Zrno zrnu

11.03.03

I stalno jedni od drugih traže ono što nemaju - vreme, kao da jedni drugima ne veruju bez obzira na to što je najfrekventniji krik današnjeg doba, ‘nemam vremena’, žalosna istina - napisala je Mirjana Pavlović u zbirci priča „Zrno zrnu“, (izdavač „Narodna knjiga“). Spisateljica je dobitnica priznanja „Isidorinim stazama“, koje već drugu godinu dodeljuje „Plavi jahač“. Reč je o autorki koja je već poznata čitalačkoj publici po knjigama priča „Zajednički imenitelj“ za koju je 1976. dobila nagradu „Isidora Sekulić“, usledile su „Čekaonica“ (1980.), „Smrtolovka“ (1986.) i „Sumoreske“ (1995.)

Ovo vam je drugo priznanje sa Isidorinim imenom. Šta to za vas znači?
- Pošto nagradu “Isidora Sekulić”, koju sam dobila za prvu objavljenju zbirku pripovedaka 1976. godine, deli više od četvrt veka od nagrade “Isidorinim stazama”, koju sam dobila sada, pomislila sam: ona prva mi jeste obeležila neki početak – nije mi ova druga valjda obeležila neki kraj! A pomislila sam i kako sam nekada mogla da se obradujem nagradi u čijem nazivu je veliko ime, a da pritom uopšte ne preispitujem sebe.

Čini se da je u ovoj knjizi prisutnija i prepoznatljivija naša društvena stvarnost nego u vašim ranijim knjigama?
- Ova zbirka je nastajala tokom jedne decenije u kojoj je naš sirovi život povremeno postajao do te mere neverovatan da se nije morao prerađivati i oneobičavati pisanjem. Realni događaji, situacije, slike i detalji nametali su se i ulazili u knjigu, ali stvarnost kao takva zaista nije trebalo da bude, a nadam se i da nije, sadržina pripovedaka, već samo jedan okvir unutar koga sam imala veliku potrebu da pišem o sramnom ravnodušju prema bližnjem, o uzaludnosti traženja utočišta samo za sebe, o egoizmu i međusobnom nerazumevanju koje je rat razgolitio. Prema tim temama sam i svrstala priče u tri ciklusa: Mirnodopske mirakule i moraliteti, Ljubavne bajke i Ratne basne.

U nekoj vrsti komentara priče „Stakleno oko“ spominjete raspolućeni narod, čija je jedna „polutka“ praznovala 1. maj 1995. godine, neobaveštena da je druga „polutka“ u agoniji. Zašto potom kažete: „Dobro je što svaki čovek ima dva oka, da mu jedno plače od radosti a drugo iz očaja, i dva uva, jedno za lepe a drugo za ružne vesti, i dve nozdrve, da jednom identifikuje miris, a drugom smrad...”?
- Ironična je, naravno, ova rečenica, koliko i “Ranovnodušnost nas je održala, njojzi hvala!” Ta groteskna slika raspolovljenog bića zakačila se za jednu drugu, užasnu sliku, koja mora da progoni čoveka dok ima pamćenje: Na TV ekranu se smenjuju snimci izletišta i travnjaka na kojima se ljudi, kao i bilo koje prethodne godine, valjuškaju i vesele uz pečenje i muziku, a na stočiću pored televizora su otvorene neke zalutale novine sa nejasnom, takođe zalutalom, slikom isprepletanih leševa njihovih sunarodnika koji plutaju po reci s one strane granice. Televizija je zgodno odgodila ionako šture vesti o stradanju, između ostalog valjda i zato da se ono ne bi dogodilo istovremeno sa svetkovinom! Ipak “Stakleno oko” za mene nije priča o monstruoznom učinku medijske mašinerije, pre svega televizijske, koja je usisavala daleko najveći broj ljudi, već priča o tkivu koje je ona tako efikasno kasapila, mlela i oblikovala zato što je već bilo obolelo od ravnodušnosti i omekšalo.

