Aleksandrijski svetionik

18.05.07

Celokupna evropska književnost je, zapravo, poezija drugog reda, neposredno izašla iz sećanja na njen iskon zaveštan u Aleksandriji...

Nedavno nagrađen nagradom Radio Beograda Aleksandrijski svetionik pobuđuje znatiželju čitalaca najrazličitijih duhovnih interesovanja. Tako je Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića (S. Karlovci – N. Sad) ponovila izdavački poduhvat od pre pet godina kada je objavila Istoriju nemačke kulture prof. dr Slobodana Grubačića – najznačajniju i najobuhvatniju sintezu političkih, umetničkih, naučnih i filozofskih ideja, pojmova i vrednosti koje je stvorio nemački duh. Aleksandrijski svetionik je velika sinteza, koja sažima građu taloženu dva milenijuma – sinteza o tumačenju književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne. I ova sinteza je plod retke intelektualne kulture i erudicije. Wen autor, šef katedre za germanistiku i dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, studije germanistike, filozofije i uporedne književnosti završio je u Berlinu i Štutgartu, gde je i doktorirao 1972. Prof. Grubačić na početku ovog razgovora tumači pojmove “aleksandrijski” i “svetionik”, kao i šta označavaju u knjizi pojmovi “aleksandrijski” i “aleksandrinizam”:

– Kao i svaki simbol, Aleksandrija je mnogoznačna. Ona odavno nije samo u Aleksandriji. Izvukla se iz svog kamenog tela: od reči svitak, knjiga, biblioteka, napravila je sebi pouzdaniju besmrtnost, poput svetionika na ostrvu Farosu, čija su metalna ogledala, za koja se pretpostavlja da ih je konstruisao Arhimed, reflektovala i neka od najdragocenijih saznanja, pa i književnoteorijsku misao. Prvo kroz mediteransku kulturu, a zatim kroz celu istoriju civilizacije, taj svetlosni most nadnosio se kao neka geopoetska opsesija. Wegova svetlost leži i na listovima moje knjige.
Ali, osvetlivši iz ovog grčkog grada u ptolomejskom Egiptu svu raskoš nauke i umetnosti maloazijske Jonije, Velike Helade, aleksandrijska učenost je u sebi nosila i sopstvenu negaciju – tromost duha, klasicizam, zagledanost u vlastite početke. Kao kad se istoričar izvrgne u Novalisovog “unazad okrenutog proroka”. Pisanje se pretvara u školu, i to je početak “aleksandrinizma”.

Šta je tumačenje književnosti, odnosno, šta je književna hermeneutika, kao pojam i metod?
– Kao veština, hermeneutika je interpretacija. Wena pravila stavljaju u pogon um, pamćenje, kritički duh u pogledu pojedinosti i celine štiva. Čitati znači ne samo okretati stranice, jednolično ih recitovati kao derviš koji se vrti. Već u svakoj od tri utemeljivačke knjige, Tori, Jevanđelju i Koranu, protivrečnosti ima u izobilju: jednu stvar izgovorenu u tim papirnim hramovima gotovo odmah pobija njena suprotnost. Odavno su, zato, tekst i tumačenje nerazdvojni partneri u subjektivnoj drami saznanja. Odavno ih krote sugestivne tehnike pitanja i odgovora – u ruhu majeutike i katiheze, pilpula i kazuistike.
Kao teorija, hermeneutika razmatra uslove razumevanja. Wen savremeni pojam se prvi put javlja kao naslov knjige kod Danhauzera (1654). A njen cilj lepo opisuje Avgust Bek u Enciklopediji i metodologiji filoloških nauka (1886): “To je saznavanje onog što je ljudski duh već proizveo. Dakle, saznavanje saznatog”. Ne moramo pevati kao Homer ni filozofirati kao Platon, ali moramo razumeti njihove spise.

