1984

12.06.09 NIN

Šezdeset je godina od objavljivanja knjige koja ima tu (ne)sreću da je sve popularnija. Džordž Orvel je svoju „1984” pisao 1947/1948, a objavio 1949. Knjiga je doživela brojna izdanja na mnogim jezicima, snimljena su dva filma po njoj, 1956. i 1984. godine, a 2005. je komponovana muzika za istoimenu operu. Televizija, sama po sebi orvelijanski produkt društva, proslavila je Velikog brata i svu tu autorovu užasavajuću slutnju pretvorila u spektakl i zabavu na granici svih moralnih obzira. Džordž Orvel je rođen 1904. u Indiji, na granici s Nepalom, kao dete engleskog vojnika koji je tu služio na liniji borbe protiv opijuma. Dečak je došao na svet pod imenom Erik Artur Bler. Kad je imao osam godina porodica se vratila u Britaniju. Posle se školovao i na Itonu, ali nije bio neki đak. Nikad nije završio fakultet. Kao pripadnik britanske imperijalne policije služio je u Burmi, neko vreme proveo u Parizu... Na pisca Džordža Orvela presudno je uticao građanski rat u Španiji gde je učestvovao kao levičar idealista. U tekstu koji prenosimo iz „Nju stejtmenta” opisan je uticaj tog događaja na nastajanje „1984”. Drugi prilog je deo teksta koji je naš poznati sociolog Đuro Šušnjić napisao kao predgovor jednom od srpskih izdanja – „Čigoja štampa”, Beograd 1999.

Kako je Orvel napisao „1984”

Večiti nadzor

Orvel je tokom 40-ih razvijao ideje vezane za jezik i politiku, ideje koje će svoj pun izraz dostići u romanu „1984”. Njegovi eseji iz tog perioda pravo su zadovoljstvo za čitaoca, uprkos kontradiktornostima

Do 1940. godine Orvel je iza sebe već imao četiri konvencionalna „socijalna” romana i, što je još bitnije, tri knjige reportaža, jedne bolje od druge, da bi njegovo stvaralaštvo kulminiralo klasičnim uvidom u Španski građanski rat, knjigom Kataloniji u čast .

Orvel postepeno usavršava svoj „obični” stil, koji svoj vrhunac dostiže u Kataloniji, stil toliko sličan govoru osobe koja vam se obraća iskreno i nepretenciozno. Do tada je formirao i svoje političke stavove: „Svaki red bilo kog od mojih ozbiljnih tekstova napisanih od 1936. naovamo, na direktan ili indirektan način uperen je protiv totalitarizma, a u korist demokratskog socijalizma kakvog ga ja zamišljam”. Tako je razmišljao 1946. godine.
Iako su njegovi politički stavovi već bili formirani, Orvel je nastavio da istražuje svoj um. Najveći deo eseja napisanih tokom 40-ih godina za temu ima ono što Orvel ne voli. Ti su eseji međusobno kontradiktorni. Orvel na početku tvrdi da je nemoguće napisati veliki roman iz katoličke (ili komunističke) perspektive; kasnije govori kako je to ipak moguće, ali veoma teško, da bi u eseju o Grejemu Grinu bezmalo ustvrdio da su samo katolici sposobni za pisanje dobrih romana.

U eseju o T. S. Eliotu piše da je „u modi govoriti kako su u poeziji reči bitne, dok je ’značenje’ nevažno, iako u stvari svaka pesma sadrži prozni smisao, a u slučaju iole pristojnih pesama, taj smisao je ono što pesnik želi da saopšti. Svaki je vid umetnosti u određenoj meri propaganda”. Nekoliko godina nakon toga u Očuvanju književnosti, tvrdeći da poezija može da preživi totalitarizam, dok to sa prozom nije slučaj, Orvel kaže da „ono što pesnik govori - tj. smisao njegovih pesama ’preveden’ u prozu - ni njemu samom nije preterano bitan”.