Ne govorite li u priči „Odlepi mi bar drugu nogu“, kroz uporedjivanje 1993. i 1999. godine, u stvari o umiranju ljudskog bića dok mu raste umeće preživljavanja?
- Da, uglavnom sam o tome želela da pišem. Poneki psihijatar nas upozorava da ne uobražavamo da smo ostali sasvim normalni posle svega što smo iskusili. Slično tome, ova priča me opominje da se ne radujem pre vremena što sam izučila zanat i stekla umeće dnevnog preživljavanja - te i preživela - dok ne proverim da li se u međuvremenu nisam pretvorila u neku šuplju čovekoliku repliku, u nekog androida.

Knjigu završavate pričom koja razjašnjava naslov zbirke i koja se, očigledno, odnosi na 5. oktobar, posmatran iz ugla jednog „običnog čoveka“, demonstranta...
- Za mene „Oda zrnu“ nije priča o 5. oktobru, pogotovo ne o njemu kao društvenom zbivanju. Ili, ona to jeste samo utoliko što je iz realnog života pozajmljena neizbrisiva slika mnoštva koje je u jednom momentu podiglo i uspravilo duh zajedništva. Inače, to je zabeležen paradoksalni trenutak u kome jedna individua postaje srećna zato što je izgubila svoj mučno sticani i dragoceni identitet. To je njeno ponovno pretvaranje u početno zrno, ili u puki broj koji će se, osvešćeno i dobrovoljno, staviti na raspolaganje mnoštvu i unutar njega načas iskusiti do tada nedoživljeno pripadanje.

Mirjana Pavlović:
rođena: 1943.
profesija: dogogodišnji nastavnik ekonomije i engleskog u višoj PTT školi
llična oznaka: malo piše jer joj tako odgovara

Tatjana Njezić

26.08.03 Glas javnosti

U dosadašnjim preporukama ili tumačenjima zbirke priča Mirjane Pavlović, na prvom mestu smo upućivani da je reč o knjizi koja progovara o dobu Miloševićeve vladavine. To, s jedne strane jeste tačno, jer Pavlovićeva piše o godinama pod sankcijama, šetnjama ili o "angel of mercy " vremenu.

Međutim, prvo mesto je popunjeno na ovaj način, čini se, i zbog toga što se računalo da je za jednu knjigu, da ne kažem pisca, uvek "plus" da predstavlja tzv. "izraz epohe", naročito za onog poetu koji je devedesetih "živeo i radio" u balkanskom seocetu (kao da je blasfemija, ukoliko se bar izokola ne spomene S. M).

Ali, kao i svaka tema, i rat to postaje tek ukoliko je u umetnost transponovan na umetnički način. U suprotnom, samo je imperativna "inicijalna kapisla" (a umetnost ne trpi zapovedni način, još manje ažurne kapisle), a proizvod se prepoznaje ili kao pamflet (što nije slučaj kod M. P.) ili kao slabo "ispisan", u rečima nedovoljno produbljen, jak unutrašnji doživljaj (što jeste slučaj u ponekim pričama: "Odlepi mi bar jednu nogu", "Majami na vratima crkve Svetog Arhanđela", "Oda zrnu").

Uzmimo da čitalac nema pojma o tome šta se dešavalo u Srbiji (i šire) na kraju 20. veka, da ne zna za Nato i koje značenje za pisca ima pojam "šetnje" ili zvuka "roga" (trubica sa protesta). On će priču čitati oslobođenu konteksta koji (uobličen na način M. P.) zapravo drži tekst. Da li bi, u tom slučaju, umetnička struktura bila narušena?

Da li bi i tada mogli da se uhvatimo za "izraz epohe, skretanje za Blakan", ili bi nas drugačije čitanje odvelo u neočekivanom pravcu? Umesto odgovora, tu je "epohalno" uspela priča (nije, pri tom, jedina) - "Svi moji potomci zvaće se Momčilo". Jezgro strukture oko kojeg se priča razvija jeste događaj imenovan kao "vojska", događaj precizno i efektno umetnički transponovan.