Iz Platonovih dijaloga, u kojima kritikuje Homera i Ijona i progoni pesnike iz svoje idealne države, saznajemo da i Platonova kritika počiva na desetinama generacija knjiških zanesenjaka, gramatičara i retora. Za koje vreme, mesto, i za koje ime se vezuju počeci tumačenja književnosti?
– Počeci leže pod ogromnim naslagama vremena. Najpre je alegoreza otkrivala pravi smisao teksta. Patristika, potom, uči o višestrukom smislu (Origen, Kasijan, Hijeronim, Avgustin). U tim ranim metodološkim tranzicijama sve liči na “rimski most” koji pominje Polibije – to je leteći ili abordažni most, koji je služio za prelazak sa jedne palube na drugu.
Most, dakle, vizija sveobuhvatnog, spasenje: tehnika ovog sna o povezanom znanju vrhunski u srednjovekovnim Ogledalima blaženosti, gde nam – kao u savremenom stripu – svaku scenu objašnjava spoj reči i slike.
Od Hijeronima do Denija – koji je, kažu, nakon pogubljenja uzeo svoju glavu i hodao – traje grozničava upornost i u bukvalnom tumačenju. Ali nigde kao kod Origena, koji je osakatio svoje telo da bi protumačio jedno mesto u Pismu o telesnoj želji (Mateja, 19,12). Ovako drastično poistovećenje sa tekstom obnoviće tek samoubistva u doba sentimentalizma. A imalo je da kaže da je Reč isto što i život. I da su krajnosti u vrlini isto što i krajnosti u ljubavi.

Od Aleksandrijske škole do danas smenjuju se tumači, brojne teorije interpretacije, mode i metodologije. Znači li ta nepregledna šuma da su “tumačenja” i “književna kritika” stvarno potrebni umetnosti i publici?
– Potrebu uvek određuje civilizacijski krug. Magijski tumač iz prvog veka činio se svemogućim. Leteo je u ognjenom plaštu, oči su mu bile kao zvezde, a brada kao zapenušane vode. U humanizmu, Erazmo već očarava ironijom da njegov duh tek dolazi: “jedan bauk kruži Evropom”.
Barokni tumač je, opet, oličen u liku pisara, bibliotekara, pogrbljenog klirika, čija se delatnost, merena nalaženjem okolnih puteva, poredi sa – pužem. Ova siva kabinetska eminencija retko se pojavljuje, ali kruniše sve koji s tekstom dolaze u dodir: vladara prosvećuje, pesnika proslavlja, čitaoca preobražava.
Kant potom kaže da ni sam kralj ne sme da zapoveda “gramatičarima”, tj. tumačima: “Oni nas ne uče mislima; oni nas uče misliti”. Tako dolazimo do onog Bekovog stava, ključnog za novu hermeneutiku – “saznavanje saznatog”.
A kada je o tzv. dnevnoj kritici reč, njena je funkcija još očiglednija. Nedavno je Georg Štajner jasno postavio devizu: pesnici i mislioci pišu pisma, a kritičar je postino – on je poštonoša koji daje sve od sebe da pisma ubaci u prave pretince. Čitalac vidi u tekstu ono što je dobro, kritičar ono što je rđavo.
Drugo je pitanje zašto su kritičari ponekad preoštri. Ali u tome ne treba, poput Suzan Zontag, videti “osvetu intelekta umetnosti”. Upravo zato što njihovi sudovi – za razliku od medicinske dijagnoze, naučnog eksperimenta, dogmatskog stava ili sudske presude – nemaju praktičnih posledica, polemika poprima ekscesne crte. Patos polemike kompenzira zanemarljivost posledica.
Neće, razume se, sva kritičarska imena ostati zapisna zlatnim slovima. Ali je otklon teorijske hermeneutike prema njima besmislen jer im se sredstva i ciljevi sve više poistovećuju. A ona ih još uvek tretira kao hor bečkih dečaka čiji glasovi kvare kritičarski sluh čim dospeju do prvog stepena zrelosti.

