Vučjak Adele Argeni

19.03.05 Danas

U materinu i uspomene - viče junak priče sa osamnaeste strane. "Samo se lepe za prste, za oči, svijaju nam se oko nogu, iskrivljuju nam rukopis. Sve to treba spaliti, da sve bude kao da nikada nije ni bilo. Sve je to za garage sale", nastavlja isti, nudeći tako jednu od mogućih strategija koje bi mogle stati na rep invaziji svih tih sećanja koja nas opsedaju i raduju, koliko i guše. Dok se junak Tuka na ovaj način bori sa uspomenama u priči "Svakodnevno hvatanje veverice", koja inače predstavlja jednu od boljih storija u zanimljivoj kolekciji "Vučjak Adele Argeni", Miodrag Maticki (1940), znatno smirenije, nudi rešenje ovog problema.

Za pisca verovatno nema teže borbe od one koju vodi sa sećanjima koja se čas čine sjajnom prilikom za novu priču, a čas dobijaju koru banalnosti koja stvaraoca, često puta, primora da ih se okane. No, u slučaju zbirke priča Miodraga Matickog nikakva pravila ne važe. Maticki se od prve do gotovo poslednje priče igra svojim uspomenama ne dozvoljavajući im da se otmu iz zagrljaja priče, ali ni da njom zagospodare.Autor piše realističke pripovetke koje bi se mogle nazvati autobiografskim. Njihove glavne teme jesu sećanja pripovedača, iste te uspomene koje junak Tuka tera u materinu, ali je njihova obrada za svaku pohvalu. Pre svega, jake emocije koje se uglavnom nalaze iza velikih i malih uspomena, u zbrici "Vučjak Adele Argeni", sasvim su rafinirane. One su obazrivo dozirane i kao takve nisu banalne. Toj sjajnoj meri kojom je izmereno svih šesnaest priča, treba dodati jezičku preciznost i urednost koja krasi prozu ovog autora, što ga čini pobednikom u još jednoj borbi sa uvek opasnim sećanjima.

Autoru nije bilo dosta što se uhvatio u koštac sa sećanjima, pa bira još jedno paralelno bojište: govori o velikim temama kakve jesu smrt, prolaznost, starost... No, već nakon čitanja prve priče "Beli smeh" jasno je da Maticki i na ovom ništa manje opasnom terenu dobija bitke. Iza priča, krije se ono što bi mogli nazvati sjanom simbolikom čiji odblesci daju odgovore na pitanja koja postavljaju upravo pomenute velike teme. Miodrag Maticki je majstor u krojenju metafora i svih sličnih figura. Kada se u "Belom smehu", poput Hičkokovih ptica, razlete moljci, onomad iz babinog ormara, a danas iz rukava, što od osmeha odmah načini grč, čitaocu bude sve jasno. U tome i jeste stvar: Maticki piše onu vrstu priča od kojih, može biti, očekujete neku vrstu poente. (Ili to beše tako, izvinjavam se, samo u mom slučaju!) No, pisac "Vučjaka Adele Argeni" piše tako da nakon priče nije potrebno upitati se šta je pisac hteo da kaže. Jasno vam je i ako niste ni pomislili da vas zanima odgovor na ovo izraubovano školsko pitanje. Sve to jeste rezultat pripovedačke umešnosti koju nalazimo u priči "Nož Isidora Nadlačkog" ili u priči "Povratak" koja nas na kratko izvodi iz Banata i odvodi u Rovinj.

Treba napomenuti da je ova proza nekada toliko realistična da sklizne u fantastiku. Sjajan primer mogla bi da bude san-priča "Anđeo na biciklu", ali i priča "Sajdžijin sat" koja liči na divne kratke bajke koje smo čitali u "Petrovgradskoj prašini" genijalnog Vojislava Despotova. Koristeći bogatu maštu, autor oživljava čitavu pokojnu familiju, a ti su snovi taman onoliko preplavljeni (uvek rafinisanim) emocijama, koliko su i duhoviti.

