Adolf Muschg je rođen 1934. u Zollikonu, nadomak Züricha, i do penzionisanja je bio profesor nemačkog jezika i književnosti na Tehničkom univerzitetu u Zürichu (ETH), a u periodu od 2003. do 2006. i predsednik Akademije umetnosti u Berlinu. Napisao je veliki broj romana, među koje spadaju: „U zečjem letu“ („Im Sommer des Hasen“, 1965), „Svetlost i ključ“ („Das Licht und der Schhlüssel“, 1984), „Crveni vitez“ („Der rote Ritter“, 1993), „Suterova sreća“ („Sutters Glück“, 2004), kao i više zbirki pripovedaka, poput „Ljubavnih priča“ („Liebesgeschichten“, 1972) i „Kada je sreća“ („Wenn es ein Glück ist“, 2008). Napisao je i biografiju Gotfrida Kelera (1977), i objavio više zbirki eseja i predavanja („Was ist europäisch“, 2010; „Literatur als Therapie?“, 1981, itd.). Za svoj književni rad dobio je gotovo sve najvažnije nagrade koje se dodeljuju u zemljama nemačkog govornog područja (Hermann-Hesse-Preis, Georg-Büchner-Preis i Grimmelshausen-Preis). Spada među nauglednije žive švajcarske pisce i važi za jednog od najcenjenijih današnjih germanofonih intelektualaca.„Mi smo danas zabrinuti svedoci zločina koji se čine u nameri da se iskorene zločini druge strane – jer su, razume se, istinski zločini uvek zločini druge strane. I ti zločini ne samo da naše vlastite opravdavaju, već apsolutno zabranjuju da se za njih koristi isti naziv. Za suspendovanje civilizovane semantike u vlastitu korist, za pravedno falsifikovanje vlastitog bilansa uvek postoje najnužniji razlozi. Ko je bio žrtva poput Jevreja, ko više nikada ne želi da bude žrtva, da nikada više sebe ne gleda kao žrtvu, jer je u slici žrtve bio primoran da sebe omalovažava, da sebe prezire, da sebe posmatra očima zlikovca koliko god to bilo mučno, u njegovu perspektivu se uvlači slepa mrlja. Kako bi takav bio inače u stanju da u traženoj odmazdi prepozna žrtvu na drugoj strani, tj. vlastitu refleksiju? Takav sebi zauvek daje za pravo, čak dužnost, da terorom naziva samo neprijateljske poteze, te da zahtev da neprijatelj ovako ili onako iščezne nazove ni manje ni više nego pravednim. Da, takvo nešto priliči Jevrejima koji su pokazali i kojima je pokazano da nisu tek neki običan narod. Šoa, civilizacijski krah, svoje preživele je u odnosu na sve što čine ili ne čine opremila stalnom opremom privilegovane pravde, koja se više ničim ne da poništiti. Nijednom narodu kao nemačkom ne priliči da ćuti o primeni takve pravde.“