Zamka

30.06.05

Nije Satana princ sveta već neizmerna nežnost u srcu. Ali, do nje se stiže kroz dugo unutrašnje putovanje na ivici provalije

Nedavno proglašenu nagradu „Isidora Sekulić” za 2004. godinu osvojila je književnica i prevodilac Ivana Hadži Popović za roman „Zamka”, u izdanju „Filipa Višnjića” iz Beograda. Ivana Hadži Popović do sada je napisala nekoliko romana i prevodila dela sa engleskog, francuskog i italijanskog jezika. U novom romanu okuplja svoje junake posle dvadeset godina u Dubrovniku, gde će se svako na svoj način suočiti sa uspomenama iz prošlosti.
Te igre poverenja i laži doprinose poistovećivanju tekućeg rata sa položajem u kojem se oni nalaze, kada padaju maske i više se ne raspoznaje pravo lice ljudi. NJihovo oslobađanje počinje snimanjem filma „Skandal u Dubrovniku” koji ih vodi ka kulminaciji i raspletu.

U romanu pratimo priču o prijateljima koji na okupu govore o svojim kajanjima, životnim lekcijama, pronađenim odgovorima. Kakva je priroda te „ponovo pronađene bliskosti” kojoj čak ni vreme ne može ništa?
– Nežnost a potom i sećanje na nežnost može biti zamka, prava Pandorina kutija iz koje se pomalja ono što je naličje nežnosti – surovost.
U nju se pretvaraju izneverene emocije i iluzije mladosti junaka na raskršćima vremena, ličnog i istorijskog. A Dubrovnik nije slučajno tačka koja ih spaja i razdvaja. Grad renesansnih i baroknih palata, poslednja stanica katoličke Evrope za koji je vezana srpska istorija i sam je lik romana. Kao i glavna junakinja Ane i on je duboko u srcu protagonista. U njemu se oduvek ukrštaju ludilo i smrt, ljubav i razvrat, političke i lične ambicije, mesto kao stvoreno da bi se rasplinulo u razuzdanim noćima.

Saznavši da ga je žena prevarila sa Lukom, najboljim drugom, Miljenku je značenje reči „prijatelj” počelo da izmiče. Uopšte uzev, ljudska priroda ipak ne dozvoljava dugoročno poverenje?
Opet se susrećemo s neprijatnom oštroumnošću zamke odnosno iskušenja. Ono što je izgledalo kao srećne godine mladosti kroz vreme se ispostavlja kao izgubljeni raj. Svet nije ni sigurno ni predvidivo mesto ma šta da je u pitanju: poverenje, prijateljstvo, ljubav, moral...

Svaki od junaka pokušava da nađe svoj put. Otvara vrata iza kojih su još jedna vrata, iza njih još jedna. Očigledni su tragovi Kafkinog „Zamka” – da bi se u njega ušlo, već se mora biti unutra?
– Tu se postavlja pitanje: „Šta bi svi savremeni romani bili bez Kafke”? On je uveo likove novog tipa, iznutra fluidne, spolja „okorele” sa leđima od trulih jabuka. Susret posle dvadeset godina junacima mog romana ne ostavlja ništa od nade. Osuđeni da sazru kad se agonija zaljubljenosti okonča, umesto u zadovoljstvu kroz vrstu erotskog naboja misli, oni se bude kao svedoci skandala u čijoj je osnovi žena, odnosno njena inteligencija što uvek odiše seksualnošću.
– Na ovo pitanje mogu da vam odgovorim i jednom rečenicom iz Kafkine „Amerike”. Uostalom „Zamka” i počinje u času terorističkog napada na NJujork, nezaobilaznog i simboličnog događaja s početka ovog milenijuma: „Sve je bilo pozorište; ja sam bio čas na galeriji a čas na bini... kulise su bile tako velike da nije moglo da se vidi ništa drugo, ni bina ni dvorana ni mrak ni red svetla na prednjem delu pozornice...”

U kolopletu svojih života, svi junaci se gube. Da li su neke životne zamke neophodne ne bi li se izvukla, kako u tekstu stoji, „gorka mera postojanja”?
– Ja sam se ipak poigrala sa pojmom nade kao suprotnosti zamci budući da je „pisanje tako ozbiljna stvar da se može osvetiti onome ko piše” kako kaže moj junak Miljenko Rak. Tuga u svakom slučaju ulepšava svet i on postaje manje plitak. Oda Bošković, potomak čuvenog dubrovačkog naučnika, kroz „gorku meru postojanja” dolazi ipak do spoznaje sreće. „Boravak u Paklu”, da se poslužim naslovom čuvenog Remboovog dela, se ne okončava kao Pakao već se otvara prema „zori”, prema mogućem begu izvan pakla sopstvene psihe i kolektivnog pakla prouzrokovanog političkim razlozima. Nisam htela da na vratima Pakla, kako ih je opisao Dante i izvajao Roden, ostavim svaku nadu. Na kraju svoje knjige poverovala sam u spasenje. Nije Satana princ sveta već neizmerna nežnost u srcu. Ali do nje se stiže kroz dugo unutrašnje putovanje na ivici provalije. Sasvim suprotno od onoga što će uzviknuti K. u „Zamku” kada mu se služavka Frida podaje i hvali njihovom vezom: „Oboje smo izgubljeni”.

Mirjana Sretenović