Živi i mrtvi - razgovori sa Jevrejima

26.11.05 Danas

U knjizi Živi i mrtvi, s podnaslovom, Razgovori sa Jevrejima (Beograd, 2002), autora Ješe Almulija, jedan od najdramatičnijih tekstova, Video sam gasnu komoru, napisao je Đorđe Lebović. Reč je o svedočanstvu čoveka koji je kao petnaestogodišnji dečak, opakom igrom sudbine bio u koncentracionom logoru Aušvic, u poslednjim mesecima njegovog postojanja. Lebović je, naime, u taj logor dospeo sa jednim od poznih transporta vojvođanskih Jevreja, 1. juna 1944. godine i ostao u njemu sve dok on skoro sistematski nije uništen od strane esesovaca, kako bi se izbrisali tragovi najveće nacističke fabrike smrti. Prebačen u druge logore, između ostalih Mathauzen, Đorđe Lebović je preživeo i savezničko bombardovanje tog logora, u kojem je tada, zbog vojničke greške, stradalo na stotine logoraša... Kraj rata i oslobodioce dečak Đorđe Lebović je dočekao u bezimenom austrijskom logoru 5. maja 1945. godine. Usledili su teški dani zdravstvene rehabilitacije i oporavka i desetine dana dugog povratka u Jugoslaviju i rodni Sombor.
U piščevoj

zaostavštini je ostao nedovršeni memoarski rukopis, na kojem je radio do poslednjeg dana u životu. Tako je došlo i do mog poznanstva sa Lebovićevom udovicom, gospođom Zlatom Lebović, koja mi je ubrzo donela nedovršeni tekst, koji je prekucala sa rukopisa. I sa kojom sam narednih meseci radio na njemu, sa čvrstim uverenjem, već posle prvog čitanja, da se radi o vanrednom memoarskom spisu, važnom ne samo za preciznije uobličavanje piščevog mesta u srpskoj književnosti nego i za celokupan kontekst naše savremene književnosti i intelektualne scene uopšte.
Đorđe Lebović je rođen u Somboru 1928. godine. Rastava roditelja i složena porodična situacija te jevrejstvo u kontekstu apokaliptične istorije, uticale su na njegovo detinjstvo, kao i česte selidbe, prilagođavanja na nova mesta življenja, dečje i ino društvo. Sve to je oblikovalo njegov osetljivi dečački karakter. I o svemu tome Đorđe Lebović upravo govori u knjizi Semper idem. Nakon mnogo godina, govori s praga smrti, proživljeno i promišljeno. Posle rata Lebović je, naime, ostao bez skoro cele porodice i obreo se u jednom drugačijem svetu. Studirao je filozofiju u Beogradu, a nakon diplomiranja bavio se novinarstvom te pozorištem. Između ostalog, radio je i kao upravnik drame u Beogradskom dramskom pozorištu do 1981. godine kada se penzioniše. Deset godina posle zatočenja u Aušvicu, Đorđe Lebović se javlja u našoj književnosti, pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima. Uslediće čuvena drama Nebeski odred koju je napisao u saradnji sa kolegom piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetno delo moderne srpske dramaturgije. Nebeski odred je 1957. godine nagrađen Sterijinom nagradom u Novom Sadu, što će ponoviti i drama Haliluja osam godina kasnije. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće Đorđe Lebović 1968, a tokom umetničke aktivnosti on je napisao mnoštvo radio drama, TV drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija pomenuću Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. Dugačak je spisak zemalja u kojima su igrane drame Đorđa Lebovića i on na tom planu ima malo premaca među srpskim dramatičarima proteklog veka. Između ostalog Lebovićeve drame su igrane u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD, Izraelu... Zahvaljujući tome, u savremenoj srpskoj književnosti Đorđa Lebovića i smatraju prevashodno dramatičarem. Knjiga Semper idem (Narodna knjiga, 2005) biće lepa i dobrodošla koda celog njegovog dela, pa ne čudi što je pisac pred kraj života, osećajući značaj ovog spisa, napustio jedan drugi važan autorski projekat i sasvim se posvetio radu na Semper idem. Memoarima koji govore isključivo o njegovom detinjstvu. Detinjstvu kojem je bilo suđeno da se odvija u deceniji laganog pa sve bržeg razvitka nacističkog zmijskog jajeta. Semper idem u svom laganom razvoju, manirom i stilom porodičnog romana, prati taj proces narastanja zla i istorijske devolucije iz izrazito individualne pozicije, dopirući svojom tihom, ozbiljnom pričom do momenta kada je jedno uzbudljivo dečaštvo prekinuto u ratom zahvaćenoj Evropi, a jedan radoznali i pametni dečak, dospeo do vratnica Aušvica. Pa zatim stupio u njegov užasni prostor...
Na samom početku knjige Semper idem, čiji bi prevod naslova glasio Uvek isto, priložen je dramaturški sadržaj hronike jednog detinjstva, odnosno predviđena sadržina rukopisa. Đorđe Lebović je zamislio da se njegova hronika detinjstva odvije u četiri opsežna poglavlja, koja opet, svako za sebe, ima po četiri glave. Prvo poglavlje nosi naslov «Od raja do pakla», drugo «Sazrevanje», treća «Predskazanje» i četvrto «Veliki sunovrat». Ovo četvrto je napisano polovično. Smrt je pretekla pisca i on nije okončao svoju hroniku. Vidljivo je i jasno da je, faktički, najveći deo planiranog rukopisa ipak ostvaren.
Bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga Semper idem, nemoguće je i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije. Semper idem je kompleksna rekonstrukcija strašnog doba i istovremeno rasprava o prirodi Boga i smislu ljudske egzistencije u zlim vremenima. Rasprava o zlu i našoj nemoći da mu se odupremo racionalnim sredstvima. Mistične epizode priče ponekad pružaju priliku da se nasluti naš položaj u svetu, kao što i slike zla poništavaju svaku iluziju mogućnosti da sami učinimo nešto dobro i pomognemo nekom drugom.
Vasa Pavkovic