Dodatno frustrira način na koji Orvel dodaje nove kontradiktornosti - u svom tipičnom veličanstvenom stilu, oštrim i direktnim izražavanjem - zbog čega vam se čini da je apsolutno nemoguće ne složiti se s njim, osim ako ste seka-persa, hipik, vegan ili jednostavno kreten.
Moja predstava je donekle preterana, budući da veliki broj Orvelovih najcrnjih misli nije dobio svoju potvrdu u realnosti. Istini za volju, Orvel je napravio dosta grešaka. Nije se zaustavio samo na pogrešnom poimanju unutrašnje logike totalitarizma: smatrao je da zreo totalitarni sistem toliko degeneriše svoje građane, da oni postaju nesposobni da mu se suprotstave. Na tome se zasniva i sumorna vizija sveta iz „1984”. Međutim, kao što vidimo iz primera Rusije, nakon Staljinove smrti čak ni vladajuća elita nije bila voljna da održi zreli totalitarizam.

I drugi slični režimi su potvrdili istu tendenciju. Orvel nije bio u pravu i protivurečio je samom sebi. Imao je bolji uvid u dalekosežne opasnosti koje sobom nosi kontrola mišljenja tipična za Sovjetski Savez, nego u još izraženiju kontrolu prisutnu u zapadnim konzumerističkim sistemima. Nije primetio ni da se sprema seksualna revolucija; ostaje da se pitamo šta li je prozivač „seka-persa” mislio o činjenici da je gej pokret, upravo zbog izražene militantnosti, bio među najuspešnijima tokom borbi za građanske slobode nakon 60-ih.

Ipak, Orvelovi eseji imaju dublju logiku, sakrivenu ispod kontradikcija i previda. Kriza kojom se on bavio 40-ih godina bila je kriza ratnog i, što je još više zbunjujuće, posleratnog perioda. To je uključivalo i svojevrsnu projekciju nekih latentnih i primetnih tendencija u budućnost. Orvel je bio zabrinut zbog mogućnosti „sovjetizacije” Evrope, kao i metastaze totalitarističkog načina poimanja života van SSSR-a: pri tome nije mislio na posebne pretnje usmerene ka posebnim slobodama, već na dublje strukture osećanja. Kako filolog iz „1984” kaže Vinstonu Smitu: „Zar ne vidiš da je glavni cilj novogovora sužavanje domena promišljanja? . . . Svakim danom reči je sve manje i manje, a svest sve suženija”.

Iako je u određenom smislu pogrešio u vezi sa dugoročnim razvojem totalitarizma, Orvel je bio u pravu po pitanju njegovih suštinskih intelektualnih namera, po pitanju stvaranja truleži u samom centru misli kao njegovom glavnom cilju. Bio je u pravu i kada je mislio da se ta trulež može proširiti.

Jedno od rešenja tog problema moglo bi da predstavlja potpuno odvajanje književnosti od života i politike: za to su, u neku ruku, optirali pisci prethodnih generacija - Eliot, Džejms Džojs, D. H. Lorens, Ezra Paund - koje je Orvel nazivao piscima iz 20-ih, a koje mi danas smatramo vrhuncem modernizma. Kako bilo, Orvel nije želeo takvo rešenje. U stvari, od svih pisaca iz tog perioda, Orvel je bio apsolutno najnesposobniji za takvo odvajanje. Njegovo stvaralaštvo i politički stavovi bili su plod njegovog iskustva - imperijalizma u Burmi, stanja u engleskim rudnicima, rata u Španiji. U nekoliko navrata je insistirao na tome da je „umetnost propaganda”- izraz određenog pogleda na svet. U Dikensovom slučaju, na primer, reč je o pogledu tipičnom za liberalnu buržoaziju iz XIX veka. Orvel se veoma divio tom pogledu, uprkos brojnim nedostacima.

Kada je tek počeo pisati eseje, Orvel nikako nije uspevao da dokuči Henrija Milera. Dikensovi stavovi su mu bili bliski, dok sa Milerovim kvijetizmom to nije bio slučaj. „Milera sam upoznao krajem 1936. godine kada sam se na putu za Španiju našao u Parizu”, piše Orvel. „Najviše me je zaintrigirala činjenica da ga španski rat uopšte nije interesovao. Jednostavno mi je saopštio da odlazak u Španiju u tom trenutku predstavlja čist idiotizam”. Orvel je svejedno otišao u Španiju i učestvovao u borbama. Bio je jedan od onih pisaca koji su politiku smatrali vitalnom za sopstveno stvaralaštvo. Miler je bio sušta suprotnost.

