01.01.00
Vikend Danas
28.04.2001.
Nepostojana priroda jedne slike
Svetozar M. Ignjacevic, Zemlja cuda u izlomljenom ogledalu (ponovo)
Aleksandra V. Jovanovic
Nastavak studije Zemlja cuda u izlomljenom ogledalu, plod najnovijih istrazivanja Svetozara Ignjacevica, govori ponovo o britanskim putnicima, zapisnicarima i knjizevnicima koji su o nama pisali katkad sa ljubavlju i simpatijom, a katkad sa negodovanjem, neprijateljstvom ili cak otvorenom mrznjom. Neki od njih dolazili bi sa predrasudama, arogantno nas posmatrajuci superiornim pogledom podanika jedne uvek i svagda prestizne sile, u ovom slucaju Britanije. Drugi su svoje utiske belezili sa jednostavnom toplinom spremni da prastaju greske zarad izvorne lepote i plemenitosti. I u jednom i u drugom slucaju Svetozar Ignjacevic u knjizi Zemlja cuda u izlomljenom ogledalu (ponovo) nastoji da citaocu prenese autenticnu boju njihovog iskustva zabelezenog u tekstu.
Izuzev nekoliko ambicioznih projekata, draz ove literature o kojoj pise Svetozar Ignjacevic lezi pre svega u dopadljivosti teksta i interesantnim opaskama.
Upoznajuci nas sa stvaralastvom osmoro pisaca autor ove studije opisuje sliku nase zemlje stvorenu u njihovim delima u sirokoj paleti zanrova- putopisi, romani, pripovetke i pesme. Postupak prezentacije gradje utvrdjen je jos u prvom delu gonetke tudije sa istim naslovom - nakon kratke biografije, pregleda stvaralastva i opstih karakteristika licnosti Ignjacevic se detaljno zadrzava na zapisima koji se ticu nase problematike komentarisuci izvore i puteve sticanja saznanja. Posebno se osvrce na istinitost, ideolosku i licnu motivisanost zapisa o iskustavima sa nasih prostora.
Prvo poglavlje govori o delima Meri Edite Daram (1863-1944), koja je iako "najbolji poznavalac Balkana u Engleza" do skora bila potpuno nepoznata jugoslovenskoj publici. Ova cinjenica moze se razumeti jedino u kontekstu prirode njenog, u najmanju ruku, kontroverznog odnosa prema nama. Daram je pisala o Srbima, druzila se sa Knezom Nikolom, dok ju je za Albaniju vezivala neprolazna ljubav i slepa privrzenost. Cesto nazivana kraljicom gorstaka do kraja zivota odano je zastupala albanske interese. O balkanskim narodima pise da zive u proslosti dodajuci da je kod imaginativnih Srba patriotizam gotovo nervna bolest.
Nekoliko poglavlja Ignjaceviceve knjige posveceno je putopiscima: Dzonu Fosteru Frejzeru, Malkolmu Beru, Dejvidu Futmanu i Lavetu Fildingu Edvardsu. Frejzer u sebi nosi sliku Balkana na kome su "spaljena sela i masakrirane porodice deo svakodnevnog zivota", gde Hriscani iako mrze Turke, vise mrze jedni druge" U slicnom tonu Malkolm Ber primecuje da su nase zemlje "zemlje bez zeleznice, gde herojsko doba jos nije proslo". U svom delu memoarskog karaktera Ber opisuje dogadjaje sa puta upotpunjujuci utiske istorijskim i knjizevnim cinjenicama u pohvalu "carobne" narodne knjizevnosti. Delo Dejvida Futmana (1895-1983) Ignjacevic ocenjujue kao "kompetentno i zanimljivo vidjenje nasih prostora".
Ignjacevic posebno istice znacaj dela Laveta Edvardsa, primecujuci da po kompleksnosti slike o ovim prostorima Edvards stoji rame uz rame sa Rebekom Vest. U njegovim putopisima opisani su svi aspekti zivota u Srbiji - od izvanredne srpske kuhinje do nacionalne mitologije. Zanimljivo je da Edvards kao samu srz srpskog mentaliteta istice da su Srbi "jedini od svih evropskih naroda sacuvali secanje na jedan veliki nacionalni poraz sa snagom emocija koja se uvlaci u svaki kutak njihovog zivota".
Poslednja dva poglavlja u knjizi posvecena su dijametralno suprotnim vidjenjima dvojice savremenika: putopisca Kristofera Houpa (1944) i pesnika Ricarda Bernsa (1943). Houp je na nase prostore dospeo nosen porivima nemirnog i pustolovnog duha nakon cega je nastao putopis Titov san koji govori o slici jednog skrhanog sna. Naslov intervjua sa njim objavljen u listu Nasa borba, "Putnik alergican na nacionalizam", govori o boji njegove slike o nama. Tu sliku sacinjavaju nedovrsene kuce, opustoseni domovi i redovi pred benzinskim pumpama na pocetku ovog poslednjeg rata (1992), a na ideoloskom planu narod opterecen prosloscu, nacionalnim herojstvom i idejom zavere i ugrozenosti. Nasuprot tome proslost kao motiv figurira na potpuno drugaciji i veoma neuobicajen nacin u poeziji Ricarda Bernsa koja nastaje tokom dve poslednje decenije proslog veka u nasim krajevima.
Jevrejin, rodjen na kraju drugog svetskog rata odlikuje se razumljivo potpuno drugacijim senzibilitetom od vecine savremenih predstavnika zapadne civilizacije. Za Bernsa je za identitet pojedinca i naroda neophodno postojanje veze izmedju zivih i mrtvih i ocuvanje proslosti u dusi pojedinaca i kolektivnom pamcenju. Taj motiv ovaj pesnik ce variti u gotovo svim pesmama nastalim na osnovu vizije o nama. U njegovoj poeziji prisutno je arhetipsko i vizionarsko, opste izvedeno iz pojedinacnog iskustva, a nasa zemlja je "lepotom okupana, tvrda, nesmiljena, divlja, silovana i pustosena..." Motiv nasih prostora i dogadjaja u njegovoj poeziji samo je polazna tacka za pevanje o vecnim motivima stradanja i trajanja.
Isticuci cinjenicu da zakljucka o ovoj temi nema Ignjacevic naglasava svoju pocetnu poziciju o neuhvatljivosti lika nase zemlje u ogledalu zapisa o njoj. Resenje zagonetke koje sugerise autor ove studije o cudesnoj istrajnosti lika zemlje cuda u cesto nepristupacnim uslovima bilo bi njeno nepokolebljivo protivljenje stereotipima, kao kvalitet koji je imanentan njenom bicu.
Studija Zemlja cuda u izlomljenom ogledalu (ponovo) predstavlja znacajan doprinos izucavanju slike o nasoj zemlji u kulturama drugih zemalja.
