Andre Pol Gijom Žid, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra 1869. NJegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo 11 godina. U autobiografiji "Ako zrno ne umre", Žid je napisao da je njegov otac "dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on pozvao".

U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz "Odiseje", a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.

- Sedela bi u stolici sklopljenih očiju, bojažljivo upijajući očeve reči, otvarajući oči samo da bi me upitno pogledala. Pogled joj je bio pun ljubavi i nade - napisao je Žid u autobiografiji.

Andrea su odgajile tri žene - tetka Kler, engleska usedelica Ana Šekelton i njegova majka Žilijet Rondo, protestantkinja koja se čitavog života brinula o njemu. U detinjstvu se školovao uglavnom kod kuće, jer je bio bolešljiv. Sa 13 godina zaljubio se u rođaku Madlen Rondo. Venčali su se posle 12 godina, ali je Žid 1923, posle 27 godina braka, dobio ćerku Katarinu sa drugom ženom.

Žid je pohađao nekoliko škola u kojima je počeo da se zanima za pisanje. Prvu pripovetku "Sveske Andrea Voltera" napisao je 1891, kada mu je bilo 18 godina. Bila je to priča o nesrećnom mladiću i njegovoj iskrenoj ljubavi prema rođaki Emanueli. Knjigu nije potpisao. Iduće godine objavljuje prvu zbirku pesama "Poezija", ali 1900. prestaje da ih piše.

Tokom 1893. i 1894. putuje po severnoj Africi, gde se upoznaje sa drugačijim moralnim i seksualnim standardima. U Tunisu se razboleo i jedva izbegao smrt. U Susu je otkrio senzualna zadovoljstva sa mladim Tunižaninom Alijem. Ova iskustva dala su mu osnovu za priče "Imoralist" (o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim iskustvima) i "Tesna kapija". Afrika je Židu omogućila da prihvati svoje seksualne sklonosti. Postao je blizak prijatelj sa Oskarom Vajldom, kojeg je upoznao u Alžiru. "Voćke Zemlje" objavljuje 1897, a 1920. ova knjiga postaje njegovo najpopularnije delo i inspiracija za generacije mladih pisaca, poput Alberta Kamija i Žan-Pol Sartra. Žid je 1909. bio suosnivač magazina "Nova francuska revija" za koji je napisao veliki broj eseja i prikaza. U knjizi "Koridon" Žid je branio homoseksualnost, ali su ga zbog toga oštro napali. Drugu novinu Žid je pokrenuo 1916. i u njoj pisao o svojoj potrazi za Bogom. Knjigu o Fjodoru Dostojevskom, koji je svoje ideje izražavao kroz junake svojih knjiga, objavljuje 1922. Sredinom dvadesetih, Žid postaje heroj socijalnih žrtava, zahtevajući humaniji odnos prema kriminalcima. Žid je 1925. i 1926. bio specijalni izaslanik ministarstva za kolonije. U to vreme kreće na put u Kongo, sa prijateljem Markom Alegreom, i tamo piše svoju autobiografiju "Ako umre", koju poredi sa "Priznanjima" Žaka Rusoa. Po povratku sa dvogodišnjeg puta, u svojim izveštajima kritikovao je ponašanje francuskih interesa u Kongu, podstičući reforme. Šokirao je svoje čitaoce kada je 1930. obznanio da se okrenuo komunizmu, ali se brzo otreznio posle posete Sovjetskom Savezu. NJegovo kritikovanje komunizma doprinelo je da izgubi mnogo prijatelja socijalista, pogotovu kada je 1936. objavio "Povratak u Sovjetski Savez".
Andre Žid 1942. napušta Francusku i odlazi u Severnu Afriku da živi, gde ostaje do kraja Drugog svetskog rata. Zbog svog iscrpnog i značajnog pisanja, u kojem su ljudski problemi predstavljeni na istinit i duboko psihološki način, 1947. dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je, pak, o svom radu rekao:
- Najvažnije stvari koje govorite obično su one za koje često mislimo da nisu ni vredne spominjanja jer su suviše očigledne.
Prepiska sa prijateljima Francisom DŽemsom i Polom Klodelom, otkrila je njihov bezuspešni pokušaj, da preobrate Žida u katolicizam. Andre Žid umro je 19. februara 1951. godine. Katolička crkva ga je anatemisala i njegov celokupan opus unela u Indeks zabranjenih knjiga 1952.