Agi i Ema

10.06.03

Već dugi niz godina srpska kinematografija oskudeva u dečijim filmovima, a Milutin Petrović, reditelj koji se „zakitio“ i „Fazbinderom“ na festivalu u Manhajmu, upravo namerava da snimi jedan takav. Naime, ako sve bude bilo kako treba, roman Igora Kolarova „Agi i Ema“ (prošlogodišnji dobitnik nagrade „Politikinog zabavnika“) biće filmovan. U priči o tom filmu, naravno, najslabija karika je novac, ali Petrović kaže da, koliko ga god to brine - toliko je to jedno dosadno, opšte mesto za priču po novinama.

„Još prilikom čitanja knjige, jer bio sam u žiriju za nagradu ‘Politikin zabavnik’, imao sam osećaj da bi to bio jedan zanimljiv film, mada se pisac veoma iznenadio kada sam mu pričao o tome. Već tada sam silno želeo da po tom romanu napišem scenario, ne obazirući se na činjenicu da kod nas dugo nisu snimani dečiji filmovi. Priča me je potpuno uvukla. Odjednom sam imao sve složeno u glavi i lako sam napisao scenario. „

To je knjiga o devetogodišnjem dečaku koji, u izvesnom smislu, živi u svom svetu. Iz kog ugla ste vi „kadrirali“ priču?

- Igor je u toj knjizi uspeo da fokusira nešto što do sada, da tako kažemo, nije bilo obrađeno. Otkrio je jedno ćoše psihologije deteta, koje se javlja recimo u drugom, trećem razredu osnovne škole a manifestuje se kroz specifično zatvaranje deteta kada ono zapravo formira svoj svet. Dakle, to je dečiji film koji se zaista bavi dečijim svetom, ali ne iz ugla odraslih, već iz vizure deteta. Tako bi trebalo i da se snima, da se odraslima ne vide face već samo noge. Nisam od onih koji koncipiraju ideju sa namerom da se dopadnu producentu, publici, ovome ili onome. Sledim samo sopstveni glas. Možda zato što živim od narudžbina u smislu: mi tebi dati pare, ti nama režirati, a mi hteti to i to.

Hoćete da kažete da iza sebe imate ozbiljnu količinu režiranih reklama?

- Kad bi se sve sabrale bilo bi ih preko sat i po. Znate, Džon Ford je jedan od mojih omiljenih reditelja, a u njegovoj biografiji postoji podatak da je režirao oko 115 filmova! Međutim, prvih pedesetak, ako ne i više, su oni kratki vesterni s početka Holivuda u kojima ima otprilike onoliko režije koliko je potrebno za jednu reklamu. I tako, o tome mislim kao o prvih pedeset filmova Džona Forda (smeh).

Nagrađeni film „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ je rađen po tom ehu vašeg (unutarnjeg) glasa?

- U svakom slučaju nije rađen iz namere da se dopadne. Dok sam radio taj film paralelno sam zapisivao i neke ideje o odnosu društveno verifikovanog uspeha i same umetnosti pokušavajući da odgovorim na pitanje da li su te dve stvari u koliziji.

U kom smislu vas je okupirala ta ideja odnosa uspeha i umetnosti?

- U smislu čuvene priče o tome kako su se dva talentovana umetnika igrala loptom negde nadomak zidina dvorca. U nekom trenutku lopta je pala unutar zidina, a jedan od njih je preskočio zid da bi je uzeo. Dvorištem je šetao kralj i upita ga ko je i kako se zove. Čovek je odgovorio: „Umetnik sam i zovem se Leonardo da Vinči“. Tačka, novi red, pa ide rečenica: „Ime onog drugog talentovanog umetnika nikada niko nije saznao.“ Ukratko, umetnost se, dakle, može gledati kao neka polulicemerna priča o kontekstima, klanovima i slično, ali i pored svega toga očigledno da postoji neki viši sud, neimenovana instanca koja daje poslednju reč.

