Niko me, za mene, ne pita. Nego: kako sam po svetu, belom, hodala.
A ja sam, u tom svetu, samo godinu provela. Pa i to je davno bilo. Ko zna šta se sad, u tom svetu, dešava. I šta je, od tog sveta, ostalo.
Ostaje, i ovde i tamo, samo ime, što ga čovek, za sobom, ostavi.
Ja sam se rodila ovde, gde su moji bili, od starine. Sad su tu sela, rasturena, namesto bivšeg naselja, vlastelinskog, a varoš se, podaleko od nas, načinila, nova. Jedino vlastelinsko je tursko. A što je, nekada, naše bilo.
Ja sam od onih što su, nekad, u svili i baršunu hodali.
Sam bog zna: koliko je sve to, ovde, postalo siroto. Iako ima, još uvek, onih što nisu sirotinja, puka, to, upravo, nije ništa prema onom kako je, u davna vremena, bilo. Mnogo se kolena izrodilo otkad su, ti moji preci, išli u svili, i baršunu.
Moj je otac, i moj deda, i mnogi pre njega, bio seljak, običan. A samo je ono malo gospodstvenosti, i pismenosti, što se, s kolena na koleno, prenosilo, ostalo, da o našem poreklu, plemenitom, svedoči.
Jer, mi u kući nismo imali stvari, jedne jedine, da nam je, od starih, u amanet ostala. I ikone su nam, čak, nove bile.
Slikao ih je moj deda, sam, posle jedne velike paljevine, turske. Kada je bez igde ičega ostao. Ikone je pop osveštao, ali je dedi naložio: da, vremenom, nađe kakve bolje. A ove da negde, u kraj, turi.
Pop je umro, a vremena se nisu promenila, mnogo.
Tako su dedine ikone ostale, da vise, na zidu.
A ja sam, kao dete, umela satima da gledam u njih. Mada, nisam razumela ono što je pop, mome dedi, rekao: da, vremenom, bolje nabavi.
Ja, ikona, nikada nisam videla boljih, ni dotad, ni posle, zadugo.
Ove su bile pune svetla, i boja. Ljudi su, na njima, izgledali kao pravi. Tek kasnije, kad sam i drugačije slike videla, ja sam shvatila zašto ove ikone, naše, popu nisu valjale.
Nisu valjale, jer ni dovoljno mračne, ni dovoljno tužne nisu bile.
Otac je mnogo voleo da, sa mnom, o ovim ikonama, razgovara. A učio me, da crtam, pomalo. Kažem: pomalo, jer on nije imao, kao deda, ruku, darovitu. Još me je naučio da čitam, i pričao mi, stalno: o bogu, i o našoj porodici, kakva je, nekad, bila.
Govorio je, ponekad, o stranim krajevima, oprezno. U njima, nikada, nije bio. Putovao je deda, ali dedu zapamtila nisam. Putovao je još i moj stric, zbog vojne, u mladosti, a u starosti radi trgovine, i nekih stvari, državnih.
Mislim: da su ga Turci rado, u druge zemlje, slali. Da im je odande, para vredne, vesti i tajne donosio. Samo, nekako je uvek, bez tih para, ostajao.
Mati nije, stoga, volela da nam stric dolazi.
Jednom ga dugo nije bilo, dve-tri godine, možda. A kad se pojavio, ispalo je da je ostao bez igde ičega, i da je tražio: da ga moj otac, od njega mlađi, pomogne.
Otac se pravdao ženom i decom, mada mu je, kradom od matere, nešto ipak dao. To stricu ne pokvari raspoloženje, pa iz torbe ispovrte poklone, za nas: meni i sestri po komad raki-sapuna, pravog, a braći po maramu, svilenu, za oko vrata.
Meni je još dao jedan crtež, na hartiji, sa nekom gospođom na njemu. Mati je vrtela glavom dok je stric pričao kakve su tamo, u Italiji, gospođe. A kad se već bio malo, u toj priči, zaneo, mati nas posla na spavanje.
Taj crtež, i dan-danas, čuvam. Gospođa na crtežu ima kosu podignutu, visoko, i haljinu duboko isečenu na grudima, u struku usku, a u donjem delu ogromnu. I još: mnogo nakita, i osmeh, tužan.
Baš kao ja mnogo godina kasnije.
Takva je bila ta moja porodica: otac uvek pomalo zanesen, i ja i sestra, sa njim, a braća, na našu majku, štedljiva. I u novcu, i u ljubavi. Njih troje su znali, uvek: šta se sme a šta se ne sme, šta se valja a šta ne valja, i šta je, za koga, najbolje. Mi, to, često, nismo znali.
Ja sam, između ta dva poimanja, života, odrastala.
Ali, naučila sam, i ja, šta se sme, a šta ne, u životu. Iako sam osećala, ponekad, da mi nije dosta ono što mi majka želi: ni kakva udaja, dobra, ni dvorište puno stoke. Pa ni neke magaze, pune žita.
Nije me veselio ni zvek dukata, koje je majka, za mene i sestru, spremala. A jedino, valjda, u čemu sam se, sa majkom, slagala bio je rad. Onaj što ga je ona zvala: uruke. Samo, ne ni dosadne čipke, koje se ponavljaju, ni kloparanje razboja, majčinog. To sam sestri ostavljala.
Ja sam volela samo vez.
Da vezem, počela sam, čini mi se, negde u sedmoj godini, ili osmoj. Prvo bih, na kakvoj daščici, nacrtala, ugljem, ono što ću da radim. Iako nisam imala boja, da crtež obojim, nego sam, tek posle, koncem, po platnu, šarala.
Konce je majka sama bojila. Nisam imala mnogo boja, za šaranje. Nego sam gledala da konce, nekako, jedan uz drugi složim. Da, koncima, nove boje napravim.
Kada sam imala dvanaest godina, tražili su od mene da uradim, za crkvu, jedan vez, sa anđelima raznih činova. I još jedan komad, sa četiri jevanđelista.
Sa dvanaest godina, ja sam vezla anđele.
Ta dva veza, moja, još uvek tamo stoje.