Ipak, Orvel Mileru daje prednost u odnosu na V. H. Odena, koji je u tom periodu u poemi Španija ponavljao stav primernih članova partije po kome postoji „neophodno ubistvo”. Miler je toliko distanciran od tog osećanja, toliko utonuo u svoj individualizam i uverenja da ga Orvel gotovo podržava: „Izgleda da ne preostaje ništa osim kvijetizma, koji realnost lišava njenih strašnih stvari tako što joj se jednostavno potčinjava. Ući u kita, ili radije, priznati da se već nalaziš u njegovoj unutrašnjosti (jer je to, naravno, tačno)”. Jedini je problem što Orvel to nije zaista i mislio. Možda se i nalazio u kitovoj utrobi, ali zasigurno nije nameravao da prestane da mu izaziva probleme sa varenjem, on nikada nije pomišljao da se primiri.
Milerova osobina kojoj se divio više nego bilo čemu drugom bila je volja da pliva uzvodno. Iako je svaka umetnost propaganda, ona ne mora nužno da propagira nešto ispravno. Najvažnije je da sam pisac u to veruje.

Ipak, postoje stvari u koje je jednostavno teško poverovati. „Ne postoji nijedan veliki roman u napisan u slavu Inkvizicije”, kaže on. Da li je to tačno? Žan-Pol Sartr (pisac koga je Orvel pogrešno smatrao ispraznim) u to je isto vreme u eseju Šta je književnost? pisao: „Niko ni za trenutak ne može da pomisli da je moguće napisati dobar roman u pohvalu antisemitizma”. Da li je to tačno? Čini se da je postojao problem koji su levičarski pisci iz 40-ih godina planirali da reše isključivim iskazima.

Što se Orvela tiče, činilo se da njegovoj listi za književnost nepodobnih tema nema kraja. Eliotova Četiri kvarteta ocenjena su kao „izdajnička”, što je prilično jak termin za opisivanje duge, eksperimentalne pesme koja se čak ni ne rimuje. Dok je Salvador Dali u jednom od eseja iz zbirke Kako me je volja okarakterisan kao „pacov”.

Kako je rat tekao i privodio se kraju, Orvelovo osećanje ugroženosti postajalo je sve jače, zbog čega i književnost počinje da posmatra na drugačiji način. Počinje da misli da će se svet, ma ko pobedio, sam od sebe ponovo podeliti na naoružane tabore koji će jedni drugima pretiti, od kojih nijedan neće biti istinski slobodan - a književnost to neće moći da preživi. To je panorama „1984”, a ujedno i njegovih kasnijih eseja: Prevencija književnosti, Politika i engleski jezik i Pisci i Levijatan.

Na trenutak se pojavljuje i neka vrsta halucinacije, u zanimljivom kratkom tekstu naslovljenom Ispovesti književnog kritičara, u kome se ponovo pojavljuju neka od Orvelovih starih interesovanja - tema siromašnog pisca - sada pomešana sa tmurnom zebnjom iz kasnijih perioda: „U hladnoj prostoriji, koja je ujedno i spavaća i dnevna soba, prepunoj pikavaca i polupraznih šoljica čaja, čovek u pohabanom kućnom mantilu sedi za klimavim stolom, pokušavajući da među gomilama prašnjavog papira napravi prostora za svoju pisaću mašinu. . . Čoveku je 35 godina, ali izgleda kao pedesetogodišnjak, izbrazdan je isturenim venama i nosi naočare, u stvari, nosio bi ih da ih stalno ne gubi.”

Ko bi to mogao da bude, ako ne Vinston Smit, poraženi junak „1984” ovde u ulozi književnog kritičara? Shodno tome, ko bi Vinston Smit i mogao da bude, ako ne književni kritičar zarobljen u futurističkom totalitarnom režimu?
S neverovatnom istrajnošću, Orvel nastavlja da se bavi položajem književnosti u društvu i načinima njenog održavanja u životu u epohi totalitarističke politike. U Piscima i Levijatanu iz 1948, Orvel tvrdi da se pisci moraju potpuno distancirati od svojih političkih dela. Esej je veoma deprimirajući, a završava se - ne zna se da li je i Orvel toga bio svestan - odjekom Odenove rečenice koju je toliko puta kritikovao: pisac sposoban da se distancira od svoje političke aktivnosti jeste pisac koji „stoji po strani, beleži događaje priznajući njihovu neminovnost, ali nikako ne biva obmanut po pitanju njihove prave prirode”.