Zašto film „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ nije imao sreće sa distribucijom bez obzira na „Fazbindera“?

- Nemam pouzdan odgovor na to. Činjenica glasi da je film, nakon problema sa bioskopskom distribucijom, dospeo na TV ekrane ali istovremeno kad i revanš meč dva najbolja evropska fudbalska tima u kome najbolji igrač sveta postiže het-trik u prvom poluvremenu. Izgleda da je sudbina tu umešala svoje prste. Možda film ima neku karmu, možda postoji podsvestan strah kod ljudi da se suoče sa onim o čemu film govori, možda će taj film tek biti gledan, možda je njegova gledanost svojevrstan parametar stanja svesti nacije... Ko bi to mogao znati? Kao da su na sceni ozbiljne reperkusije izvitoperenja ljudskog duha u, recimo, poslednjih vek i po. Kao da je, najjednostavnije rečeno, đavo doš’o po svoje i kao da sav taj haos mora ipak rezultirati uspostavljanjem neke pravde. A to nije ni lako ni bezbolno. Izgleda da je ljudski rod opasno zgrešio.

Tatjana Nježić

01.01.00

Politika
16.01.2003.

DODELJENA NAGRADA "POLITIKINOG ZABAVNIKA"

Priča o usamljenom dečaku
Za najbolje književno delo namenjeno mladima žiri jednoglasnom odlukom proglasio roman "Agi i Ema" Igora Kolarova

Žiri "Politikinog zabavnika" juče je na svojoj završnoj sednici proglasio najbolje književno delo namenjeno mladima u prošloj godini. Jednoglasno, članovi žirija Ivan Tasovac (predsednik), Milutin Petrović, Igor Bojović, Branko Kukić i Nedeljka Stašić, član redakcije "Politikinog zabavnika", odlučili su da laskavo priznanje dobije roman Igora Kolarova "Agi i Ema" u izdanju grafičko-izdavačke kuće "Ljubostinja" iz Trstenika.

Na jučerašnjoj konferenciji za novinare Ivan Tasovac je, kao predsednik žirija, rekao da su se u užem izboru našle knjige "Alijansa" Venislava Džidića (izdavač Centar za stvaralaštvo mladih), "Crni Milutin" Zorana Popovića (izdavač "Legenda" iz Čačka), "Anino životinjsko carstvo" Lidije Nikolić (izdavač "Narodna knjiga"), "Kamen koji je leteo i druge bajke" Grozdane Olujić (izdavač BIGZ), "Kad je svet bio drugačiji - priča o starim civilizacijama" Sofije Oničin Jablanov (izdavač "Mikro knjiga"), "Dugme bez kaputa" Dejana Aleksića (izdavač "Artist") i "Agi i Ema" Igora Kolarova u izdanju "LJubostinje".

Glasanje je, na kraju, ipak bilo oko poslednje dve knjige, Aleksića i Kolarova, da bi najzad nagrada "Politikinog zabavnika" otišla u ruke Igora Kolarova, pesnika iz Beograda.

Roman "Agi i Ema" je priča o usamljenom dečaku koji sa roditeljima ne uspeva da uspostavi odnos pun razumevanja. Rastrzani modernim životom, obuzeti njegovim tempom, roditelji nemaju vremena da se posvete dečaku koji uspostavlja prijateljsku vezu sa staricom Emom, izopštenom iz zajednice. Sa njom, Agi deli zajedničke razgovore, saživot... Delo Igora Kolarova pisano je za savremenog čitaoca, puno je finih desetki, naglasio je Branko Kukić, član žirija koji je, inače, do poslednjeg trenutka bio za "Alijansu" Venislava Džidića, da bi ipak svoj glas dao Kolarovljevom delu. Kukića knjiga "Agi i Ema" podseća na Harmsa, na te "male slučajeve", inventivne, duhovite, onostrane u našim životima, koji zapravo predstavljaju, i odslikavaju stanje naše duše.

