01.01.00
Danas Vikend
20.01.2001.
Izvorska svezina Vodolije
Bosko Krstic, "Vodolija", Kairos, Sremski Karlovci, 2000.
Mihailo Pantic
Sta je potrebno da bi danas, u nasoj cudljivoj i prezasicenoj knjizevnoj javnosti, neka zanimljiva knjiga izasla na glas? Za citaoce, pojedinacne, ne treba brinuti. Kada ih ima, oni uvek dodju na svoje. Ali sta sa knjizevnom javnoscu u kojoj fantomi precesto zauzimaju mesta potencijalnih vrednosti, sta sa njom? Sta je, drugim recima, potrebno za promociju neke manje ili vise uspele knjige? Prestizan izdavac sa agresiv-nim marketingom? Svakako. Poznato ime, visok piscev rejting, minuli rad? Da. Podrska kritike? Nije presudno, kritike malo ko cita, a ko ih cita taj vec ima svoj izgradjen ukus. Neka nagrada, ili makar nagradica? Pozeljno, mada ne obavezno. SSS - sticaj srecnih okolnosti? Podrazumeva se. A dobar, provokativan ili zanimljiv tekst?
To, izgleda, najmanje, kao nesto gotovo nevazno, jer i ako tekst nije dobar, vikace se da jeste, i doista, svi vicu, i ta buka samoproglasavanja vrednosti danas karakterise srpski knjizevni prostor, svi imaju neke svoje hijerarhije. Cemu? Kao da se u knjizevnosti nesvesno preslikava model iz politickog zivota: po svaku cenu se mora znati ko je "lider", pa cak i u tako fluidnim duhovnim zonama kao sto su poezija ili proza u kojima su, pravo govoreci, svi ostvareni pisci na neki nacin dominantni, a, opet, dominantan nije niko, i dobro je sto nije.
Predug uvod. Ali izgleda neophodan za osvrt na knjigu koja u proslogodisnjim svodjenjima racuna nije pominjana, jerbo ne ispunjava nijedan od gorepomenutih uslova, osim onog poslednjeg, "najmanje vaznog", dobrog teksta. Pa da, dakle, javimo: suboticki romansijer i esejista Bosko Krstic napisao je roman "Vodolija", po mnogo cemu zanimljiv. Pre nekoliko godina (tacnije: 1995) Krstic je debitantskim romanom "Kastel Beringer", svakako jednim od nekoliko najuspesnijih debitantskih ostvarenja srpske knjizevnosti minule decenije usao u najuzi izbor za NIN-ovu nagradu. Knjiga je dozivela drugo izdanje i prevedena je na madjarski.
Da je bolje jezicki realizovan, bio bi to sjajan roman. Ovako, on ostaje u zoni standardnog ostvarenja pisca za koga je nesumnjivo da moze i vise i dalje i bolje, sto se od njega i ocekuje
"Kastel Beringer" je, koliko se secam sa ovog milenijumskog rastojanja, reminsicentna rekonstrukcija minulih svetova i minulih sudbina iz subotickog i okolosubotickog, "mitleuropskog" miljea, ispripovedana poetizovanim jezikom, a na nacin ukrstaja nekoliko razlicitih prica. To govorim zbog toga sto i u svom drugom romanu, a znamo koliko je drugi roman vazan za svakog pisca - jer prvi roman svi vec nekako napisu, makar da bi svetu saopstili kako su odrasli - Bosko Krstic koristi slican jezik i slicnu narativnu tehniku. Ali menja zanr, odlucuje se za fantastiku, i to onu utopijskog tipa. Fantastika, najcesce, podrazumeva dislociranje iz realnog sveta i temporalnu uslovnost, pa se i Krstic drzi tog nepisanog pravila. U centralnoj prici romana ne spomi-nje se precizno ni gde se ona odvija, a ni kada se odvija.
Sudeci prema nekim sekundarnim karakteristikama i retkim toponimima prica se zbiva u nekom od sveta izdvojenom gradu na isusenom jezeru (vladari grada sami su ga izolovali, sto nam je odnekud poznato), a ako sledimo i retke pomene artefakata (automobili, bageri, naravno, ne bageri sa "bagerskom" kontonacijom) to bi se sve moglo desavati u drugoj polovini XX veka, opet negde u Srednjoj Evropi, i, hajde da malo pogadjamo, mozebiti u Subotici. Zasto bas tamo, nije valjda iskljucivo stoga sto je Krstic suboticki pisac, a svi srpski pisci su pomalo ili pomnogo mitski regionalisti, mitografi prostora koji najbolje poznaju, svejedno da li je rec o magu iz Vranja ili nekom iz Subotice ili, boze me prosti, sa Novog Beograda, znate na koga mislim.
