Žena koja je pušila žitan

29.09.24 Danas

U izdanju Službenog glasnika (Biblioteka Umetnost i kultura, edicija Reč i slika), ovih dana se pojavila jedna pomalo neobična i uzbudljiva knjiga, koja još nije predstavljena javnosti – Arhitektonski roman o Jovanki Bončić (1887 – 1966 ), prvoj ženi u istoriji koja je diplomirala na Tehničkom fakultetu u Darmštatu, autorke Olge Radić, pa je ova kroki promocija na stranicama Danasa i mala ekskluziva našeg lista da je prepručimo čitaocima.
Sa naslovom „Žena koja je pušila žitan“, na više od tri stotine strana, u luksuznom izdanju, opremljena bogatom arhitektonskom građom i fotografskim prilozima, knjiga koja svedoči o uzbudljivom životu i filmskoj sudbini Jovanke Bončić, ali i o izuzetnoj ličnosti autorke Olge Radić, koja je svojim istraživačkim poduhvatom prikupila ovu sveobuhvatnu dokumentaciju, imaće glavnu promociju na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
Urednici izdanja su Petar V. Arbutina i Vesna Smiljanić Rangelov, glavni i odgovorni urednik je Mladen Šarčević, a recenzenti su Neda Todorović i Slobodan Giša Bogunović.
Žena koja je pušila žitan, imala harizmu, dar, misiju: Knjiga o Jovanki Bončić, prvoj arhitektkinji koja je diplomirala u Darmštatu 2
„Oduvek sam bila inspirisana snagom jedinstvenih, izuzetnih, hrabrih i neponovljivih žena. Divila sam im se kako su pomerale granice i upisivale se u istoriju. Ženama koje su imale harizmu, talenat, dar i misiju koju su ispunile, koje su nam ostavile deo svojih svetova, deo barijera na koje su nailazile i preskakale ih. Odmah sam znala da je Jovanka Bončić bila jedna od njih. Njena filmska sudbina učinila mi se zanimljivija nego roman. Verovala sam da svojom radnom biografijom zaslužuje važno mesto u kulturi naših sećanja“, zapisala je o svojoj inspiraciji Olga Radić.
A kako je u recenziji istakla profesorka dr Neda Todorović, ova jedinstvena, multižanrovska knjiga je zapravo priča ne o jednoj nego o dve značajne žene, arhitekte – o junakinji, Jovanki Bončić Katerinić i, o autorki, Olgi Radić, koja je u nameri da ostavi svedočanstvo o značajnoj prethodnici ostavila još jedan – sopstveni, neizbrisivi trag.
„Veliki broj izuzetnih susreta događa se slučajno. Slučaj, taj vrhunski režiser, odveo je jednu neobičnu, radoznalu, obrazovanu ličnost, beogradsku arhitektu Olgu Radić, sa nemačkog autobana koji vodi ka Frankfurtu i Sajmu arhitekture na koji se uputila, na neki sporedni put kojim je, zaobilazeći Nirnberg stigla do Darmštata u kome je odlučila da predahne i prespava. U neobaveznoj šetnji naišla je na univerziteski kampus u kome je naletela na tablu na kojoj piše –Jovanka Bontschits Strasse.
Na naslovnoj strani ove knjige, zapisala je Neda Todorović, je crtež, kroki junakinje – osmehnute Jovanke Bončić Katerenić ( 1887 – 1966 ); na poslednjoj strani je fotografija autorke blagorodnog izgleda, Olge Radić ( 1960 – 2021 ), Bončićkine koleginice, duhovne kćerke, koja se upustila u zahtevnu avanturu rekonstrukcije života slavne a gotovo zaboravljene prethodnice čije ime nosi ta ulica u Darmštatu.
U istraživanju tog turbulentnog života koji je htela da saačuva od zaborava, Olga Radić je konsultujući arhive, prebirajući porodične fotografije, obilazeći preostale potomke i pažljivo slušajući sećanja Jovankinog sustanara sa darom fotografskog sećanja, stigla do najminucioznijih, nepoznatih detalja pa je, kao Flober, mogla da zaključi: Jovanka Bončić to sam ja.
Pišući taj prebogati životopis osmelila se da ga saopšti u prvom licu! I, bila je toliko uverljiva da čitalac ostaje zatečen iscrpnim opisima ljudi, mesta, situacija, ambijenata, modnih detalja, gastronomskih pojedinosti pa i snova Jovanke Bončić kao da je ona lično, svojom rukom pisala dnevnik, memoare, ispovest koju je neko pronašao na prašnjavom tavanu.
A nije. Ponesena duhovnom srodnošću sa koleginicom, vođena strpljenjem, strašću i urođenom preciznošću, Olga Radić je uspela da, beležeći svaki pa i najmanji detalj, ispriča uzbudljivu priču o dve porodice, jednoj ovdašnjoj, srpskoj – Bončićima – i jednoj ukrajinskoj, muževljevoj – Katernićima – pa i o njihovim precima i zajedničkim potomcima ovog celoživotnog tandema.