Recenzenti nagrađenog romana Igora Kolarova su Milosav Buca Mirković i Veroljub Vukašinović. Za Mirkovića taj roman nije priča za decu u pravom smislu reči; njena glavna odlika jeste jednostavnost pisanja. Za Veroljuba Vukašinovića, reč je o "dirljivoj priči o usamljenosti jednog dečaka" koji iz perspektive dečijeg sveta razobličava surovu otuđenost sveta odraslih.

Nagrada "Politikinog zabavnika" Igoru Kolarovu biće dodeljena iduće subote, 25. januara, na Dan "Politike".

A. C.

01.01.00

Danas
16.01.2003.

Proglaseno najbolje knjizevno delo namenjeno mladima

Zabavnikova nagrada Igoru Kolarovu

Od 34 knjige koje su usle u izbor za najbolje knjizevno delo za mlade u 2002. godini, ziri je nagradu "Politikinog zabavnika" odlucio da dodeli knjizi "Agi i Ema" Igora Kolarova ("Ljubostinja", Trstenik). Ziri koji se bira na dve godine radio je u sastavu: Ivan Tasovac (predsednik), reditelj Milutin Petrovic, Igor Bojovic, Branko Kukic i Nedeljka Stasic iz redakcije Politikinog zabavnika. Govoreci o nagradjenoj knjizi Branko Kukic rekao je da je to prica o decaku Agiju zapostavljenom od roditelja prezauzetih savremenim nacinom zivota, a koji se upoznaje i pocinje da se druzi sa staricom Emom i samom izolovanom i izopstenom i na fin nacin "otkacenom". On je pricice objedinjene likovima decaka i starice nazvao i "Malim slucajevima", jer u ponecemu podsecaju na Harmsa. Knjiga koje je, pored nagradjene, usla u uzi izbor je "Dugme bez kaputa", pesme za decu Dejana Aleksica u izdanju "Artista".
Nagrada ce autoru biti urucena 25. januara na svecanosti povodom Dana Politike. Inace, Politikin zabavnik organizovao je i jednu lepu akciju. Naime, posto je svaki clan zirija dobio po jedan primerak svih knjiga u konkurenciji, oni ce "Pregledani" komplet pokloniti skolama.

I. Matijevic

Politika
25.01.2003.

ČEŽNJA ZA "NEVIDLJIVIM RODITELJIMA": IGOR KOLAROV

Oslušni svoje srce
Nagrađena knjiga "Agi i Ema" govori o pitanju usamljenosti dece ali i roditelja, njihovog tragičnog osećanja i nesnalaženja i u svetu i sa sopstvenim mališanima

Nagrada "Politikinog Zabavnika" za najbolje književno delo namenjeno mladima pripala je Igoru Kolarovu, i njegovoj neobičnoj knjizi pod nazivom "Agi i Ema", u izdanju Grafičko-izdavačke kuće "Ljubostinja" iz Trstenika. Odluku je žiri doneo jednoglasno, smatrajući da je reč o delu koje kroz priču o prijateljstvu usamljenog dečaka i starice univerzalno progovara o velikoj otuđenosti u svetu, ma koliko se ona doživljavala, kosmički ili individualno.

Igor Kolarov je pesnik. Živi u Beogradu, apsolvent je Bogoslovskog fakulteta, i "Agi i Ema" mu nije prva već četvrta knjiga koju je objavio. Kuriozitet je da je od prve do ove nagrađene priznanjem "Politikinog Zabavnika", ostao veran svom izdavaču, "Ljubostinji" koji, kako kaže u razgovoru za naš list, ima osećaj i za beletrističko, za istraživačko u literaturi, i duhovno, objavljujući i dela vladike Nikolaja Velimirovića.

