Amerikanac

15.07.05 Politika

Roman „Amerikanac” francuskog pisca i novinara Franc-Olivjea Žizbera gorko je razračunavanje sa sećanjima

Izdavačka kuća „Clio” iz Beograda dosledna je svojoj ideji da knjige koje objavljuje u svojim edicijama tačno odgovaraju profilu, čiji je zajednički imenitelj: znanje i novi senzibilitet. U ovom drugom isprednjačila je edicija „Gral” u kojoj se prevodi proza istaknutih savremenih svetskih pisaca. Prema rečima Zorana Hamovića, prvog čoveka kuće „Clio”, u „Gralu” se nižu knjige koje izlaze iz „okvira istorije” i čiji se junaci uglavnom okreću sebi, provokativno ispisujući „ne memoare, ne autobiografiju, već unutrašnju biografiju”, čime promovišu novu vrstu osećajnosti i novi model ljudskosti.

U skladu sa tim opredeljenjem najnovija knjiga koju je objavio „Clio” u „Gralu” je roman „Amerikanac” francuskog pisca, novinara i publiciste Franc-Olivjea Žizbera u prevodu LJiljane Mirković. Žizber se prvi put predstavlja našim čitaocima i, odmah kažimo, na izvanredni način. Jer, reč je o delu koje se (na drugačiji način od, recimo, Hjuga Hamiltona i njegovog romana „Pegavi ljudi”) bavi trenutno posebno aktuelnim pitanjem – identiteta. Na više nivoa: na nacionalnom, na regionalnom, globalnom, a pre svega na ličnom planu.

Žizberov junak u „Amerikancu” sa distance odraslog čoveka posmatra, ocenjuje, komentariše i nanovo vrednuje svoj odnos sa ocem. Za ovako teški teret sa kojim se jedna ličnost suočava, najvažnija je reč „ljubav”. Pošto, kako kaže naša poznata spisateljica LJubica Arsić ocenjujući Žizberovog „Amerikanca”, čovek ne može biti ostvarena ličnost ako ne voli, što znači da je put ka ličnosti put ka ljubavi. Roman „Amerikanac” (koji je dobrim delom autobiografski, ali to nije autobiografija) ne daje, međutim, savete kako uspeti u tome. Svaki čovek ima svoju savest, i svoj cilj. Ako, poput Žizbera, prođe kroz mučni sukob sa svojom savesti, i dođe do unutrašnjeg mira, verovatno je ispunio svoju želju za pomirenjem sa sobom. Nekima je samo taj cilj i jedini, i najteži.

„Amerikanac” je, bar što se izdavača tiče, još u jednom smislu poklon čitaocima: na srpskom jeziku se pojavljuje pre prevoda na neke druge svetske jezike, pa tako i pre prevoda na engleski u samim SAD koji ga najavljuju uskoro.