Kompleksno, opšte-civilizacijsko, svim svetskim vremenima i prostorima obremenjeno značenje koje ova reč ima, obezbeđuje snažnu potenciju za priču. "Vojska" će uvek nešto da znači, a kontekst u kojem će to značenje da se menja, zapravo određuje "izraz epohe".

Čak je i dodatak posle priče (tehnika kojom se M. P. služi) ovde odlično upasovan jer proširuje značenje i razbija očekivanost (za razliku, recimo, od "Tri poznate slike nepoznatih majstora", kojoj dodatak samo smeta, jer se pokazuje kao racionalizacija, semantičko razvodnjavanje dobre priče).

Kao ozbiljnog pisca i uspelog pripovedača M. P. prepoznajemo kada tematizuje usamljenost, odbijanje da se ostari, traženje ljubavi... Ona je tada duhovita, lucidna, sklona fantastici (uspela sklonost), tehnički sigurna (ceo ciklus "LJubavne bajke", "Muzika za Džonatana i kompaniju", "Tačno ovde me je preseklo").

Toj specifičnoj snazi neusiljenog pripovedanja koje dolazi s jedne, moglo bi se reći, postkomunističko-građanske linije, treba dodeliti prvo mesto i tu dosadnu oznaku "izraza epohe".

Ljubica Pupezin

31.05.03 Politika

Mirjana Pavlovic (1943) spada u one pripovedace koji dosledno, vec nekoliko decenija, tragaju za vlastitim stvarnosnim uvidima i literarnom prepoznatljivošcu kroz razlicite varijante i mogucnosti pripovednog eksperimentisanja.

Njenu prozu karakteriše redukcionisticki pristup samom pripovedanju, najcešce odreden svešcu o prividu stvarnog, a zatim i ironizacijom i banalizacijom pripovednih perspektiva, te ubrzanom i nestabilnom naracijom.

Žižna mesta njenih prica u pet pripovednih knjiga najcešce su ona u kojima se prepoznaju stalne, svakodnevno narastajuce i doslovne, antinomije sveta u kome živimo, momenti u kojima se banalno i tragicno, trivijalno i sudbinsko, prepoznaju u njemu istovremeno.

Naoko neambiciozna, sporedna i spora, elaboracija svakodnevice, tako, postaje tek varkom literarne mreže u kojoj se otkrivaju njeni tragicni slojevi. Previše tamna i doslovna, ovako prepoznata stvarnost, zahteva od pisca ironijsku perspektivu pripovedanja.

Život u kavezu

"Zrno zrnu", njena nova zbirka prica, u šesnaest varijacija pripovedne prozne strukture, prateci navedene poeticke koordinate, precizno beleži maršrute nadrealnog vrtloga poniženja kroz koji glas njene naratorke prolazi u našoj aktuelnosti devedesetih. Bez velikog glamura fikcije, i bez patetike, ovaj glas stiže do najbitnijih momenata te stvarnosti.

Dakle, ispisujuci sasvim individualizovanu istoriju iskustva života u kavezu, kakvim se, bez preterane metaforizacije, pokazivao život u ovoj zemlji u proteklih skoro deceniju i po, a ironizujuci neke od stabilnih literarnih struktura (bajke, basne, ode, te dramske mirakule i moralitete) Pavlovicka sklapa vlastitu verziju price našem vremenu.

Smeštene u tri uslovna tematska okvira ("Mirnodopske mirakule i moraliteti", "LJubavne bajke" i "Ratne basne"), njene price percepiraju apsurdnost razlicitih stvarnosti koje se nalaze na fonu užasa one osnovne, ratne, stvarnosti.

Sažimajuci osnovne životne situacije u ekstrakt price, autorka razlicite privide sveta seli u tekst, pridodajuci mu, cesto do manira, i komentar, kao još jedan okvir kroz koji ispricano može da komunicira sa konvencionalnom realnošcu.

Na ovaj nacin, izmeštajuci nosecu pripovednu tacku iz same fabule, ona pojacava znacenjsku nestabilnost ispripovedanog i širi tekstualni uvid izvan doslovnosti price. Iako redukovan, tekst price je najcešce odraz masivnog viška utisaka, pretovarenosti predocenog života tudim životima.