Priznanje "Politikinog Zabavnika" još jedna je potvrda da je Kolarov na pravom putu kada je izabrao da se bavi literaturom: pošto su mu pesme štampane u mnogim književnim časopisima, odlučio se da objavi prvu knjigu, "Hionijine priče", fantastično-alegorijski spev, i sa njom ušao u najuži izbor za nagradu "Matićev šal". Međutim, ni ovo najnovije, a ni prvo priznanje Igora Kolarova nisu promenili: ostao je, po svemu sudeći, redak pisac u našoj književnoj sredini, koji ne osluškuje toliko ono što se govori u njegovoj okolini, već samo sopstveno srce, za koje, kako kaže, i jedino piše.

Moj prijatelj Vlada

Sasvim neočekivano, posle prve knjige, kada je mogao da zagazi u "ozbiljni" svet literature, odlučio se za projekat kojim je iznenadio, kaže, i samog sebe. Napisao je pesmaricu slikovnicu za najmlađe sa "najneverovatnijim doživljajima Igora i Vladimira".

Ko je Vladimir? Vladimir je Igorov prijatelj, preziva se Filipović, ima svega deset godina, ima ambiciju da postane slikar, i ima devojčicu (od svoje druge godine!) po imenu Milica. E, toj devojčici Milici, i svim mališanima poput nje, Igor i Vladimir posvetili su knjigu "Milica u vrtu", koju nije bilo nimalo lako raditi. Jer...

- Vladimir je jako odgovoran - kaže nam u poverenju Igor Kolarov - i bilo je jako teško raditi sa njim pošto je njegova deviza da umetnik mora puno da uči ako želi da postane nešto značajno. Zato je dok smo radili ovu knjigu jednom i odbio da jede omiljene palačinke sa džemom! Nije imao vremena, jer je crtao. Ova je knjiga baš zbog te umetničke energije pravi dar za mene.

I treći poklon Kolarov je podario sebi: "Anatolijsku hroniku", pisanu slobodnim stilom, u pravoslavnoj kanonskoj tradiciji, sa udubljivanjem u antički svet. I ova knjiga bila je, priznaje pesnik, "udar na srce, iz mog srca" i dokaz stalnog traganja za nečim što samo naslućujemo.

I, najzad, evo ih, stigli su "Agi i Ema", nošeni u Igorovom srcu jako dugo, kao atmosfera, bez konkretnih likova i konkretnih događaja, već samo kao jedno teško jezgro usamljenosti, kao "zanemelost ljubavi".

Esej o novom školstvu

Agi je mališan koji čezne za roditeljima baš kao što mnogi, danas odrasli, čeznu za "nevidljivim roditeljima" koji su sebe davali na parčiće svima samo ne sopstvenoj deci, i u meri u kojoj bi glad za njima bila utoljena.

Igor Kolarov to slikovito opisuje:

- Nije to samo pitanje da li će baterija uspostaviti odnos sa sijalicom, već je to pitanje usamljenosti i tih roditelja, njihovog tragičnog osećanja i nesnalaženja ni u svetu ni sa sopstvenom decom. Oni, dakle, prvi treba da odrede sebe, da vide svoje srce, pa da onda tek zavire u srce svog deteta.

Kako, i sam mlad, ume da tako dobro oslušne srce dece, tih usamljenih ostrvaca koja plutaju pored nas, a na koja uspemo da obratimo pažnju retko, i ponekad, što je najgore, ako nam nisu baš bliski, slučajno? Na ovo pitanje, Igor Kolarov ima pravi mali esej o novom školstvu, o tome kako ono mora da bude veselo, kreativno, da dopušta deci da se iskažu a ne da ih - onog časa kada nisu slika onoga kako ih mi zamišljamo - "odsecaju" jer se "ne uklapaju u program koji zahtevaju od njega".

Ipak, kako tako dobro poznaje mališane?

- Ja ih uopšte ne poznajem, ali ja poznajem mog prijatelja Vladimira Filipovića, a to je sasvim dovoljno da budem fer prema dečaku Agiju, da iz njegove perspektive uradim ovu priču. I šta je, uostalom, poznavanje dece? Ono, prema mom mišljenju, znači imati ljubav za decu, i umeti biti sa njima i kada su radosni, i kada tuga prekrije njihova mala srca.