Orvel je oduvek bio realista koji je znao da je politika prljava rabota - ali nikada nije bio toliki realista kao ovde. Područje slobode konačno se redukovalo na majušni prostor, zbog čega se trebalo zauzeti za njegovu odbranu. Vinston Smit u „1984” kaže: „Nisi posedovao ništa, osim par kubnih centimetara unutar lobanje”.

Logično je zapitati se da li je taj pesimistični zaključak delom bio i odgovor na umetnost (ili propagandu) koju je Orvel tih godina sam stvarao. Životinjska farma objavljena je 1948; iznuren tuberkulozom koja će ga na kraju koštati i života, Orvel je 1947-48 radio na romanu „1984”. Sudeći po načinu na koji je primljena Farma i putu kojim je krenula „1984” njemu je sigurno bilo jasno da će svet te dve knjige iskoristiti na neki način. To se i dogodilo.
Kritika socijalizma u Orvelovim delima u principu se čini ispravnom - ona nisu bila samo antistaljinistička već i antirevolucionarna, a u tom ključu su ih čitali i milioni običnih ljudi (činjenica koju bi Orvel, koji se stalno pitao šta misli običan čovek, zasigurno cenio). On je iz „nužde” odabrao poziciju, a način na koji ju je argumentovao kasnije će godinama biti korišten za kritiku antiimperijalističke i pacifističke levice.

Činjenica da se iskreno opredelio za ono što mu se u datom trenutku činilo kao najmanje loša politička opcija, iz istorijske perspektive, nije doprinelo poboljšanju čitave situacije.

Ali, zaista je postao sjajan pisac! Kada jednom čujete taj glas, više ga ne možete izbaciti iz glave. On zvuči kao istina, čak i kada istinu ne govori. Glas je jasan i oštar, ali lagan; Orvel se ne plaši da će postati dosadan, što znači da nikad i nije dosadan.

Njegov je književni glas bio formiran i pre Španije, ali mu je ona dala dodatnu energiju - Španija, a ne borbe u kojima je učestvovao ili rane koje je zadobio (1937. snajperom je pogođen u grlo), iako su i ti događaji imali određenog efekta - kada je po povratku video iskalkulisane obmane plasirane u štampi, obmane koje su organizovali ljudi koji su znali šta rade. „Rano sam primetio da događaji u novinama nikada nisu predstavljeni verno”, sećao se Orvel, „ali sam u Španiji po prvi put pročitao izveštaje koji nisu imali veze sa činjenicama, čak ni one veze sa stvarnošću koje inače uvek postoje u lažima. Čitao sam o velikim bitkama na mestima gde borbi uopšte nije bilo, a gledao praznine o mestima gde su stotine izgubile živote... Takve stvari me plaše, jer osećam da koncept objektivne istine nestaje. Konačno, postoji šansa da takve ili slične laži kasnije postanu istorija”.

Taj uvid provlačiće se kroz sva njegova dela do kraja stvaralaštva. Odgovor na laži jeste govoriti istinu. Ali kako? Kako da uopšte saznamo šta je istina i kako da uobličimo stil kojim ćemo je ispričati? Orvel odgovor na to pitanje nudi u Politici i engleskom jeziku: Izbegavati gotove rečenice, očistiti jezik od mrtvih metafora, ne tvrditi da znaš ono što ne znaš. Daleko od toga da je Orvel bio opušten pripovedač (iako je ostavljao takav utisak) - on je u stvari bio veoma obazriv.

Zanimljivo je da Orvel nikada nije završio fakultet. Išao je na Iton, ali je tamo uglavnom lenčario, nakon čega je otišao u Burmu da služi kao policijski oficir. Univerzitet je mesto koje te natovari tonom prefinjenih termina u čije značenje ni sam nisi siguran. Orvel je bio intelektualac koji je Eliota, Džojsa i Lorensa smatrao najvećim piscima tog doba, ali sam nikada nije koristio prefinjene izraze.

