pažnje zavisi kako će nam stvarnost izgledati. U njoj, u kojoj su bučni karnevali ali i tišina koja se „produbila za oktavu“, u njoj je tajna magičnog sveta detalja u prozi Vladimira Pištala. Nakon ove knjige vidi se da je samo Venecija - grad koji je metafora za ceo naš svet - mogla taj isti svet i da otključa Pištalu, i da on, s gondolom pod miškom i sa malom sveščicom u džepu ide od rodnog Sarajeva, preko Beograda, do Japana, Brazila, Portugala i Amerike gde inače, predaje Amerikancima njihovu istoriju. Što se čitalaca tiče, važno je da on i dalje piše.
Druženje sa čitaocima u Novom Sadu
Vladimir Pištalo je 25. jula, u novosadskoj knjižari Most potpisivao svoje knjige, naravno, i najnoviji roman Venecija, koji je, kao i izabrana dela ovog pisca, objavila izdavačka kuća Agora. Pištalo je proveo dva sata družeći se sa Novosađanima u prepunoj knjižari.

Gordana D. Nonin