Iduće godine jubilej

Nagrada "Politikinog Zabavnika" za najbolje književno delo namenjeno mladima ove godine je dodeljena 24. put. Iduća godina, za koju će biti pripremljeno mnogo iznenađenja, biće, dakle, jubilarna za ovo priznanje, jedno od najuglednijih koje se dodeljuje piscima za decu.

Prvi dobitnik nagrade "Politikinog Zabavnika" bila je Grozdana Olujić, a onda su tu laskavu titulu najboljeg pisca za najmlađe dobili, između ostalih, Milovan Vitezović, Pavao Pavličić, Vladimir Stojšin, Branko V. Radičević, Slobodan Stanišić, Petar Pajić, Milenko Maticki, Dragan Lukić, Dragan Lakićević, Svetlana Velmar Janković...

Anđelka Cvijić

Blic
18.02.2003.

Igor Kolarov: ?Hari Poter? nudi sumnjivu duhovnost sa margine, bez unutrašnje snage, ali koja je dovoljna da reguliše i čak ujedini ekonomski prostor Evrope. ?Hari Poter? je, eto, i takav, knjiga 21. veka za Evropu!
Naša deca su potcenjena

Igor Kolarov (1973), pesnik iz Beograda, ovogodišnji je dobitnik nagrade ?Politikinog zabavnika? koja se već 24 godine dodeljuje za najbolje delo namenjeno mladima. Članovi žirija (Milutin Petrović, Branko Kukić, Igor Bojović i Nedeljka Stašić) kojim je predsedavao Ivan Tasovac, jednoglasno su odlučili da nagradu dobije Igorov roman ?Agi i Ema?. To je neobična i duhovita priča o usamljenom dečaku Agiju i njegovom prijateljstvu sa staricom Emom. Priče u kojima se opisuje prijateljstvo i razumevanje između dece i starih česte su i u našoj i u svetskoj književnosti za decu. O tome kako je u svom romanu udružio dečaka Agija i staricu Emu, Igor u razgovoru za ?Blic? kaže:

?Agi je usamljeno dete koje nema nikoga na horizontu. Učinilo mi se da mora da postoji jedan princip koji ga izvlači iz te usamljenosti. Prvo mi je na pamet pala baka, i tu ima dosta ličnog. Prirodno mi se nametnulo da to bude blaga osoba. Ona nije ni mnogo mudrija, ni pametnija od dečaka; ona je kao neki veliki Agi. Lik bake je na granici stvarnosti i fantazije.?

Iako je vaš roman veoma duhovit u njemu se bavite ozbiljnim problemom. Naime, tema usamljenosti i otuđenja je, evo, prešla iz književnosti za odrasle u dečju književnost.
- Tema jeste veoma ozbiljna i ja sam se trudio da je tako prikažem. U evropskoj književnosti za decu nema više zamajavanja, tetošenja, popovanja, predstavljanja sveta ružičastim. Ide se na to da stvaralaštvo za decu predstavlja život u svoj njegovoj surovosti.

Gube li se to granice između književnosti za decu i one namenjene odraslima?
- U svetskoj književnosti to i nije redak slučaj. Defoov roman ?Robinzon Kruso? prvo je bio namenjen odraslima. Deca su rado prihvatila ovu knjigu, a onda se desilo da je odrasli odbace. Sa druge strane, Egziperijev ?Mali princ? je pisan za decu, ali su je odrasli odmah prihvatili kao svoju kultnu knjigu. Moja pesnička zbirka ?Hionijine priče? ima posvetu - ?Za decu, ptice i zveri?, ali i odrasli i deca su mi rekli da to nije knjiga za decu.