Moglo bi se reći da on nije bio književni kritičar u pravom smislu reči, ili da je bio jedini kritičar vredan čitanja. Bio je veoma zainteresovan za način na koji se književnost prepliće sa životom, svetom, pravim ljudima. Neki od njegovih eseja koji su prijatniji za čitanje bave se onim što većina čita i zna - razglednicama, kriminalističkim romanima, „dobrim lošim knjigama” (i poezijom) - iz prostog razloga što je to ono što većina poznaje.

Posleratni intelektualci su slavili (ili proklinjali) „uspon masovne kulture”. Za Orvela, pak, to nikada nije bila novost. On je bio među prvim kritičarima koji su popularnu kulturu shvatali ozbiljno, jer je smatrao da je ona oduvek postojala, tražeći da joj se pokloni određena pažnja. Ti eseji su deo potpuno demokratske posvećenosti kulturi uopšte i čitanju posebno.
Način na koji je čitao i tradicionalne „ozbiljnije” autore odlikovala je ista predanost. Čitao je dosta i njegovi su omiljeni pisci po opštim standardima bili veoma teški za čitanje, ali je i pored svega toga uspevao da se odupre okultnim mehanizmima teorije književnosti. „Jedina prava reakcija na knjigu, ako postoji, jeste ’ova knjiga mi se sviđa’ ili ’ova knjiga mi se ne sviđa’, nakon čega sledi racionalizacija. Ali mislim da ’ova knjiga mi se sviđa’ nije ne-književna reakcija”. Pomenuta racionalizacija je, po Orvelu, bila povezana sa iskustvom, očekivanjima i istorijskim periodom u kome osoba živi.
Ako Orvela uporedimo sa Edmundom Vilsonom, koji mu je bio skoro savremenik i koji je po mnogo čemu bio senzibilniji kritičar, uvidećemo Orvelovu posebnu snagu. Početkom 1940, Vilson je skoro istovremeno sa Orvelom objavio psihobiografski esej o Dikensu u kome je piščev kasniji razvoj povezao sa mladošću proživljenom u siromaštvu.

Orvelov je pristup više sociološki i politički i u određenom smislu manje dramatičan od Vilsonovog. Ipak, Orvel na jednom mestu sa neverovatnom konciznošću sažima Vilsonovu poentu: „Dikens je odrastao dovoljno blizu siromaštvu da bi ga se plašio i, uprkos otvorenosti svog uma, nije u potpunosti oslobođen od posebnih predrasuda o aristokratiji u ritama”. To je vrlo oštro i pravično, a „strah” ostaje nezaboravan.

Možete se ubiti pokušavajući da dokažete - što su mnogi levičarski intelektualci i činili tokom dugog niza godina - da je Orvelov stil samo fasada, izmišljotina, maska iza koje se počeo kriti kada je od Erika Blera postao „Džordž Orvel”; da pripovedanje prividno jednostavnim stilom u stvari zamagljuje percepciju i odmaže u dopiranju do dela priče koji je nužno izostavljen; da na kraju krajeva potvrđuje status quo.
U određenom intelektualnom smislu, to je donekle tačno; možete slobodno da uložite dan, nedelju ili semestar kako biste to dokazali. U svetu zaista postoje stvari koje Orvel nije u stanju da zabeleži. Ali tih je stvari strašno malo.

Iako to nije želeo, Orvel je postao svetac. Veći deo karijere proveo je kao pisac koji pokušava da se potvrdi: sklapajući kraj s krajem neverovatnim tempom pišući književne kritike, postepeno je zaradio reputaciju velikog proznog pisca, posebno nakon knjige Kataloniji u čast, izdate 1938. Nakon objavljivanja Životinjske farme - knjige koju je nekoliko uglednih izdavačkih kuća odbilo, ne želeći da uvredi britanskog saveznika, SSSR - Orvel je postao priznat u celom društvu.

Njegov je uticaj nakon toga samo rastao, tako da je nakon smrti postao pravi fenomen. „U Britaniji iz 50-ih godina”, žalio se veliki kulturni kritičar Rejmond Vilijams, „duž svakog puta vreba Orvelova sen. Ako ste pokušavali da razvijete novu analizu popularne kulture - naleteli biste na Orvela; ako ste izveštavali o događajima iz običnog života - naleteli biste na Orvela; ako ste se na bilo koji način namerili da diskutujete o socijalizmu - ogromna Orvelova statua upozorila bi vas da se manete ćoravog posla”. Orvelov neverovatni posthumni uspeh predstavljao je jednu od zanimljivijih epizoda moderne kulturne istorije Zapada.

