02.08.09 Blic
Al Paćino u orahovoj ljusci
Al Paćino, Lorens Grobel
Al Paćino je napisao kratak predgovor iza kog sledi taj sjajni razgovor sa Lorensom Grobelom. Bio je impresioniran intervjuom koje je ovaj novinar napravio sa Marlonom Brandom na Tahitiju. Zbog toga je pristao da odgovara na pitanja. Inače ne bi, nema šanse, drugar.
Kad je Lari ušetao u moj stan, piše Al, unutra je vladao totalni haos. (Stan je bio u onoj zgradi od smeđih cigala u 68. ulici između avenije Medison i Pete avenije. Da bi izbegao uznemiravanje glumac je na vratima stana ostavio ime stare stanarke Kendis Bergen, a na spisku u prizemlju koristio jedno drugo ime: Goldman, sve dok jedan tip koji se preziva Goldman nije došao i rekao: Prestani da koristiš moje ime!)
Za intervju je bila važna jedna dopola pojedena krofna. “Ponudio sam mu svoju dopola pojedenu krofnu”, piše Al Paćino. “S uživanjem ju je pojeo. Seli smo da razgovaramo.” I tako je nastala knjiga Al Paćino – njegova priča. Kad je Grobel ugledao velikog glumca, nimalo slučajno, odmah se setio Šekspira i stiha iz Hamleta. Stih mu je ličio na stil života ovog glumca: Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, pa se ipak smatrati kraljem beskrajnog prostora.
Paćino češće citira Ričarda III. Taj je III junak knjige. Razmišljajući o tome šta je gluma, Al kaže: “Moja omiljena rečenica iz Ričarda III je: Bude l’ potrebno. Potreba je sve. To je suština. Apetit i potreba.”
Al Paćino je čitao i Stanislavskog. “Šta sam ja naučio od Stanislavskog? On je Rus, ja sam iz Bronksa.” Dok je radio kao razvodnik u bioskopu uhvatio je jednom prilikom sebe u trostranom ogledalu. “Nikada pre toga nisam video svoj profil. Tada sam imao otprilike dvadeset četiri godine. Nisam mogao da verujem. Ko je ovaj čovek? Kako čudno izgleda.” Nije mogao da prestane da zuri u sebe i dobio je otkaz. Zbog toga je počeo da se kikoće u garderobi.
A ponekad je super bilo i na snimanju. “Džimi Kan i ja smo igrali Tonta i Usamljenog rendžera. Ja sam igrao Tonta, ušao bih i rekao: Kemosabi, a on bi rekao; Tonto, dovedi mog konja. Hoću da odeš u grad i da mi doneseš ovo.” Zabavno je bilo i sa Kopolom. “Rekao bi: Ja sam te stvorio – ti si moj Frankenštajn, moje čudovište.” Frensis je dao Alu neke anatomske cipele i kazao: Šta nije u redu sa tobom? Hodaš kao Paja Patak. “Rekao sam: Izvadi mi te uloške iz cipela, pa ću možda hodati pravo.”
Nekoliko meseci sam pokušavao da skinem Al Paćinov hod. Bilo je to dok sam nosio anatomske uloške za spuštena stopala, ali sam i sam tih dana morao više ličiti na Paju Patka. Pazite zbog toga ako folirate da ste pročitali ovaj džinovski intervju. Naročito ako prepričavate omiljenu scenu iz Kuma. To je uvek “in”!
U Kumu II, kaže Al Paćino, postoji jedan momenat koji niko ne vidi: “Majkl i njegov tužni brat Fredo su na Kubi, gledaju Supermenov šou u noćnom klubu, i Fredo kaže Majklu: Džoni me je uvek dovodio ovamo. I ti vidiš u tom trenutku da Majkl shvata da ga je brat izdao. To je moj omiljeni trenutak, ali je vrlo neupadljiv. Posle te scene, narednog dana odneli su me u bolnicu.”
A ovaj pasus je dušu dao za citiranje. “Ljudi su u suštini teški (...) Volim onu Brandovu: Ti si jednooki Džek u ovim krajevima, ćale. Ja sam ti video drugu stranu lica.” Al Paćino često poželi da kaže tako nešto...
Mića Vujičić