27.09.04 Danas

U svetskoj istoriji, gde su srećni trenuci mira tek za čas, a tragedije bola i pakla nešto što traje kao da za tu sveću zla nikada neće biti kraja, Jaša Almuli zapisivao je i ostavio izuzetno dragoceno svedočanstvo o sudbinama, ljudskom hodu po mukama dvadeset i dve sudbine. Ništa nije vredelo što je svakoj priči osnova veliko i pravedno srce, svaka priča o velikim porodicama - sa tim nepresušnim izvorom tuge i radosti, koje su se velikom brzinom i na najbestijalniji način umanjivale, kroz tu pošast koja se zvala fašizam, a koja je besprekorno funkcionisala u svojim dušegupkama, stočnim vagonima, logorima iza čijih su se natpisa na ulazu "Arbeit macht frei", krile nesagledive i bezmerne količine bola i kraj, za svakog od njih, stradalnika, ljudsko biće, od bebe do starog čoveka koji ni da hoda više ne može, a koji su bili i bez straha, jer više ništa nisu imali, pa nije bila muka ni da se izgubi život. Tada, posle svih tih stradalništava i hoda po mukama, i smrt je imala neki smisao, čak i neki tračak lepote.U mojoj biblioteci već godinama, brižno čuvana stoji reportaža Borbe od 13. jula 1977. godine koja pita: "Da li ste čuli za Matildu Baruh"? Njena priča, sa kojom počinje knjiga, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Matilda je posle svih mogućih, nezamislivih stradanja, sačekala kraj rata. Bila je u periodu od osam godina više od četrdeset puta udarnik rada, koja je prva ispunila petogodišnji plan u ondašnjoj zemlji, a čak sa elementima crnog humora, ova hrabra i dostojanstvena žena, izabrala je tišinu i ćutanje svog doma, sina i supruga, ne očekujući ni od koga ništa, pa ništa za to svoje veliko srce nije ni dobila. Plemenita, nije htela da koristi svoju popularnost. Toplo, izuzetno živo, kao filmska vrpca, odvijaju se životne sudbine meni mnogih dragih prijatelja, od Morisa Marci Levija, prof. Jakova Danona (gde se apsolutno ne sme zaboraviti na pravednika Miku Aradžiju, iz sela Vrežina, samo predgrađe Niša, sve do plemenite brige oca, profesora Danona za sina Dejana, pravnika, bez zaposlenja!). Zatim slede ispovedanja: Miroslave Hohner, dr Marka Anafa, dr Ete Najfeld - meni izuzetno drage i plemenite susetke iz Molerove, koja je ispričala jednu od, ako smem tako da kažem, najpotresnijih i najstravičnijih priča iz ove zbirke, sa malom opomenom dobroj majci, koja je govoreći o sinu Igoru, zaboravila da kaže više o kćeri Vesni, mojoj vernoj i omiljenoj drugarici iz detinjstva, kada je Molerova ulica bila još pod kaldrmom! Slede Filip Fića David, dr Isidor Papo, dr Nikola Rot, puk. Samuilo Kabiljo, Aca Singer, (čije se dobrote često prisetim u ovoj sveopštoj poplavi zala i licemerja!), Ivan Ivanji, Eugen Verber - taj uragan od rada i najvećih ljudskih vrednosti, i drugi. I oni, koji su zauvek otišli da uveče budu najsjajnije zvezde na noćnom nebu njihovog zavičaja, i oni koji su negde daleko, ili bliže, a što nikako nije trebalo biti.Iz umetničke radionice Mašić jedna potresna knjiga, koja ima ljubav kao najplemenitiju od emocija za svoju potku. I od svih pripovedača i sjajnog, podsticajnog pripovedačkog nadahnuća autora Jaše Almulija.

01.01.00

Glas-javnosti
11.09.2002.

Knjiga "Živi i mrtvi" Jaše Almulija
Spasavanje Jevreja u Srbiji
Knjiga Jaše Almulija "Živi i mrtvi" (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića) predstavljena je početkom nedelje u beogradskoj Velikoj sali Jevrejske opštine.

Razgovori novinara Jaše Almulija sa 22 naših istaknutih Jevreja, koji govore o dramatičnom spasavanju od nacističkog i ustaškog genocida, kao i šta su posle tih stvaričnih događaja dali kao profesori, umetnici i stručnjaci, čine sadržaj knjige "Živi i mrtvi".

Tako o svojoj surovoj životnoj priči, između ostalih, govore dr Nikola Rot, dr Marko Anaf, dr Maksim Šternić, književnici Đorđe Lebović, Filip David, Ivan Ivanji, Andreja Preger, pijanista, Enriko Josif, kompozitor, hirurg Isidor Papo, Nandor Glid, vajar...

- Knjiga ima pet poglavlja, u kojima se govori o spasavanju Jevreja u Srbiji. Od svih razgovora posebno bih izdvojio Matildu Baruh, koja govori neposrednim jezikom i iskreno, potom Đorđa Lebovića, Božu Rafajlovića, Enrika Josifa i Isidora Papa - rekao je Jaša Almuli, naglašavajući da su razgovori snimani zahvaljujući sredstvima dve ustanove koje rade na dokumentaciji holokausta i to Jelskom univerzietu i Američkom holokaust memorijalnom muzeju u Vašingtonu.

B. L.