Kako je Lajonel Triling jednom prilikom ukazao, Orvel nije bio genije; nije bio zagonetan; služio je u Burmi, prao sudove po pariskim hotelima i nekoliko se meseci borio u Španiji, ali ništa od toga od njega nije načinilo velikog avanturistu; veći deo svog života proveo je u Londonu, pišući književne kritike. Nekima se Orvelov uspeh činio toliko čudnim, da čak postoji i knjiga naslovljena Džordž Orvel: Politika književne reputacije, koja je čitava posvećena razjašnjavanju te misterije.

Čim se vratimo njegovim esejima iz 40-ih, misterija nestaje. Čak i nakon usavršenog zanata ostaje nemoguće pisati na način na koji je on pisao: glas bi zvučao izveštačeno, nakon Orvela. U Orvelovom glasu, pak, nema nikakve izveštačenosti i uprkos specifičnosti tema koje je obrađivao, čini se da nam se po prvi put obraća danas. U Orvelovom jasnom i jakom glasu čujemo upozorenje. Jer i mi živimo u svetu u kome istina nestaje, i to na onaj način na koji je Orvel sa zebnjom upozoravao: kroz jezik. Krećemo se kroz svet nadevajući imena onome sa čime se susrećemo, iskazima i pričama objašnjavamo svet. Ovi eseji nude jasnu pouku: Osvrnite se oko sebe.

Opisujte stvari onako kako bi to učinio običan posmatrač, jer ste to i vi sami.

Uzimajte stvari ozbiljno.

-

Mi i Orvel
Na uzici zabluda i laži

Odstojanje između tako izopačene i surove stvarnosti (koju je on – Orvel - tako upečatljivo naslikao u „1984”) i naše današnje stvarnosti sve se više gubi: granica između stvarnog i nestvarnog je pomična i kao da nestaje, pa duh više nije kadar da uoči razliku!

Đuro Šušnjić

Do sada smo verovali da utopija opisuje jedan svet koji ne postoji izvan samog opisa. Opis i ono što se opisuje jedno su te isto, to jest jedna mogućnost ostvarena u jeziku, izmišljeni ili izmaštani svet: njegov sadržaj je u njegovu obliku! A onda smo se uverili da ovaj san o čoveku u nestvarnom vremenu i prostoru postaje stvarnost čoveka ovde i sada. Orvelov san i naša java su se poklopili, među njima nema bitne razlike. To više nije utopijska projekcija naše budućnosti, to je surova stvarnost naše sadašnjosti: došlo je po pomračenja o podne, do razaranja uma. Izmišljenu priču o kontroli misli i ispiranju mozga, koja čini prednji plan satiričnog romana „1984”, možemo na čudan način doživeti u svakodnevnim odnosima. Strašni svet što ga je naslikao pisac „1984”, nije samo u nama nego i izvan nas – opipljiva i vidljiva stvarnost gora od svake more koja nas pritiska u snu. Mi već živimo u društvu lišenom i poslednjih mrvica sećanja na hrišćanske vrednosti i norme – društvu koje se izrodilo u muzej strave i užasa. (...)

Po čemu se moćnici u „1984” razlikuju od onih drugih moćnika u istoriji čoveka i društva? Evo u čemu: dok su svi prethodni moćnici obraćali pažnju na ono šta njihovi podanici čine, sadašnji moćnici u prvom redu obraćaju pažnju na to šta podanici misle. „Partiju ne zanima otvoren čin: jedino do čega nam je stalo jest misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da uništavamo svoje protivnike; mi ih menjamo.” Ispiranje mozga svojim podanicima postaje osnovni zadatak moćnika. Orvel: „Prava moć, moć za koju se moramo boriti i danju i noću, nije moć nad stvarima nego nad ljudima... Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo.”
Druga bitna razlika između pređašnjih i sadašnjih moćnika jeste u tome što su pređašnji moćnici gledali na moć kao na sredstvo za postizanje drugih ciljeva, a sadašnji moćnici u moći vide osnovni cilj. „Mi znamo da niko ne grabi vlast da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura.” Volja za moć i vlast jeste bitno obeležje ovog veka na izmaku. Moć je reč pred kojom ovaj svet pada na kolena. (...)

