Vrane na snegu

21.03.04

Vasa D. Mihailović, jedan od dobitnika Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2003. godinu, pisac je i jedan od najvrednijih prevodilaca naše književnosti na engleski jezik, koji od 1951. godine živi i radi u SAD. Doktorirao je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, a od 1961. do 1995. godine predavao je slavistiku na Univerzitetu Severne Karoline u Čepel Hilu. Pored desetak objavljenih knjiga poezije i proze, Vasa Mihailović je priredio i nekoliko izuzetno značajnih antologija na engleskom jeziku.

Uredio je „Antologiju savremene jugoslovenske poezije”, a zajedno sa Milnom Holtonom, objavio je antologije „Srpska poezija od početaka do danas” i „Pesme srpskog naroda” iz zbirki Vuka Karadžića. Priredio je nekoliko knjiga bibliografije jugoslovenskih književnosti na engleskom jeziku. Na engleskom je objavio Dučićeve „Plave legende” i Njegošev „Gorski vijenac”. Takođe, Mihailović je na srpskom objavio antologiju zagranične poezije „U tuđem pristaništu”, kao i antologiju srpske priče u dijaspori „Priče iz tuđine”. U uređivačkom je odboru časopisa „Svetska književnost danas”, član je Udruženja književnika Srbije i uredništva „Književnih novina”.

Kao pisac i prevodilac učestvujete u srpskoj književnosti, iako u Srbiji niste bili 16 godina. Šta za Vas znači Vukova nagrada?

- Srbiju sam posećivao više puta i ustanovio prijateljske veze sa mnogim piscima, ali, iz više razloga, nisam je posetio šesnaest godina. Otuda mi Vukova nagrada mnogo znači. Dobijao sam i druge nagrade (prevodilačka nagrada Srpskog PEN centra, Zlatni prsten Bagdale, Povelja Rastka Petrovića), ali Vukova nagrada mi je neobično draga, jer mi je dodeljena za životno delo. Sem toga, jedan je Vuk! Živeći u tuđini skoro šezdeset godina, smatrao sam za privilegiju i dužnost da se bavim tim velikanom naše kulture. Zato sam se latio posla da objavim knjigu prevoda naših epskih pesama, sa desetercem i cezurom. Ko god se školovao u Srbiji ne može da se liši blagonaklonog uticaja koji Vuk čini na đake i dan-danas.

Neopterećeni jezik

Rekli ste da ne postoji emigrantska književnost kao takva, već književnost pisana na strani istim jezikom?

- Pojam „emigrantska književnost” skrojen je, kao što znamo, čisto iz političkih razloga, da se ne čuje glas protivnika režima. Jedna moja knjiga, prevod Dučićevih „Plavih legendi”, čamila je godinama u zloglasnom „bunkeru” u Narodnoj biblioteci. Pisci u dijaspori smatraju sebe nedeljivim delom naše književnosti.

Postoji razlika između književnosti pisane na strani i one u zemlji (izuzev najnovijih „dijasporaca”). Pisci koji su napustili zemlju odmah posle Drugog svetskog rata, ili odbili da se vrate iz zarobljeništva, poneli su sa sobom duh pisane reči onoga doba. U inostranstvu nisu želeli da menjaju svoj stav, iz sentimentalnih razloga, pa i zato što su ih struje neizbežnog menjanja i eksperimentisanja mimoišle. Otuda je jezik tih pisaca u dijaspori, iako donekle „zastareo”, neopterećen izlišnim tuđicama, čestim šatrovačkim izrazima i mnogobrojnim psovkama. Sem toga, pristup književnosti većine pisaca u dijaspori teži da bude realističan i da izbegava modernizam, postmodernizam i tome slično. Možda u tome kaskaju za piscima u zemlji, ali zato imaju prilike da duže prežive modne novotarije.

Pišete poetsku prozu, pripovetke, čak i basne. Kako vidite svoj stvaralački put „kroz duhovnu prizmu emigracije”, kako kaže Moma Dimić, i da li ćete se oprobati i u romanu?

- Kao što rekoh, emigracija u književnosti ne postoji. Razume se, pisci u dijaspori nisu mogli a da ne poprime uticaj nove sredine, kao, na primer, shvatanje demokratije i uživanje neograničene slobode. Duhovna prizma u njih ostala je ista kao i kod većine zemljaka, zasnovana na Svetosavlju, žarkom rodoljublju, narodnoj književnosti, naročito epskim pesmama, Vuku, Njegošu, Andriću i drugim našim velikanima.

Pišem uglavnom priče, pesme u prozi, haiku pesme, i basne, da ne govorim o kritičkoj književnosti i radu na propagiranju naše književnosti u svetu, što mi je oduzelo mnogo vremena.

Deseterac i cezura

Prevodili ste Dučića, Njegoša i Vuka na engleski jezik. Kako je tekao prevod „Gorskog vijenca”?

- Dučić je bio i ostao moja ljubav još iz gimnazijskih dana. On je na mene mnogo uticao, te pišem i pesme u prozi. Prevod „Gorskog vijenca” je moja knjiga duboke odanosti Njegošu, poput Isidore, ali druge vrste. Vuk će ostati u svima nama uzor služenja svom rodu, uprkos svim preprekama i nerazumevanju. Ništa mi nije draže nego kad vidim dela naših velikih književnih stvaralaca na najvažnijem jeziku na svetu, ponekad prvi put. Pri prevođenju „Gorskog vijenca” imao sam, razume se, teškoća, jer je to „tvrd orah, voćka čudnovata”, da parafraziram vladiku i pesnika. Posao bi mi bio lakši da nisam tvrdoglavo nastojao, kao i kod narodnih pesama, na desetercu i cezuri. Hteo sam da svet oseti i visoku umetničku vrednost tog epa, ne samo njegovu sadržajnu stranu.

Da li je među nekim slavistima, povodom Vašeg prevoda „Gorskog vijenca”, bilo polemike oko navodnog veličanja srpskog nacionalnog pitanja?

- Bilo je negativnih osvrta i zamerki zarad srpskog tobožnjeg šovinizma (uglavnom kod onih koji su zaista pravi šovinisti), ali kod slavista prijem je bio korektan. Bilo je i takvih primedbi od strane takozvanih dežurnih prikazivača koji malo znaju o našoj istoriji i o problemima sadržanim u „Gorskom vijencu”, ali se zato nisu libili da zamere Njegošu navodno veličanje „krvoločnog” tretiranja pripadnika druge vere. Nisu se setili, a možda nisu ni znali, da se upitaju zašto su ti pripadnici druge vere sedeli na grbači naroda skoro šest vekova i radili ono što su radili. Pitanje je kako bi reagovali da je neko silom vladao u njihovoj zemlji šest vekova. Nažalost, politička situacija u vreme objavljivanja prevoda bila je antisrpski nastrojena, pa su tako gledali i na umetničko delo. Ipak verujem da će vremenom, kad se situacija razbistri, srpski pisci dobiti svoje zasluženo mesto u okviru svetske književnosti.

Marina Vulićević