Ima li istorija tumačenja svoju renesansu i ima li svoja imena, veličanstvena poput Homera, Šekspira, Getea, Tolstoja?
– Registar veličanstvenih je gotovo nesaglediv: Aristotel, Filon Aleksandrijski, Luter, Haman, Niče... Kao što se u arheologiji bočna strana iskopa smatra vremenskom čitankom, tako i heremeneutika pokazuje tri značajna sloja – antiku, reformaciju i period od prosvećenosti do romantizma. Aleksandrijski svetionik ozario je i Lutera – kroz načelo slobode čitanja i tumačenja nakon sudbonosnog raskola zapadne crkve. Počinje “imanentna” interpretacija; standardnim delom smatra se Ključ Istranina Flacijusa iz druge generacije verskih reformatora.
Drugi veliki zaokret ukida razlike između “svetovnog” i “svetog” (Turetini, Baumgarten, Ernesti, Zemler). Od prosvetiteljstva do današnjeg doba – u tom dugom periodu tumačenje neprekidno prati stvaranje, ali se događa i obrnuto. Interpretacija postaje kreacija: metoda proizvodi svoj predmet, doktrina stvara svoju umetnost. Ceo program nemačkog romantizma nastao je, kažu, iz nekih nerešenih pitanja klasične filologije. Ima i drugih “podzemnih” veza: počev od 18. veka paralelno postoje “stvarnosna” književnost i stroga filološka nauka, pozitivizam.

Kako biste danas odredili šta je umetnička, ili uže književno-umetnička istina? Kakvo saznanje je pesništvo?
– Današnje definicije glase: “Smisao bez istine je poezija”. Ili: “Pesništvo je genuini tip govora u logički orijentisanoj neutralnosti”. Krivicu za ovako sumnjiv status snosi aktuelna anahronistička svest. Poezija se, međutim, javila u epohama koje nisu znale za današnje logičke i ontološke kriterijume istine. Možemo je razumeti tek u osvrtu na njeno poreklo – genetički, a ne semiotički, komunikacijski ili funkcionalno.
Pri tom je i ova nauka sama, kao nijedna druga, udaljena od praktičnog života, njegove “istine”. Jer ona se bavi artefaktima koji odražavaju život kao estetski privid. Komentar fikcije je psihološki, fikcija na kvadrat. Stara anegdota govori o istoričaru umetnosti koji, na samrtnoj postelji, poslednjom snagom kaže svešteniku koji mu pruža krst: “To je renesansni primerak, pozni šesnaesti vek”.
U tom “zaboravu stvarnosti” ne treba zaboraviti značaj književno-umetničkih činjenica: da nas svako čitanje primorava da odredimo stav prema osnovnim egzistencijalnim pitanjima; da ona posednu čitaoca čim počne da traga za smislom života; da je to traganje skopčano i s iskušenjima kojima nije svako dorastao kao i sa turobnim slutnjama i saznajnim udarima koje ne može svako da podnese. Stoga, najveći doprinos svom unutrašnjem balansu nalazi tumač upravo u tome što neprekidno oscilira između imaginarnog i realnog sveta, između estetske empatije i racionalne distance.

Postoji li neka sistematizacija književno-umetničkog stvaralaštva sa kojom bi se saglasila većina današnjih teoretičara. Još uvek se u školskim teorijama književnosti stvaralaštvo deli na: liriku, epiku i dramatiku, a tri roda se opet dele na vrste?
– To su magijski pojmovi. Služe, rekli bi cinici, da se onima koji nisu prošli inicijaciju, uskrati učešće u ritualu tumačenja. Pravi razlozi ovih podela su praktični. Aleksandrijska biblioteka je uvela podele na vrste i tako spojila vremenski razdvojene svitke: svi anakreontičari slede Anakreonta. Celokupna evropska književnost je, zapravo, poezija drugog reda, neposredno izašla iz sećanja na njen iskon zaveštan u Aleksandriji. Tek će osamnaesti vek nastojati da bude originalan, pa i novovekovna poetološka utemeljenja rodova (Hegel, Fišer, Šerer) ubrzano gube svoju aktuelnost.
Skolastika je ta koja je učvrstila naviku grupisanja po klasama, naviku da fenomene vidimo izdvojeno, izvan opšte povezanosti, i zbog toga – ne u njihovom kretanju, već i nepokretnom stanju, ne kao promenljive, već kao neizmenljive, ne žive, već mrtve. Iako se najbolja dela, po pravilu, nalaze na granici između rodova, sistematizacija je i dalje nužna. Pojam književnog se, međutim, izmenio, pa je danas primerenije govoriti o “vrstama teksta”.