Ako jedna grupa ljudi pravi zakone po svojoj volji, onda je njihova volja zakon. Kad bi se oni pridržavali zakona koje su sami doneli, naredili bi vlastito hapšenje. Ako verujete da će političari učiniti ono najgore, onda vas neće izneveriti: oko njih se sabiru uvek nove mržnje! Politika je ogolela i krvoločna borba oko raspodele i kontrole društvene moći – politika je drama. Merilo političkog uspeha ili neuspeha jeste stepen do koga je neko uspeo da osvoji, poveća ili zadrži svoju moć nad drugima – da njima vlada. Njegova volja za moć ispunila je prostor predviđen za etičke vrednosti. Odvajanje politike od etike tragično je: sada politika stvarno deluje kao da etička načela ne postoje! Baviti se politikom i činiti zlo - isto je. Niče bi rekao: došlo je vreme da se ponovo promisli šta je politika, jer ovakva kakva je danas, ona je mesto gde su duševne bolesti zakazale sastanak. Lepa ličnost i uzvišena misao se ovde ne mogu sresti. (...)

Čega su se moćnici dotakli, sve su uprljali i zagadili. Prva žrtva bio je jezik. Kakva je, dakle, sudbina jezika u političkom društvu „1984”?
Namera vladajuće elite vrlo je jasna: stvoriti jezik kojim se ne može izreći nijedna prkosna, kritična i revolucionarna misao, bar u meri u kojoj zavisi od reči. Ovim krilatim rečima, kao što je sloboda, jednakost i ljubav, treba pod/seći krila u novom ideološkom govoru. Na primer, reč slobodan u tom govoru može se upotrebiti samo u rečenicama kao što su „Ovo sedište je slobodno” ili „Biću tako slobodan da vas zamolim za jedan žilet”, dok se u starom govoru odnosi i na „političku slobodu” ili „intelektualnu slobodu”.
Iz jeretičkih reči izbacuju se svi oni slojevi značenja koji na bilo koji način podsećaju na nemir, pobunu ili revoluciju. Tako se sloboda svodi na slobodu da prodaš svoju radnu snagu kome hoćeš, jednakost znači samo jednakost pred zakonom, pravo na rad jeste samo čista mogućnost da se zaposliš ali ne i garancija zaposlenja itd. Mi nismo svesni svih bolesti što ih je politika unela u jezik. Zločin učinjen jeziku sastoji se u uklanjanju nepoželjnih reči, smanjenju broja reči, stvaranju novih reči, skraćivanju reči, nametanju pravila, ukidanju višeznačnosti i sl. (...)

Da bi zavladao apsolutni red u stvarnosti, nužno je da se napravi apsolutni rez u jeziku: iz njega se moraju odstraniti sve one reči koje bi dovodile u pitanje politički po-red-ak! Orvel se na ličnom iskustvu uverio kako se značenje reči koje mogu menjati i razarati kada se one stave u službu posebnih interesa moći i vlasti, oličenoj u Ministarstvu istine. Iako je on u svom delu doveo ideološki jezik do karikature („rat je mir”, „sloboda je ropstvo“, „neznanje je istina“), ne može se poreći da je njegovo upozorenje, što se tiče kvarenja, siromašenja i zloupotrebe jezika, na svom mestu.
U naše vreme (a ono jeste vreme manipulacije) ključne reči jezika dobile su toliko iskrivljena značenja da mi nismo sigurni šta ona stvarno označavaju. Uzmite reči „sloboda“, „demokratija“, „revolucija“ itd., pa ćete videti da se na njih pozivaju pojedinci, organizacije i društva apsolutne despotije, diktature i terora. Dobro je zapisao kineski mudrac: kad reči gube svoje značenje, ljudi će izgubiti svoju slobodu. Danas vidimo ne samo jasne znake bolesti jezika, nego se i zaraza brzo širi. Politika je u svoje ruke preuzela kontrolni sistem društva: jezik je postao politički jezik i tako prekinuo vezu s istinom! (...)