Nema pravila. Sve što čovek treba da uradi je da unese ozbiljnost i odgovornost u to šta piše. Na kakvo će tlo pasti ta knjiga više i ne zavisi od pisca i njegovih namera. To je pitanje senzibiliteta čitalaca. Nemoguće je pisati knjigu sa namerom da se dopadne tačno određenoj čitalačkoj publici.

Šta mislite o našoj savremenoj dečjoj književnosti?
- Kod nas postoje dve vrste pisaca za decu. Jedni se trude da naprave knjige kako zamišljaju da bi se deci dopalo. Sebe isključe, stave u zapećak i zanatski odrade stvar. Deci se ne ostavlja prostor da sama domišljaju, zamišljaju i kreativno učestvuju. Važno je samo da to ima neku zadatu formu.

Druga tendencija je da se deca posmatraju kao potrošači, kada se stvaralaštvo namenjeno deci podredi tržišnom principu. Deci se nude brze slike, šarenilo, to samo protutnji kroz glavu i ne ostavlja nikakav trag. Kada se knjiga zatvori iza nje ne ostane ništa.

Koje su knjige obeležile vaše detinjstvo?

- Knjige mog detinjstva su i ?Robinzon? i ?Vini Pu? i ?Olovka piše srcem?. Ali za mene je najvrednije ono što je preživelo taj period odrastanja i što može i dalje da utiče na mene. To je, osim korpusa bajki sveta, svakako knjiga ?Mali princ?. Ona, po mom mišljenju, stoji rame uz rame sa Šekspirom i Dostojevskim.

Da li danas, u vreme kompjutera, igrica, televizije, u dečjem životu ima mesta za knjige? Mogu li one da budu dovoljno privlačne?
- Mislim da dečja književnost ima perspektivu. Meni je uzor Engleska, njihov odsnos prema stvaralaštvu za decu. Ona je potpuno ravnopravna književnosti za odrasle. Englezi su uspeli da naprave balans, i što je najvažnije, kod njih i odrasli čitaju knjige za decu. U ostalim zemljama, pa i kod nas nije tako. Ovde vlada potcenjivački odnos prema dečjoj književnosti.

Da li ste čitali ?Hari Potera??
- I čitao i gledao. Jeste zabavan, dinamičan roman; ima tu detektivskih elemenata, akcije. Ali, krajnji cilj i svrha tog dela su sumnjivi. Pre svega mislim na ono što je najupečatljivije u knjizi, na čarobnjačke škole, magiju, na neke vrednosti koje mogu da zbune i odrasle.

Čarobnjaci i veštice postoje i u narodnim bajkama i u klasičnoj literaturi za decu?
- Postoje, ali su oni uvek nekako bili jasno obojeni, kao sila protiv koje se neko bori. Ali ?Hari Poter? nudi svet u kome je sve moguće, sve se može, ako se čini u ime nekog dobra. A to dobro je u ?Hari Poteru? sasvim neodređeno. Nema klasične borbe između dobra i zla; sve se dešava pod prividom dobra i zla. Možda je ta knjiga više pisana za odrasle. To je jedna sumnjiva duhovnost sa margine, bez unutrašnje snage, ali koja je dovoljna da reguliše i čak ujedini ekonomski prostor Evrope. Jer, ?Poter? nije samo knjiga, iza nje postoji čitava industrija propratnih proizvoda. ?Hari Poter? je, sa svojim anemičnim vrednostima, eto, knjiga 21. veka za Evropu!

Imao sam sreću
Kakav bi bio dobar pristup dečjoj književnosti?
- Umetnost, pa i ona za decu mora da bude katarzična, oplemenjujuća, da pokaže čoveku da ne sme da se navikava na život, da mora da posmatra šta se oko njega i u njemu dešava. Postoji i problem sa pristupom mlađim autorima. Ja sam imao sreću što je ?Zabavnikov? žiri primetio i nagradio ono što sam uradio, ali ima mnogo talentovanih mladih pisaca koji rade dobre i vredne stvari, ali to ne mogu čak ni da objave.

Katarina Blagojević