Zašto ste poslednja dva veka nazvali zlatnim dobom metodologije?
– Sve je, naravno, davno kanonizovano. Šeme sledi i poezija. Jakob Burkrhart je sjajno zapazio da u njoj i dalje živi kult iz kojeg je nastala: “sve pesništvo je prošlo kroz hram”. Odatle je, kako Platon uči, preuzelo formu, građu, strahopoštovanje. Ali ne i verovanje. Jer danas je, dozvolićete, naivno tvrditi da su kultni oblici prikazivanja neophodni kako bi se zainteresovali bogovi za ljudske stvari. I kako bi ljudi, povratno, uzeli učešća u božanskom znanju.
Tvrdim da se u poslednja dva veka metodologija sasvim razbokorila – pravi poduhvat tekstualnog premeravanja, svakako, ali i ideološkog, filosofskog. Ostaje da se još podrobnije napiše njegova novija istorija.

Dragan Mojović

10.03.07

Našem istaknutom germanisti i profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu Slobodanu Grubačiću nedavno je uručena nagrada Drugog programa Radio Beograda za knjigu godinu. Ovo vrlo značajno priznanje u našoj kulturi Grubačić je dobio za delo „Aleksandrijski svetionik: tumačenja književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne” u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca/Novog Sada (2006). U nagrađenoj knjizi autor se bavi preispitivanjem metoda kritičkog tumačenja literarnog dela, pokrivajući ogromni vremenski raspon, pritom suvereno vladajući znanjem i umećem njegove sinteze.

Grubačić je autor, između ostalog, i vrlo zapažene „Istorije nemačke kulture” koje je, takođe, objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 2002. godine.

Sloboda tumačenja umetničkog dela je imanentna kritici. Zato, kako kažete, za tumačenje ne postoji garancija...
Čitanje je drevna veština, još od talmudskog nauka o četrdeset i devet slojeva značenja u svakom odlomku Tore. Setimo se Šagalove slike na kojoj vidimo dvojicu starih Jevreja okrenutih naglavačke kako čitaju Toru. Neka i tu sliku, opet, svako tumači kako želi – makar i naopako – ali je presudno to da se u tumačenju, kao pri čitanju zvezda, uvek pomalja ono čega u našem opažaju nema i stoga zadržava svoj kultni lik. Jedno se piše, drugo se čita, treće znači.

Filološko saznanje ne može da koristi samo jednu metodu jer puni smisao ponekad vidi u jedinstvu razlika bez kojeg nema kretanja ni promene. Smisao bruji kao hor u crkvi, izdiže se iznad svega.

Ipak, potrebno ga je svoditi u neke tokove. Istorija, i u književnosti, nameće svoja pravila?
Najbolji odgovor nudi zaboravljena teorija saznanja iz vremena Geteove emotivne saglasnosti sa Šarlotom fon Štajn. Ili, manje sentimentalno, iz vremena naučno-književnog projekta „Roman o kosmosu”. Svodi se na četiri načela. Prvo, sva je kritika kulturološki uslovljena. Drugo, mora uvažavati „samovolju” umetničkog teksta. Treće, sam tekst formira i svog tumača. A on, četvrto, ne može bez svog anđela spasenja – prakse.

Drugim rečima, kritičar je i danas najmlađi carev sin, koji je prošao jednu prepreku, ali ga čekaju još barem tri. Treba da pokaže da li je tekst umetnost ili nešto što se samo tako zove u nedostatku boljeg imena. A zatim, da li je i samo tumačenje umetnost ili puka veština presovanja senki da bi se iz njih izvukla esencija. Dodatnu nedoumicu nameće ogroman broj nasleđenih „pravila” koja pominjete. A pravila su, govorio je veliki prosvetitelj Haman, „vestalske device: jedino rešenje je da se siluju”.

Duh epohe prikovan mislima

Svaka kritika sadrži kulturni i društveni kontekst trenutka u kojem nastaje. Da li je, onda, uvek osuđena na reinterpretacije?
Da prvo razjasnimo šta je kontekst trenutka. Čovek ne mora da bude ni teolog ni rozenkrojcer pa da ceni jednu Hegelovu sliku. Ovaj protestant je u svemu video Luterov grb – ružu na krstu. Krst je presek prošlosti i sadašnjosti, a ruža što ga obavija, „trnovita lepota”: ona se „istorijski razvija”, a zatim, u sadašnjem času naglo otvara poput cveta, raskrivajući ujedno sve moguće posledice. Takva je sudbina umetničkog dela.

