„Jedan od naših vratio se iz duge vojne sa četrnaest rana, preko sedla doneo je Ruskinjicu koju je oteo iz turskog harema. Zvala se Natalija. Od tada u svakom kolenu imamo jednu ili dve Natalije i jednog ili dva Aleksandra. Predak je uz put lečio sebe i Nataliju svakojakim čajevima, travama, arčio je plen po mehanama, stigoše ovamo umorni zaljubljeni, i orodiše nas bočno sa Rusima. Natalija je bila poreklom iz svetog Kijeva, Poljaci su je oteli i prodali je Tatarima, a ovi je dadoše u turski harem...”
05.11.03
Ja sam politička životinja
Brana Crnčević
Samo nas, veli, demokratija može izvaditi iz rupe u koju smo upali. A Kačket je otišao dalje od Šešira, veli da je komunizam prosto jedna bolest. Obojica kažu da kod nas vlada nered. Ne mogu više da se snađu u ovom cirkusu - napisao je Brana Crnčević u priči „Kačket i Šešir“ sadržanoj u zbirci „Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke“ koju je objavila izdavačka kuća „IGAM“.
Govoreći o tome da se jedan ciklus u knjizi zove ‘Srbija u priči’ i odgovarajući na pitanje da li vrednosti koje su nekad bile dominantne u Srbiji odlaze u priču Crnčević kaže:
„Ciklus ‘Srbija u priči’ pisan je od daleke 1968. godine pa do 1971. Tad se pod komunistima reči Srbin i Srbija nisu rado upotrebljavale. To je ciklus iz zbirke pripovedaka „Dnevnik jednog ...“ čemu je dodato nekoliko novih priča a zadržan stari naslov. Što izgleda pomalo zbunjuje. Inače, vrednosti koje su nekad bile dominantne u Srbiji, odlaze ne u priču nego čak u bajku; jel’ ih više nema.“
U naslovnoj pripoveci govorite kako se junakinja Natalija pod pritiskom stvarnosti odrekla uloge zaštitnice umetnosti. Kako pritisak stvarnosti, danas i ovde, utiče na odnos čoveka prema umetnosti?
- Priča o zaštitnici umetnosti smeštena je u vreme Austrougarske. Locirana je u Vojvodini, a piščeva namera je bila da pokaže jednu običnu porodičnu sliku u kojoj je glavna junakinja Natalija miljenica svoga dede, bogatog prečanskog salašara. Naime, pritisak stvarnosti na umetnost utiče dvojako. Primarno katastrofalno, jer umetnost koja ne sumnja u stvarnost nije ni bogu ni ljudima ugodna. Danas i ovde to se posebno vidi u pokušaju da se zarad priznanja umetnici udvaraju vlastodršcima. Podjednako 1945. Brozu, devedesetih Miloševiću, a posle petooktobarskih promena i novim vlastima.
Čemu to vodi?
- U najmanju ruku neujednačenosti umetničkih dela i donosi privremenu prednost udvaračima.
Niste li i vi sami u vreme Miloševića bili miljenik, a i vaše delo? - Kada je Milošević bio na vlasti pisao sam retko i malo. Više sam govorio. I moj se, meni nepotreban, politički rejting povećavao a književni smanjivao. Tako je ostala tajna da sam u vreme Miloševića objavio knjigu pesama „Glasnik“, koja nije dobro ocenjena u to vreme i trotomnu knjigu „Crni đavo - crveni rep“, u kojima sam se vratio svom prepoznatljivim antikomunizmu.
S obzirom na vaš politički angažman da li je vaše ideološko biće uticalo na literarno, odnosno ko je tu koga koštao ili potisnuo?
- Ja sam kao i drugi pisci koji to ne kriju, između ostalog, i politička životinja pa ću, shodno tome, opisati svoje trenutno stanje. Devedesetih godina sam verovao u Miloševića, verovao sam čak i u njegov mogući antikomunizam. Međutim, posle političkih razmirica između Srbije i Republike Srpske kao politička životinja opredelio sam se za ugroženije, za Srbe u Krajini. Milošević i ja smo tada izgubili pravi kontakt. Sada taj kontak Haški tribunal ponovo uspostavlja. U Srbiji sam protiv Miloševića a u Hagu navijam za njega.
A kako gledate na odnos globalnog i nacionalnog. Vidite li u njemu jasnu opasnost za male kulture?
- Vidim gubitak malih kultura iz prostog razloga što lideri globalizacije kao političke životinje darvinistički jedu, kao jača grupacija sve manje narode zajedno sa njihovom kulturom, religijom i umetnošću. Podrazumeva se da veliki narodi globalizacijom ponešto dobijaju a mali narodi prelaze u svojevrsne mutant države. To se vidi na političkoj karti sveta.
Kada bi vas neko zamolio da u nekoliko redova kažete nešto o sebi, šta bi to bilo?
- Radio sam uvek na osnovu pravog ili pogrešnog razumevanja vremena. Danas je to smešno reći, ali sam uvek mrzeo sve ideologije. A i danas sam protiv svake ideološke crkve.
Tatjana Nježić