Što moćnici više govore, to manje misle. Zatvaranje u ideološki govor znak je duhovnog zaostajanja i neosetljivosti na drugačije sadržaje iskustva. To nije jezik saznanja već jezik kontrole: jezik moći koji se prikazuje kao jezik znanja! Onečovečenost je dosegla svoje krajnje granice – čitav jezik postoji samo u funkciji moći vladanja. Ukidanjem razlika između ličnog i društvenog, privatnog i javnog, ukida se i svaka mogućnost drugačijeg mišljenja, verovanja i delanja: time onda nestaje i razlika između istine i laži, jer je privatna sfera još bila jedino sklonište za istinu. (...)

Čitava prošlost živi zapravo kao svest o prošlosti, kao sećanje: prošlost je i „1984“ simbolizovana pomoću stare kuće ili staretinarnice! Promeniti tu svest, znači promeniti i samu prošlost. Orvel je blizu istine kad piše: „Dan za danom i gotovo iz minuta u minut, prošlost je usklađivana sa sadašnjošću“ – prošlost se prekraja po volji i interesu vladajuće klike ili se potpuno uklanja iz mišljenja i sećanja. Oni koji drže moć ne kontrolišu samo sadašnjost, nego i prošlost. „Bilo je lako moguće da je doslovno svaka reč u udžbenicima istorije, čak i ono što se prihvatalo bez pitanja, čista fantazija”. Vlastodršci ne tumače događaje iz prošlosti u skladu s istorijskim izvorima, nego u skladu sa svojim interesima, tako da po volji kroje činjenice, ili ih uništavaju, ili izmišljaju nove. U Đavoljem učeniku Bernarda Šoa vodi se spor između generala i majora oko toga da li da se vojska povuče ili da ostane na bojnom polju. General je za to da se beži, dok je major za to da se bori, pa dobacuje svom generalu: „Šta će reći na to istorija?“ A general odvrati , pakujući svoje stvari: „Istorija će lagati kao i obično. Glavno je da je mi pišemo.“ Ima istine kada se kaže da je sva istorija trač. (...)

Nadahnut romanom Mi E. Zamjatina (objavljenom skoro 30 godina pre „1984“) u kome je opisana bezdušna država na čelu s diktatorom kao simbolom jedinstva („dan jedinstva“ – „day of uniformity”), Orvel je vladavinu tehnološkog uma, čije su posledice opisane u romanu Mi, zamenio mnogo opasnijim duhom: vladavinom nad mišljenjem, osećanjem i sećanjem ljudi! Osnovna poruka obe ove „negativne utopije“ glasi: kada neko hoće da ostvari svoju utopiju, on ostvaruje kolektivnu nesreću! Dokle god bude ljudi koji imaju neodoljivu potrebu da usrećuju druge ljude, i to na način na koji oni zamišljaju njihovu sreću, dotle će biti najvećih nesreća. Sve te vođe i vojskovođe narod nije molio da mu se stave na čelo, nego su se oni sami nametali i neodoljivoj volji za moć i vlasti: oni nisu dopuštali ljudima da stradaju od vlastitih odluka! (...)

Odstojanje između tako izopačene i surove stvarnosti (koju je on - Orvel - tako upečatljivo naslikao u „1984“) i naše današnje stvarnosti sve se više gubi: granica između stvarnog i nestvarnog je pomična i kao da nestaje, pa duh više nije kadar da uoči razliku! Kad bi se ova naša stvarnost pogledala sasvim drugim očima no što su naše – možda bi svinjski pogled na svet bio prihvatljiviji. Ako se upitamo šta se od Orvelovih crnih sumnji ostvarilo u naše vreme onda ćemo se uveriti da nema nijedne koja se nije ostvarila ili se ne ostvaruje: opasnost od kontrole misli sadržana je u modernim sistemima upravljanja ljudima!

Danas se ljudi vode (i zavode) na uzice zabluda i laži, a da toga nisu svesni u ekonomskoj oblasti gde manipulacija (potrošačima) uzima oblik reklame; u političkoj oblasti gde je manipulacija (biračima) uzima oblik propagande; u oblasti vaspitanja i obrazovanja gde manipulacija (decom, učenicima i studentima) uzima oblik indoktrinacije; u oblasti slobodnog vremena gde manipulacija (ukusima) uzima oblik verske ideologije. Ovo su oblasti u kojima se istine o čoveku okreću protiv čoveka.

Kit Gesen, New Statement
(Autor je romanopisac i kritičar)
Prevod Milana Babić