Uroš Petrović je pisac i dizajner, rođen 1967. godine u G. Milanovcu. Bavi se pisanjem, crtanjem, umetničkom fotografijom.
2003. godine objavio je roman u žanru epske fantastike "Aven i jazopas u Zemlji Vauka", koji je sam i ilustrovao. 2004. objavio zbirku pripovetki "Priče s one strane" u ediciji "Znak Sagite". Objavljivao pripovetke, pesme, crteže i fotografije u mnoštvu dnevnih novina, časopisa i antologija. Nagrađivan za prozu, poeziju i umetničku fotografiju. Autor je epa od 10000 strofa na jednoj stranici,Usudi Balkana, koji predstavlja novu književnu formu.
Član je međunarodnih udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society.
Živi i radi u Beogradu.
27.06.09
Hiljadu zagonetnih priča
PISAC UROŠ PETROVIĆ O „PROGRAMU ZA PAMETNU DECU“, NAGRADAMA, IZLOŽBAMA...
Održao sam oko sto pedeset književnih susreta, uglavnom sa decom. Povratna reakcija, osmeh i radost dece raduju i mene
Nedavno je u izdanju Lagune objavljena nova knjiga „Zagonetne priče 4“ Uroša Petrovića, i to prema proceni MENSE najpametnijeg srpskog pisca koji osim književnog poseduje i druge vrhunske talente, o čemu svedoče međunarodne nagrade i priznanja, nadasve za oblast fotografije. Zanimljivo je da su prethodni naslovi ovog pisca našli svoje mesto u školama, negde kao lektira, a negde udžbenik za radionicu ili sredstva za radionice gde se deca podstiču da razmišljaju. Zahvaljujući tim knjigama sa dr Rankom Brajovićem, osnivačem MENSE i članom tročlanog borda svetske organizacije MENSA za darovitu decu, Uroš Petrović je učestvovao u kreiranju programa NTC, koji kako naš sagovornik kaže „podstiče decu da razmišljaju, da primenjuju znanje, a ne da uče napamet. „
Kako ste došli na ideju da od svojih knjiga napravite program“za pametnu decu“?
- Program je nadasve namenjen učiteljima od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, a pošto je poznato da se deci neuronski putevi stvaraju do dvanaeste godine, smatramo da je to najvažniji uzrast za pravljenje hardvera u glavama. Softver je ono što se posle uči celog života, ali ono što uradimo do dvanaeste godine s njihovim potencijalom, to je to. Ranije se mislilo da se inteligencija nasleđuje, što je tačno, ali ona se nasleđuje u manjoj meri. Dosta mogu da urade roditelji, vaspitači i učitelji. Program je dobio akreditaciju Zavoda za unapređenje nastave, učitelja, uz čiju pomoć smo program predstavili pred velikim brojem učitelja iz cele zemlje, kao i Ministarstva sporta i Ministarstva za dijasporu, Pedagoškog fakulteta u Novom Sadu i mnogih drugih ustanova. Prvi rezultati su odlični, a interesovanje za program pokazala je i Slovenija.
U poslednje vreme vas nagrade baš„hoće“...
-Za knjigu“Misterija Ginkove ulice“ u kojoj se govori o devojci zelene kose koja rešava razne misterije uz pomoć kompasa i nadasve svog mozga dobio sam nagradu „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za decu i mlade u 2008. godini. Takođe me je obradovala „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos kulturi. Jako su mi drage i nagrade koje sam dobio i za fotografiju, za najlepši predeo. Nagrađena je moja fotografija Tare, s kojom sam osvojio prvo mesto. Od svih mi je najdraža nagrada koju sam dobio pobedivši na konkursu za najbolju fotografiju jednog američkog izdavača žvakaćih guma, a nagrada je zapravo jedan divan automobil. Kad smo već kod fotografija, trenutno su u toku moje dve izložbe slika, jedna u Novom Sadu, a jedna u Sokobanji. Postavka je tematski veoma slična i odnosi se na lepote Srbije, zemlje čije se prirodne dragocenosti lepše vide izdaleka nego izbliza. U pripremi mi je jedna izložba crteža.
Odakle crpete inspiraciju?
-Trenutno me inspirišu predeli Ozrena i Rtnja i tamo me inspirišu mnoge stvari. Tamo sam od ljudi koji izgledaju barem meni drugačije od ljudi u drugim krajevima Srbije ispričali su mi neverovatne priče o tome kako je kralj Ričard u povratku iz ratova tu ostavio svoje ranjenike. Radnja jednog romana koji upravo radim biće vezana upravo za taj kraj.
Neumorni ste kada su u pitanju književni susreti sa decom.
- Ove godine sam kao i prošle održao oko sto pedeset književnih susreta i to uglavnom sa decom, što znači da sam ispričao neku od zagonetnih priča barem hiljadu puta. Nije mi naporno, jer povratna reakcija, osmeh i radost dece raduju i mene. Svaki put se upravo na tim susretima ubedim da sam odabrao pravi poziv.