A. C.

07.07.05 NIN

Štampan – praktično odmah nakon izvornog, Galimarovog izdanja – u dragocenoj ediciji „Gral”, koja ovdašnjem čitalaštvu predstavlja manje poznate književnosti i manje poznate pisce tzv. velikih književnosti, ovaj kratki roman s autobiografskim elementima delo je doskorašnjeg glavnog urednika pariskog „Figaroa” i Miteranovog i Širakovog zapaženog biografa. Pomenute činjenice nemaju tek marketinški, nego i određen interpretativni značaj, budući da je potpunije čitalačko razumevanje Amerikanca, reklo bi se, moguće uspostaviti tek u difuznom međuprostoru memoarske (auto)fikcije, publicistike i alternativne istorije svakodnevnog života.
Žizberova lično intonirana ispovest o odrastanju u senci Drugog svetskog rata, blokovskih podela i poslovične adolescentske netrpeljivosti prema ocu dovedena je, naime, u dosluh s tektonskim pomeranjima civilizacijsko-kulturoloških odnosa i predstava, što za posledicu ima na izvestan način dirigovanu krizu ličnosti, uzaludno angažovanih u pokušajima opiranja velikim mehanizmima modernoga doba. Moguća zanimljivost ove knjige počiva upravo u izazovu sažimanja i prevladavanja književnih opštih mesta i kulturoloških stereotipa u susretu s nesumnjivo autentičnim intimnim podsticajem za pisanje. Franc-Olivje Žizber nije se, međutim, opredelio za beletrističku inovativnost već za egzistencijalnu verodostojnost, a to znači da se njegova pripovest čita s pomalo starinskim patosom poverenja u pripovedanje i njegovu saobraznost činjenicama i autentičnom doživljaju stvarnosti. Stoga se kazivanje o kolopletu kulturnih i etničkih identiteta, u okviru kojega se odigrava ogledalska istorija očevog bežanja od američke ka izabranoj nemačko-francuskoj, odnosno evropskoj pripadnosti i sinovljeva simetrično obrnuta reakcija, s (anti)klimaksom konačnog suočavanja s jevrejskim porodičnim korenima, na prvi pogled i na manifestnoj ravni naracije doživljava kao politički korektna povest što, umesto u prihvatanju ili odbacivanju sveprisutne amerikanizacije, svoj završetak ima u katarzi koja sjedinjuje opšte i individualno iskustvo savremenosti.
Prikriveni smisaoni vrhunac priče smešten je ipak u nekonvencionalnijem prostoru psihološkog otkrovenja da porodično nasilje ne znači neminovno i odsustvo ljubavi i da su zato bes i ljutnja rđav alibi za (ne)suočavanje s onim što izmiče socijalnim regulama i običajima ovog ili onog vremena. Isuviše, čini se, štur u prikazivanju unutrašnjih svetova junaka i dobrim delom shematičan u slikanju njihovih međusobnih antagonizama, Žizberov roman na arhetipsku temu mogućeg i prizivanog oceubistva svoju književnu osobitost doseže možda baš tu, u jedva uočljivom polju divergencije ili mimoilaženja kolektivno priznatoga i poželjnoga i individualno spoznatoga i društveno neukalupljivoga. Ispravno je, drugim rečima, i to Amerikanac i pokazuje na nivou fabule, uobičajeno verovanje da nasilje rađa nasilje, pa tako očeva trauma učešća u normandijskom iskrcavanju kao neizbežnu posledicu ima dugotrajnu violentnost u krugu porodice. Ali ova analogija između istorijskog i privatnog zla ima i svoje drugo, skriveno lice koje nije tako jednostavno prepoznati i odrediti, budući da je povezano s pitanjima moralnih imperativa, slobode i nužnosti, opšteg i pojedinačnog, a u tom području uzroci i posledice neretko zamenjuju mesta, tvoreći svojevrsni začarani krug u kojemu prestaju da važe uobičajene odsečnosti i odelitosti.
Otuda simbolička formula romana po svoj prilici nije u transparentnoj hegelovsko-spinozističkoj kontroverzi kao izborno-koncepcijskom izrazu antagonizma na magistralnoj relaciji otac – sin, već je to upravo ona uzgredno nabačena, izjednačujuća slika njih dvojice kao jednakopravne „Hajdegerove dece” koja tvrdoglavo odbijaju iskorenjenost koju nameće savremeni svet i čeznu da osete „blizinu zemlje” u njenoj zasnivajućoj i izmirujućoj izvornosti. Pa onako kao što hajdegerijansko nasleđe odlikuje imanentna i nerazrešiva protivrečnost između čistog i ideološki instrumentalizovanog mišljenja tako i ova središnja metafora poluautobiografskog romana Franc-Olivjea Žizbera ima svoje ironijsko naličje koje posredno ukazuje na iluzornost naših nastojanja da svoje postojanje uobličimo mimo socijalno-političkih i rodnih zadatosti, ali i na našu neotklonjivu potrebu da mislimo i delamo kao da je to ipak moguće.

Tihomir Brajović

02.07.05 Danas

Franc-Olivje Žizber u Evropi je poznat kao novinar i publicista. Rođen je u Americi, a detinjstvo je proveo u Francskoj. Posle studija novinarstva započeo je bogatu i plodnu novinarsku karijeru, sarađujući sa najpoznatijim časopisima. U periodu od 1998. do 2000. bio je glavni urednik francuskog lista Figaro. Pored biografskih knjiga o Fransoa Miteranu i Žaku Širaku, napisao je i niz romana , među kojima je i nedavno objavljeni Amerikanac. Evropska kritika ovaj roman je okarakterisala kao kratku, jezgrovitu i blistavu knjigu. Amerkinac u romanu je Žizber sam, koji pripoveda o svom detinjstvu, brojnim "ranim jadima", koji su svuda u svetu, izgleda, adekvatan sinonim za najranije i najosetljivije godine čovekovog života. Senka za kojom pisac u ovom delu traga, koju ovaploćuje, priziva i oživljava , junakov je otac, grub, nasilan, nesrećan čovek, na kome je rat ostavio svoj strašni znak.Vrativši se iz Drugog svetskog rata, u kome je učestvovao u savezničkom iskrcavanju u Normandiji, dečakov otac nosi duboko u sebi ratno iskustvo koje je odredilo i njegov život, baš kao i život njegove dece. Jer, tačan je postulat da "oci jedu kiselo grožđe, a deci trnu zubi". Još je Ernst Toler u drami Hinkeman ingeniozno načeo temu koju Žizber u ovom delu nastavlja: rat, naime, u ljudima trajno ubija ili oštećuje elan vital, kapacitet za sreću , za uživanje, za ljubav. Dušu, dakle. A ljudi kojima usud odredi da se iz rata vrate, nikada neće više moći da zaborave sve no što su u ratu spoznali - da heroja nema, da su svuda ravnodušna i surova smrt, da čovek čoveku lako postaje vuk, a teško i retko prijatelj. Amerikanac je priča o ocu koji voli ali zlostavlja, o njegovoj živoj ličnosti zauvek zapretenoj ratnom nesrećom, o detetu u ocu, u njemu koje je brzo postalo starac. I o dečaku koji uz dar za pisanje ima i neoštećen dar za ljubav, za slavljenje života i - za stvaralštvo. Amerikanac je priča o ocu i sinu koji nikada u životu nisu istinski razgovarali. Čistim, nepatvorenim, blistavim jezikom, ovaj roman opisuje njihov susret na polju u kome više ne vladaju ni vreme ni sudbine, a smrt nema mnogo važnosti - jer Amerikanac govori o ljubavi i preko smrti. Ovo je dakle, delo napisano u slavu života i u toj oporoj, literarnoj poemi glavni bi se lik mogao zvati i Andreas Sam.

Sanja Domazet