I dok Hajdeger, koji misli u simbolima, vidi u ruži „zagonetku egzistencije”, a Rilke „čisto protivrečje”, Hegel opaža dinamizam, aktivnost duha. Sva je kritika pokušaj fiksiranja, to je „duh epohe prikovan mislima”.
To dalje znači da u tome treba videti više trnja nego ruža. Da smo osuđeni na reinterpretacije jer uvek drugačije vidimo i postupamo. Ali, prikovani za tekst kao raspeti na krst, mi ne sledimo samo metode koje su već rimski auguri hvalili, već i običaje koje su izgonili iz našeg tela i za vreme života i smrti. Dok je nekad parola glasila „Samo tekst!”, sada svi citiraju Ničea: „Samo interpretacija!”. Taj prevrat u hermeneutici možemo pojmiti samo ako imamo u vidu podatak koji se čini bizarnim: Niče je svog Natčoveka najpre zamislio kao Čitaoca. Jer: Čitaoci su uvek drugačiji!

U intervjuu „Liru”, Pol Oster je, između ostalog, govorio o nesvesnom procesu pisanja. „Ja mogu da objasnim”, rekao je, „kako prilazim temi, na koji način to činim, ali ne umem da vam objasnim zašto pišem knjige”. Biće da je i književna kritika osuđena na nepotpunost, kada ni sam autor ne ume da objasni svoj umetnički poriv.

Kao kod zabludelog jevanđeliste, ova dilema samo pojačava druga, večita pitanja. Da li mi, čitajući, stupamo u dijalog sa autorovom svešću, ili se pisani znaci sami, preko tumača, pretvaraju u smisao? Ko je stvarni gospodar fiktivnog sveta?
Sve je to davno napisano, samo ljudi više ne čitaju. U romantizmu je, tako, izašla na glas teza da kritičar mora bolje razumeti tekst od autora.

Ali da svaka svest ima neko telo, kao i obratno, da rukom ispisano „telo teksta” ima neku svest – taj refren postmodernog spiritualizma nalazimo već kod Lutera. Pismeni znaci upozoravaju tumača: „Nećeš ti nas u sebe preobraziti (kao šo jeretici to čine), nego ćeš ti sebe u nas preobraziti”. Luter je pobedio tumačenje iz pobožnosti, jer je na njegovo mesto stavio tumačenje iz uverenja. On je slomio veru u autoritet teksta, jer je vratio autoritet vere u tekst. On je zvanične, crkvene tumače pretvorio u laike, jer je laike pretvorio u zvanične tumače. On je, kaže na jednom mestu Marks, telo oslobodio lanaca, jer je lancima okovao srce.

Treći milenijum će rešiti tajnu svesti. Rasvetliće pitanja umetničkog poriva, duše, smisla života, usmeriće nas ka istinskim vrednostima jer ćemo, u suprotnom, nestati u eteru kao neka vrsta androida od krvi i mesa – žrtva zloupotrebe nauke i tehnike.

Ipak, duboko ste u pravu: najveća tajna ostaće i dalje umetnost – sve ono što snovi obećavaju, što ljubav nikad ne daje i što nam život stalno oduzima. Premda je svest o tome već toliko jaka da uveliko menja i našu svest o – svesti teksta. Menja carodrevnu priču o slovima začaranim u večnom ledu, o korpusu teksta zamrznutom u osnivačkom činu. Kao i naše detinjstvo, prekriven je hijeroglifima starih početaka, koji se moraju dosegnuti da bismo ih oživeli.

Cilj našeg puta

Zar Vam se ne čini da je, pogotovo danas, književna kritika potrebnija samoj sebi nego čitaocima? Oni joj sve manje veruju?
Nepoverenje uvek zavisi od kulturnoistorijskih okolnosti. Fenomen je opisan već 1884, u „Klimaksu teorija” neokantovca Libmana. „Kada jedno razdoblje, puno reformističkih nada, naseli misaoni pejsaž još neviđenim tvorevinama i odluta u teorijsku fantaziju, onda je reakcija prirodna. I mi pola svojih snaga trošimo na kritičko preispitivanje”.

