Marta Nusbaum je profesorka prava i etike na Čikaškom univerzitetu. Na srpski i hrvatski prevedene su sledeće njene knjige: “Za ljubav domovine: rasprava o granicama patriotizma” (1999), “Pjesnička pravda” (2005), “Krhkost dobrote: sreća i etika u grčkoj tragediji i filosofiji” (2009). Časopis “Reč” je objavio njene tekstove “Profesor parodije” (62/8, 2001) i “Feministička kritika liberalizma” (71/17, 2003), kao i poglavlja “Narativna imaginacija” i “‘Novo’ liberalno obrazovanje” iz knjige Negovanje čovečnosti: klasična odbrana reforme liberalnog obrazovanja (82/28, 2012).
01.01.00
Vreme
9. septembar 2000.
Knjige
Slučajnost rođenja
Marta K. Nusbaum i Džošua Koen (ur.): "Za ljubav domovine"
Marta K. Nusbaum, profesor prava i etike na Čikaškom univerzitetu, objavila je ogled Patriotizam i kosmopolitizam u jednom od brojeva Boston Review za 1994, a zajedno s ovim tekstom objavljeno je i dvadeset devet, mahom polemičkih odgovora američkih intelektualaca na važnije teze iz narečenog ogleda. Knjiga Za ljubav otadžbine - rasprava o granicama patriotizma (izvorno objavljena 1996) donosi izbor iz ove podsticajne rasprave.
U Patriotizmu i kosmopolitizmu Marta Nusbaum se zalaže za svojevrsnu redefiniciju još uvek dominantnog (para)pedagoškog oktroisanja "nacionalnih vrednosti" kroz ono što pomalo visokoparno, olakšavajući posao svojim kritičarima naziva "kosmopolitsko obrazovanje"; ovo bi se "kosmopolitsko obrazovanje", a i kosmopolitizam uopšte, kao poželjan oblik promišfianja i osećanja fiudskog sveta, ogledalo ne u odbacivanju i napuštanju partikularnih identiteta (etničkih, jezičkih, regionalnih, konfesionalnih etc.), nego u odbacivanju iskfiučivog "definisanja sebe na osnovu moralno irelevantne karakteristike". Nusbaumova uviđa izazove i probleme koji stoje pred svakim ko se odvaži da krene u tom pravcu, onom koji rezultira "izgnanstvo(m) iz udobnosti patriotizma i njegovih lakih sentimenata". Znajući da je praktično nemoguće izbeći veći stepen čovekove identifikacije s onim što mu je blisko ili slično od onog koji se može ostvariti s nečim/nekim dalekim, nepoznatim i utoliko "apstraktnim", Nusbaumova podseća: "Stoici naglašavaju da čovek, kako bi bio građanin sveta, ne mora da napusti lokalnu identifikaciju, koja može biti izvor velikog bogatstva u životu. Oni sugerišu da o sebi ne mislimo kao da smo lišeni lokalnih veza, nego kao da smo okruženi nizom koncentričnih krugova." Onaj "poslednji", "spofini" krug, dakako, pripada globalnoj ljudskoj zajednici ne u ime ideološke Ljubavi Za Čovečanstvo nego zato što je gubitak sposobnosti saosećanja sa Drugim ili nemogućnost, onemogućenost da se ono stekne ono što zločin s "patriotskim" izgovorom čini uopšte mogućim, a obično i nekažnjivim; Elejn Skeri s razlogom piše da je "čovekova sposobnost da povredi druge fiude veoma velika upravo zato što je njegova sposobnost da zamisli druge fiude veoma mala". Baš iz tog razloga, "kosmopolitsko obrazovanje" se ne sme obeshrabrivati: kako kaže Džon Rols, "svaki čovek poseduje nepovredivost zasnovanu na pravdi". Dočekana raznim oblicima neodobravanja ili pogrešnog čitanja svojih teza, Nusbaumova će u "Odgovoru" pojasniti da: "Smatrati ljude moralno jednakima znači tretirati nacionalnost, etnicitet, religiju, klasu, rasu i pol kao "moralno irelevantne" irelevantne za status jednakosti (...) slučajnost što se neko rodio kao Šrilankanac, ili Jevrejin, ili žensko, ili Afro-Amerikanac, ili siromah, samo je slučajnost rođenja. To nije i ne sme da bude odrednica moralne vrednosti." Brojni i multidisciplinarni prigovori koji su joj upućeni veoma su podsticajni (naročito oni koji otvaraju kontroverze oko globalizacijske/unifikacijske ideologije i prakse savremenog kapitalizma), ali su takođe neretko i posledica lošeg čitanja, usled kojeg se polemiše s fantomskim tezama: Nusbaumova ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje ni vrednost i važnost partikularnih identiteta ni njihovu legitimnost, duboku utemefienost u neiskorenjivoj fiudskoj potrebi za pripadanjem. Otuda dobar deo polemičkih reakcija iz američke akademske zajednice pre otkriva složenost problema redefinisanja "američkog identiteta" u novim sociokulturnim, ekonomskim i globalno-političkim ("postideološkim") okolnostima, nego što (po)gađa slabe strane ovog teksta.
Ne znam zašto, čitajući ovu knjigu prisetio sam se jednog nedavnog događaja: na nekoj ležernoj TV sedefici, jedna je poznanica osoba inače bezazlena i pristojna, baš koliko i površna, od onih što dosledno "ne prate politiku"... gledajući snimak posledica zemfiotresa u Turskoj, u kojem su izginule hiljade fiudi, rekla sa napregnutom ozbifinošću deteta koje se sprema da izjavi nešto jako važno i očekuje odobravanje starijih kako baš nimalo ne žali te gnusne Turke, đavo ih odneo; pošto su nedugo pre toga i Grci stradali u elementarnim nepogodama, osetila je potrebu i da napomene kako veoma žali sirote Grke... Ta osoba koju su naučili da je "Srpkinja" jedva da je u životu videla nekog "Grka" ili "Turčina"; iz nje je progovorilo (podrignulo) naučeno obezljuđivanje hereditarnog, kolektivnog Neprijatelja; njena sveopšta bezazlenost njenim je rečima samo dodala touch ledene grotesknosti. "Kosmopolitsko obrazovanje", dakle, uči ljude da ne budu kanibali; njegov nedostatak rezultira subhumanim rečima ili delima. Negiranjem ljudskosti i svega što uz to ide Drugome, čovek neumitno iskoračuje iz sopstvene vrste. I time, paradoksalno, potvrđuje svoju "odviše ljudsku" prirodu.
Teofil Pančić