Kao raspršene lutke

Sam sadržaj prica je raznolik i krece se od naratorkinih problema sa ravnodušjem okolnog sveta i nemogucnošcu uspostavljanja price ("Stakleno oko"), preko komšijskih ratova i ulicnih demonstracija ("Šta je da je – zove"), izlazaka na emotivna ratišta ("Ko je tu?", "Lepota simetrije") i trcanja ka nedostižnostima ljubavnog života ("TV visoke rezolucije"), pa do krokija života u ratnim godinama koji vode obesmišljavanju znacenja reci ("Tanjir pun reci"), ili partijama šaha sa ljudskim figurama u kojima je naratorki dodeljena uloga piona ("Odlepi mi bar desnu nogu").

Junaci ovih prica, pak, najcešce lice na lutke raspršene po svakodnevici u kojoj hvataju svoje postojanje na opasnom skeletu ratnog i pararatnog života. Autorka nalazi nacina da citaocu pokaže kako se njihovo postojanje u stvari rada tek u nepostojanju i kako oni stižu do svojih ciljeva, tek u bežanju od njih.

U ovako videnom oporom nizu slika, izmedu stvarnog mraka i stvarnog života, kroz percepciju stvarnosti, kako društvenog, tako i niza licnih, vremena, kao i kroz oponašanje razlicitih vidova pripovedanja, price Mirjane Pavlovic, sasvim atipicno, ali sugestivno, istražuju same granice razlistavanja našeg sveta.

Drugim recima, dovoljna su provokacija za samotno putovanje kroz opštu životnu gužvu.

Nenad ŠAPONJA

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ

01.01.00

Nin
24.10.2002.