Ni savremena teorijska scena ne uliva optimizam. Teorija književnosti kao da više ne tumači nego se sve više zapliće u razglabanja o tumačenju – u tumačenje tumačenja. Kao da metode nemaju više šta da kažu ili da ne mogu biti nadmašene nekim dodatnim zahvatom, nekim još temeljitijim radom saoosvešćenja. Osim u slučaju „progresističke” svesti nekih pseudo-marksista o sve novijim i „boljim” analizama. Prototip je poznat iz istorije teologije. Svaka nesavršena verzija tumačenja može se tretirati kao nužni stadijum buduće sreće – kao felix culpa o kome govori poznata srednjovekovna pesma: neka je blagosloven greh koji je zaslužio takvog iskupitelja.

Ne treba, ipak, suditi prestrogo. Ponekad je filološka kritika stvaralačka. U toj meri, da interpretacija postaje kreacija: metoda proizvodi svoj predmet, doktrina stvara svoju umetnost. Danas, naravno, vlada ona druga krajnost: javlja se zasićenost i opravdani zazor od teorijskih opsena.

U svakoj generaciji, uostalom, ima onih kojima se aktuelna kritika čini nepotrebnom, suviše apstraktnom ili naivnom – kao da deca ukrštaju drvene mačeve. Prema klasičnim rečima Bihnera: „Mi smo mačevi kojima se bore duhovi – samo nam se ruke ne vide, baš kao u bajci”. A što je već u renesansi bio razlog da se o književnoj kritici, među „ozbiljnim” svetom, ne govori.

Ali prezirati kritiku je takođe vrsta kritike. U tom smislu svi mi radimo u prosekturi duha vremena.

Da li će naše doba ostati prepoznatljivo po izvanrednim tehnološkim dometima i sve većom duhovnom gladi? Prisustvujemo li globalizacijskoj tendenciji da se sve manje zna, da se svi unifikujemo? Da li će iza nas doći neko Novo prosvetiteljstvo?
Ako se ta duhovna glad odvoji od samosvesti, ako je otuđi ekonomija naših potreba, ako je zamene razne kulturne tehnike, pravila diskursa, semantika slika ili logika medija, tada je pobeda na strani „aktualnog znanja”.

Globalizacija sve menja. Ma koliko malo nepoverenja osećao prema ovim preteranim gledištima, kritičar se neminovno suočava i sa nepoverenjem prema sopstvenom nepoverenju u kome oseća nasleđe racionalizma, a još više prema spremnosti da to formuliše u klasičnom obliku naučnog gledišta.

Omiljeni citat iz doba prosvećenosti samo nagoveštava tegoban metodološki put u duhu Kafkinog aforizma: „Cilj našeg puta je da nađemo put do našeg cilja”.

Metode približavanja umetničkom tekstu su se u istoriji razlikovale, menjale, reinterpretirale, obogaćivale. Očigledno i danas nisu dovoljne. Umetničko delo je, ipak, večna tajna?
Mi smo bića za koja tajna umetnosti postoji, mora da postoji; bez nje, gde bismo našli nemir koji iziskuje naša intelektualna radoznalost? I šta je drugo naš nemir do besomučna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova i definicija samo tumačenju svojstvenih, naše odbijanje da se povučemo pred rasulom reči, pred fantazijama ispod spuštenih kapaka ili mudrom ludošću iluzije?

Pritom se uvek nešto gubi u prevodu na intelektualne termine. Treba objasniti ne samo kako umetničko delo funkcioniše, nego i šta izaziva ono stanje kada se utisci lepe najpre za čula a zatim za dušu, kada usled toga – pred istinom umetnosti – stvarnost izgleda kao varka, i kada se, po rečima pesnika, kod čitaoca nešto pokrene u grudima, neki jauk, neka daleka, spora i gusta jeka, kao tamni ton teškog gudala.

Stoga nije dovoljno samo znati, nego i znati videti. Bez toga se teško može izbeći sudbina Tomasa Haselbaha. Ovaj bečki profesor je održao najduže predavanje u istoriji. On je u 15. veku, više od četiri decenije, iz dana u dan govorio samo o prvoj knjizi proroka Isaije. Pred smrt je izjavio da žali što nije uspeo da iscrpi predmet.

Anđelka CVIJIĆ