Opisala je mladost svoje junakinje koja je, posle studija u Beogradu, postala prva žena koja je diplomirala arhitekturu na Visokoj tehničkoj školi u Darmštatu, o čemu svedoče tekstovi i fotografije Jovanke Bončić, jedine među kolegama, objavljenji u nemačkoj štampi tog vremena. Taj uspeh se u toj, razvijenoj sredini toliko ceni da je, 2013. godine nagrađen imenom ulice: Jovanka Bontschits Strasse.
Autorka je, prema rečima Nede Todorović, ispričala i priču o tri rata koja je njena junakinja preživela, o ruskoj revoluciji, o jednoj velikoj, doživotnoj ljubavu sa plemićem, kolegom i suprugom Andrejem Katarinićem, o njihova tri sina čije je živote uspela da sačuva u dramatičnim, ratnim vremenima, o selidbama i bežanijama, o nemaštini na granici gladi, o mnogim mestima u kojima je živela, o brojnim putovanjima koja su obogaćivala njeno znanje arhitekte i njene stavove moderne intelektualke.
Niš, Pozarevac, Vranje, Beograd, Kijev, Riga, Petrograd, Moskva, Dobrovic, Venecija, Verona, Firenca, Sijena, Piza, Padova, Pariz… Mnogo je poznatih ličnosti, savremenika Jovanke Bončić začinilo ovo višebojno, literarno tkanje dajući mu auteničnost vremena u kome je ta ličnost neobične snage gradila za žene neobičnu karijeru ostavljajući za sobom neizbrisiv, stvaralački trag. Beta Vukanović, Jelisaveta Načić, Danica Pavlović, majka Milene Barili, samo su neke od tih ličnosti čiji su se životi ukrštali sa njenim.
Banjski dvor u Banjaluci, Kur salon i deo Kupatila u Banji Koviljači, zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu… Zdanja koja je Jovanka Bončić Katerinić projektovala rezultat su njenog profesionalnog vjeruju: sklada srpskog nacionalnog stila i kulturne tradicije sa zahtevima tadašnje savremene, evropske arhitekture. Do danas su to ostala markantna obeležja sredina u kojima su izgrađena.
A autorka knjige, arhitekta Olga Radić je kao usput naslikala i one najlepše i najznačajnije građevine koje su nicale u Beogradu između dva rata o kojima je, rečima autorke knjige, svedočila njena junakinja, savremenica, školska drugarica i prijateljica najznačajnijih, tadašnjih neimara.
Pred čitaočevim očima se, kaže u svojoj recenziji Neda Todorović, otvara uvid u to uzbudljivo, nezadrživo izrastanje Beograda u naprednu jugoslovensku i evropsku prestonicu. To je samo jedan od nivoa kojim je Olga Radić prefinjeno nenametljivo oplemenila građevinu ovog romana koji počiva na temeljima satkanim od činjenica zbog čega nadrasta fikciju i dodiruje istoriju.
I iza autorke knjige, rođene Beograđanke Olge Radić, ostali su brojni, značajni projekti enetrijera i eksterijera koje je ostvarila radeći u najpre u čuvenom Energoprojektu, a potom u Osnovi i najzad Proinženjeringu – obeležja Bagdada, savremenog Beograda ali i mnogih malih mesta u Srbiji u kojima je, idući putem koju je trasirao profesor Božidar Petrović, autorka radila na brižljivoj rekostrukciji starih, napuštenih kuća kao posvećena čuvarka tradicije koja sve brže nestaje, navela je u svom tekstu profesorka Neda Todorović.
„Prvi put sam kupila žitan sasvim slučajno na uglu Bulevara Sen Žermen i jedne poprečne ulice. Pušenje je tada postala velika moda u Parizu. Svuda su bili zalepljeni reklamni plakati na kojima je bilo naslikano dugo izvijeno telo Ciganke dok pleše, s rukom uzdignutom poput spiralno uvijenog belog dima koji se ocrtava na noćnom plavetnilu. Ubrzo, ta mala plava paklica postala je moj zaštitni znak, simbol slobode, protesta i pobune u meni kao kod mnogih koji su potragu za svojiom egzistencijalnom misli započinjali paleći žitan“, zapisala je Olga Radić.
Kako se ostvaruju snovi
„Ja sam uporno kroz život sledila raznobojan i šaren, ponekad naivan i devojački, ponekad snažan i jak, satkan od velikih, najčešće nemogućih želja, ali uvek jasan san. Nikada nisam odustajala. Nikada nisam stajala. Nikada nisam čekala. Išla sam napred, hrabro koračajući ka svom cilju. Ne znam da li sam ga stigla, da liću ga stići, ali znam da je najvažniji bio taj put ka njemu. Moćna sila me je vodila i pomagla da na tom putu ostavim neki trag. Arhitektura ostaje zauvek.
Gledajući te kuće, možda će me se jednom neko setiti. Možda će se zapitati kako je sve to što mi se desilo stalo u jedan mali ženski vek? Pitaće se kako se ostvaruju snovi? Misliće da je ceo moj život pravo čudo za ono naše staro doba. Objašnjenje dugujem svima koji dolaze posle mene“.
Radmila Radosavljević