Urbane groteske
Naslov: Zrno zrnu
Autor: Mirjana Pavlović
Izdavač: "Narodna knjiga" Beograd, 2002.
Mirjana Pavlović uspešno eksperimentiše u žanru kratke priče već skoro tri decenije. Njena poslednja knjiga "Zrno zrnu" sadrži petnaest priča, podeljenih u tri ciklusa: "Mirnodopske mirakule i moraliteti", "Ljubavne bajke" i "Ratne basne". Na samom kraju knjige, u zasebnom odeljku, izdvojena je priča "Oda zrnu", u kojoj se, u formi autoironičnog epiloga, poentira značenje celokupne zbirke. Pojedinačne priče u prva dva ciklusa takođe se završavaju kratkim epilozima, poentama ili svojevrsnim glosama. U njima pripovedač, kao rezoner u drami, objašnjava likove i situacije, tumači zbivanja i u direktnom obraćanju čitaocu nastupa kao neka vrsta piščevog glasnogovornika. Izlazeći iz fikcionalnog sveta priče, i nastojeći da, kao u "naravoučeniju", zaokruži njen smisao nekim neočekivanim obrtom, on na ovim mestima menja ton, i jezik proznog kazivanja zamenjuje kolokvijalnim stilom dosetke ili novinskog komentara.
Iako je poigravanje s konvencijom poente glavno sredstvo eksperimenta u knjizi Mirjane Pavlović, ovakav postupak samo u jednom slučaju daje umetnički vredan rezultat. Reč je o priči "TV visoke rezolucije", sećanju glavne junakinje na prvu, neostvarenu ljubav iz detinjstva. Epilog se ovde ne javlja u formi dosetke ili naknadnog piščevog objašnjenja, već se, kao poseban narativni tok, prirodno nadovezuje na osnovnu fabulu, varirajući i produbljujući njenu središnju temu. Ali ovo je, nažalost, izuzetak. U drugim slučajevima ove završne poente ili "glose" ne samo da osnovnu priču ne čine zanimljivijom, nego često nepotrebno ekspliciraju značenje koje je već potpuno iskazano, a ponegde kvare priču sužavajući njen asocijativni okvir i imaginativni potencijal.
To je slučaj i sa inače najboljom pričom u zbirci, "Stakleno oko". Ona se može čitati na nekoliko značenjskih nivoa: i kao politički angažovana burleska, i kao paradigma našeg ukupnog socijalnog stanja i, najzad, sasvim uopšteno, kao paradigma ljudskog otuđenja u orvelovski uređenom svetu. Ali, objašnjavajući okolnosti koje su je inspirisale da napiše ovu priču, pisac navodi čitaoca da se opredeli samo za jedno, najočiglednije i najtrivijalnije značenje: kritičku reminiscenciju na izveštavanje RTS-a o egzodusu Srba iz Krajine. Iako "Stakleno oko" može i treba da se čita i u ovom "ključu", bilo bi bolje da je pisac posao tumačenja ostavio čitaocima, prepuštajući pouku i objašnjenje izvorno didaktičkim žanrovima.
Kao da nastavlja svoju prethodnu knjigu, "Sumoreske" (1995), Mirjana Pavlović i u najnovijoj zbirci pripoveda o nedaćama "malog" čoveka u politički i istorijski burnim vremenima, o sumornoj urbanoj stvarnosti pod sankcijama i bombama, o bedi, strahu i poniženju običnog "čoveka iz solitera", o našem "zajedničkom kavezu u kome se do potpunog iscrpljenja, strahovalo, propadalo, trpelo i bunilo, imalo i gubilo nadu". Iz gotovo nepreglednog mnoštva sličnih priča i romana, njene priče izdvajaju se po tome što je u njima prepoznatljiva socijalna tematika iz vremena rata, sankcija i NATO bombardovanja - redovi za mleko, pretrpani autobusi i opštežiće u zagušljivim skloništima - dočarana iz "pomerenog", grotesknog ugla. U najboljim ostvarenjima ove knjige - "Tri poznate slike nepoznatih majstora", "Stakleno oko" i "Odlepi mi bar desnu nogu", Mirjani Pavlović polazi za rukom da, uvodeći elemente apsurda i fantastike u realističan pripovedni kontekst, "oneobiči" predočeno zbivanje i istrgne ga iz konvencionalnosti novinskog prikaza i banalnosti faktografije. Groteskne slike naše stvarnosti tako postaju nosioci dalekosežnijih značenja svedočeći o strahu, teskobi i očajanju čoveka čiji se životni smisao svodi na svakodnevnu borbu za preživljavanje.
Ovakav, groteskni i apsurdni doživljaj sveta Mirjana Pavlović sugeriše i načinom na koji uobličava svoje karaktere. U njenim pričama nema jasno individualizovanih, misaono i emocionalno "punih" karaktera. Njeni junaci nisu "žive" ličnosti, već senke i "plastične lutke" koje kroz svoje "zaturene" živote prolaze kao "androidi", "replike" i "statue ćutljivije od betona kojim klize" u susret "požutelim komšijama". Slike rastočene duhovnosti i emotivne otupelosti posebno se izoštravaju u žiži koja reprezentuje takozvani ženski pogled na svet. Krećući se uvek istom putanjom između pijace i "zajedničkog kaveza" u nekom beogradskom soliteru, i večito tegleći cegere s buvljaka i kese s krompirom, žene u pričama Mirjane Pavlović postaju simbol iluzija izgubljenih u tragičnoj banalnosti svakodnevice. Izmučene bedom, usamljenošću, strahom od starosti i smrti, nekadašnje šiparice i "lepe devojčice" sada čeznu za bliskošću, ljubavlju i prijateljstvom. Ali, maštajući o poslednjoj životnoj šansi i bekstvu u romantični "ljubavni azil", one ni same ne veruju da se ti snovi mogu ostvariti: u "ljubavne bajke" veruju još samo deca.
I u svojoj poslednjoj knjizi Mirjana Pavlović je pokazala dar da u banalno i naizgled trivijalno unese dimenziju ozbiljnog i tragičnog, a da grotesknim izobličavanjem stvarnost predoči kao košmaran, nadrealni svet. Nažalost, sklonost ka eksperimentu radi eksperimenta i formalnim inovacijama bez dubljeg pokrića, često dovode u pitanje ova dva kvaliteta, tako da su mnoge priče tek polovično uspele, što neminovno određuje i opšti utisak o knjizi.
Adrijana Marčetić