Pa, naravno, ne samo zato, vec i zbog atmosfere (pocev od plave vaze na isusenom Palicu, sa korica knjige, koja se transfigurise u kljucni pripovedni predmet, do fascinantnog jata golubova kojima je namenjena uloga visinskog, obogotvorenog, indiferentnog posmatraca zemaljskih zbiva-nja), a narocito zbog jezicke ambijentacije pripovednog prostora koja povremeno podseti na Deze Kostolanjija, ali i na onoga koji je Kostolanjija posebno cenio, na Danila Kisa. Kada smo vec kod Kisa recimo da je Bosko Krstic u romanu "Vodolija", dakako u drugom kontekstu, a u istosmernom simbolickom kljucu iskoristio onaj floralni motiv metafizicke najave koji je Danilo Kis upotrebio u naslovnoj prici svoje knjige "Enciklopedija mrtvih": cvet nesrece, kao upozorenje i kao znak sudbinske neminovnosti buja tamo gde on hoce i povezuje razlicite svetove na jedan poseban, dublji, simbolican nacin.
Nesto je dalja, ali takodje zanimljiva analogija izmedju prozora koji gledaju na neku drugu, zeljenu stvarnost iz Krsticevog romana i prozora koji u romanu "Opsada crkve Sv. Spasa" Gorana Petrovica gledaju na daljinu i u sve oblike vremena.
Elem, u neimenovanom gradu iz Krsticevog romana zavladala je susa, koju receno inventivnim recnikom meteorologije nisu upamtili ni najstariji zitelji toga kraja. Susa je strasna, presahli su svi izvori i sve reke i zedj dobija takve razmere da se menja sve, i okolina i karakteri i zivot ljudi i, posebno, ustrojstvo zivota tih ljudi, pa i glavnih junaka, od kojih dvojica pate zbog neostvarene ljubavi, a jedan umire od cuvanja tajne koja mora izaci na videlo. Krsticev kratak roman u jednoj ravni dobija obrise negativne utopije: zle okolnosti koje nisu samo proizvod isto-rijske stihije nego su i proizvod sumanutosti delovanja civilizacije izoblicuju coveka i u njemu potenciraju razvoj atavistickog, zlog dela njegove prirode. Nesreca sveta koju hotimicno ili nehoticno prozvodimo (svejedno, kazna uvek stize nepogresivo, i krivima i pravima) podstice manipulaciju i radja totalitarnost.
Takve okolnosti, kaze jedan junak: "Mogu coveka naterati da zivi, misli, oseca pa cak i da voli sve ono sto nikada ne bi pozeleo niti bi mu samome palo na pamet. Mogu napraviti potpuno drugog i drugacijeg coveka nego sto je postao rodjenjem." Sto nam je, hvala na pitanju, sve vrlo dobro poznato, umalo da se i nama desi.
Da bi svoju utopiju ucinio knjizevno uverljivijom Bosko Krstic je u romanu "Vodolija" posegao za dvostrukom motivacijom, a ta druga motivacija seze u zonu naddeterminantnosti i tragicke krivice. Centralni tok price, u kojoj se pripoveda o zelji i nastojanjima glavnog junaka Jana Romana da u poludelom, zednom gradu na obali isusenog jezera otvori kafanu "Vodolija", preseca, naime, prica iz nekog drugog sveta i vremena, prica o poludelom cuvaru petrogradskog muzeja Inokentija Harlamova i, pri kraju, prica o pecujskom majstoru za pripremu gline, Petru Farkasu. Oni ce, sticajem ratnih okolnosti povrediti totem vodenog boga i grad ce biti kaznjem susom i izoblicenjem. A svet ce se vratiti u svoje normalno stanje kada neko, a to su glavni junaci, to ogresenje o totem plate patnjom, smrcu i zrtvom. "Neka zemaljska pravda uvek stigne krivce... ali sudbina ne prasta ni onima koji su bili u pravu".
To je smisaoni rezime Krsticevog romana "Vodolija".
Da je bolje jezicki realizovan, bio bi to sjajan roman. Ovako, on ostaje u zoni standardnog ostvarenja pisca za koga je nesumnjivo da moze i vise i dalje i bolje, sto se od njega i ocekuje. Pisac fantastike naprosto ne sme, ni u motivacione ni u opisne svrhe koristiti izraze kao sto su "gotovo neverovatna prica", "cudno i tajanstveno", "nesto strasno", niti pak cesto trositi reci kao sto su "projekat" ili "logika" jednostavno zato sto je fantastika fantasticna zato sto je u njoj sve moguce, i sto se u ravni teksta, u ravni fikcionalnosti sve mora postaviti kao apsolutno prirodno, da bi se onda, izmedju "prirodnosti" fikcionaliteta i prirodnosti stvarnosti koju svi delimo, uspostavilo citalacko kolebanje izmedju stvarnog i moguceg, sto jeste korensko, diferencijalno svojstvo fantastike.
Uprkos tom ozbiljnom prigovoru moze se reci da je Bosko Krstic napisao roman dostojan paznje koja ga izdvaja iz produkcijskog preobilja minule (da li samo?) meteoroloski vrlo susne sezone.
