Advaita

baštine od strane knjiškog filozofa i svođenje njegove stvaralačke produkcije na apstraktne potankosti – doista teška izdaja njegovog doprinosa. Takav pristup pretvara ono što je u suštini put spasenja u puku intelektualnu spekulaciju, dok je istina, međutim, da je Šankara u svakom pogledu naš Guru i vodič, koji nas vodi ka doživljaju konačne istine (atmanubava), koja ne postoji negde ‘izvan’, nego je prisutna u svakome od nas. Ako želimo da razumemo pravo značenje Šankarinih pouka, moramo slediti bogatu tradiciju indijskih mudraca i proroka, a ne obrazovanih filozofa koji su ono što je lek za bolest zvanu život pretvorili u složen sistem filozofije. Proučavati Šankaru kao da je u pitanju samo filozof, makar i ‘najveći od svih filozofa’, pouzdan je način da ga se ne razume – njega čiji je ‘stil’ uvek bio istovremeno analitički i saučesnički.

Šankarin život pokazuje da čovek nije filozof po veštim govorima; pravilnije je reći da je način na koji čovek živi i doživljava život, uranjajući u sve njegove pustolovine, ono što pokazuje naš nivo percepcije i razumevanja. U ovom kontekstu mora se takođe naglasiti i to da Šankara nije bio utemeljivač teorije advaite, koja je večna kao i same Vede. Međutim, njegov jedinstveni doprinos leži u tome što je sve raznorodne struje indijske misli, koje su se u njegovo doba razilazile u različitim pravcima, doveo pod zajednički krov advaite, dokrajčivši time opštu zbrku koja je poticala od mnoštva različitih stavova.