Miodrag Maticki ne eksperimentiše i ne pravi postmodernističke zahvate. Njegova proza, naprotiv, ispeglana je i uredna poput priča starih majstora. Ipak, na pojedinim mestima, otkrivaju se delovi eseja i čak jedna pritajena polemika. Naročito je zanimljiva priča "Poslednje reči" kojom se završava ova zbrika. U njoj autor raspravlja o tome koje se reči izgovaraju poslednje, u samrtnom ropcu. Osim priče o Vajsmileru koji je završio život tako što je vrisnuo Tarzanov zov, Maticki iznosi tezu da su poslednje reči one koje smo tokom života najčešće izgovarali. "Ja svoje poslednje reči znam od detinjstva. Nastale su u Vršcu, u iznajmljenoj hladnoj sobi sa pet kreveta u kojima su spavali đaci ‘uzeti na stan i hranu’. Dok bih ulazio u postelju i ušuškavao se dunjom, stud i cvokot stišavao sam sa tri reči ‘Samo tako, Maticki!’."Samo tako!

Mića Vujičić

27.07.04 Blic

Ove pripovetke su zajedničkim junakom, temom i atmosferom zbližene toliko da mogu da budu shvaćene kao poglavlja autobiografskog romana; u njegovoj okvirnoj priči bilo bi autorovo prevazilaženje straha od smrti. Od jednog do drugog naslova nema razvoja radnje, već samo mozaičnog dopunjavanja i evociranja sveta autorovog detinjstva, „kratke ravnoteže nas i svemira“. Međutim, njega ne privlače sećanja na mladost i dečačke zgode, već na prva suočavanja sa prolaznošću koja mute idilu elegičnim tonovima, čineći je čudnom i misaono bogatijom.
Zato u pripovetkama oživljavaju neki drugi, nekadašnji starci i starice koji ovim svetom prolaze kao tužni i dobri duhovi („Dvostruki sprovod“), dok se njihovo vreme (pre Drugog svetskog rata) s uzdahom poistovećuje sa dobom viteštva i spokojstva („Sajdžijin sat“). Ponovni susreti sa pokojnicima, najpre u sećanju, a onda, avetinjski, i na javi, polako prevode junaka sa „ovog“ na „onaj“ svet („Harmonika iz Osnabrika“, „Anđeo na biciklu“). Pokušavajući da odredi „liniju zavičajnosti“ (u „Satu“ i „Pragu“, sa dirljivim i divnim uspomenama na majku), on briše napetost između svog (zaštićenog, magičnog) i stranog (otvorenog, opasnog) sveta, između rodnog Velikog Središta i Vršca i Beograda u kojima je proveo ostatak života i zaključuje da je zavičaj i mesto za njegov grob „tamo gde se raširenih ruku sačekuju izabrani mrtvi iz starog kraja“.
Ova knjiga, elegična i potresna, realistična i bajkovita, najlepša je zato što se njen junak ljudski i mudro, ispovedajući tugu i strepnju, suočava sa smrću.

Vesna Trijić

26.05.04 Danas

Istaknuti književni teoretičar i pisac, Miodrag Maticki objavio je kod Stubova kulture treću zbirku pripovedaka - "Vučjak Adele Argeni". Na predstavljanju knjige u Kulturnom centru Beograda glavni urednik ove izdavačke kuće, Gojko Božović istakao je da je ovo, po njemu, najbolja pripovedačka knjiga Matickog koji vešto barata elementima stvarnosti, prepoznajući i koristeći njihove velike simboličke potencijale. Božović je u pripovetkama prepoznao tri modela pripovedanja. Prema prvom nastale su pripovetke u kojima se stvarnost pokazuje maštovitijom od fantastike i gde je realnost zapravo i nemoguće protumačiti. Drugoj grupi pripadaju priče nastale iz sećanja na pripovedačevo detinjstvo, dok se u trećima čitalac suočava sa istorijom zločina, patnje i kolektivnog stradanja iz Drugog svetskog rata, gde je pripovedač neposredni svedok događaja i što ovu knjigu dovodi u vezu sa piščevim prethodnim romanom "Idu Nemci". "Očito je da je knjigu nadahnula svest o važnosti samog čina pričanja priče, o dragocenosti ove vrste posredovanja, koja je ujedno i pokušaj da se sagleda što celovitija slika sveta", naglasio je Božović. Autor je rekao da je za njega, kao pisca starije generacije, objavljivanje knjige upravo u ovoj izdavačkoj kući bio veliki ispit, s obzirom da je njeno uređivanje potpuno prepustio mladom i veoma profesionalnom Božoviću. "Bilo mi je veoma važno da vidim da li i koliko moj pripovedni svet korespondira sa vrednostima i svetovima onih koji predstavljaju budućnost ovdašnje literature", istakao je Maticki, naglasivši da je knjiga, sa druge strane, neka vrsta omaža njegovoj majci koja je bila vrsna usmena pripovedačica.

O. Stošić