Antibirokratska revolucija

01.06.21 SEEcult.org

Antibirokratska revolucija, započeta pre više od 35 godina, bila je jedan od najvažnijih političkih procesa u srpskom društvu poslednjih decenija, a prema mišljenju učesnika prvog u nizu razgovora o tom fenomenu, još nije ni završena.

Po broju učesnika, sadržajima, reakcijama i izazovima koje je oličavala, antibirokratska revolucija je proces koji nema direktnog prethodnika u istoriji druge Jugoslavije. Nastala u okvirima “jugoslovenskog nesvakidašnjeg autoritarizma”, predstavljala je ključni politički tok druge polovine 1980-ih – sve do pada socijalizma i raspada Jugoslavije, rečeno je 1. juna na panelu u Medija centru, kojim je počela serija razgovora Antibirokratska revolucija: Ostavinska rasprava, u organizaciji Novog optimizma i izdavačke kuće Arhipelag.

Učesnici razgovora, organizovanog povodom knjige “Antibirokratska revolucija” Nebojše Vladisavljevića, u izdanju Arhipelaga, ocenili su da čitav niz odjeka, pojava i aktera antibirokratske revolucije postoji na srpskoj političkoj i društvenoj sceni i danas – od spontanih pokreta do strogo kontrolisanih događaja, od nezadovoljnih radnika do “događanja naroda”, od sukoba u okviru vladajuće partije do diferencijacije u partiji, od kontrolisanih medija do “ođeka i reagovanja”, od sumraka jedne epohe do stvaranja novog kulta ličnosti…

Prema rečima akademika dr Ljubodraga Dimića, Vladisavljevićeva knjiga predstavlja dragocen doprinos raspravi o padu socijalizma.

“Vladisavljević je pomno sagledao dinamičan kraj XX veka u Srbiji. Govoreći o antibirokratskoj revoluciji, autor je pokazao kako je oko njenog tumačenja spleteno mnoštvo stereotipa i naknadnih tumačenja koji onemogućavaju da se razume ovaj istorijski i društveni proces. Njegova saznanja izložena u ovoj knjizi počivaju na detaljnom istraživanju čitavog niza izvora. Zbog toga možemo reći kako ova važna politikološka knjiga počiva na čvrstom tlu istorije”, naveo je Dimić.

Antibirokratska revolucija je, prema oceni dr Ivane Spasić, razborita knjiga koja poziva na razborito sagledavanje događaja iz novije društvene i političke istorije, posebno zato ssto imaju važne i još prisutne posledice.

Reditelj Janko Baljak naglasio je da prepoznaje kontinuitet u društvenim tokovima od antibirokratske revolucije do danas:

“Ja ne vidim da se antibirokratska revolucija završila. Lako je reći kada je i kako počela, ali mislim da se ne može reći da je ona završena. Za mene čitav ovaj period u poslednjih 35 godina predstavlja jednu celinu. To je sve jedna antibirokratska revolucija koja teče i koja nikako da se završi”, naveo je Baljak.

I novinar Zoran Panović smatra da recidivi antibirokratske revolucije postoje i danas.

“Svako od nas ima svoju verziju kako je propala Jugoslavije, koji je to trenutak u kome smo prepoznali da je s tom zemljom gotovo. Tako je i sa antibirokratskom revolucijom. Svaku ima svoju sliku antibirokratske revolucije. Ova knjiga nas suočava sa činjenicama jednog procesa i stavlja ga u širu ravan. Jedino se na taj način može razumeti antibirokratska revolucija kao složen i protivrečan proces koji je ostavio velike i teške posledice”, ocenio je Panović.

Vladisavljević je godinama pisao “Antibirokratsku revoluciju” i istraživao građu, a kako je naveo, možda mu je u pisanju pomoglo to što je nekoliko godina proveo u Engleskoj.

“Kada se malo odmakne od tekućih strasti i sporova, interesa i rasprava, onda čovek može da bolje sagleda događaje koji na jedan način tek što su završeni, a na drugi način tek treba da budu sagledani i protumačeni”, naveo je Vladisavljević.

Prema navodima Arhipelaga, Vladisavljevićeva knjiga je prva celovita politikološka i istoriografska analiza antibirokratske revolucije, predstavljajući veliku retrospektivu događaja i procesa koji su obeležili živote nekoliko generacija. Autor je razgovarao sa učesnicima, svedocima i savremenicima antibirokratske revolucije sa različitih strana društvenog i političkog spektra, koristeći obimnu i raznovrsnu građu.

Serija razgovora “Antibirokratska revolucija: Ostavinska rasprava” biće nastavljena 10. juna u Radio kafeu 021 u Novom Sadu, a finale će imati 14. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

01.06.21

Tokovi istorije

Studije o našoj nedavnoj prošlosti još uvek su malobrojne. Zbog toga monografija Antibirokratska revolucija izdavačke kuće Arhipelag predstavlja vredan doprinos razumevanju savremene istorije Srbije. Autor dela, odnedavno redovni profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, Nebojša Vladisavljević već više decenija brižljivo proučava fenomene autoritarizma, demokratije, društvenih pokreta, revolucije, etničkih odnosa, komunizma i postkomunizma. U svetu, profesor Vladisavljević spada u red priznatih poznavalaca tranzicije iz komunističke u postkomunističku epohu, a monografija koju predstavljamo zapravo je prevod budući da je ovo delo štampano 2008. godine na engleskom jeziku u izdanju prestižne izdavačke kuće Palgrejv Makmilan (eng. Palgrave Macmillan).
Sadržaj rada u velikoj meri odslikava i Vladisavljevićev pristup temi. Iako u tekstu dominira politikološka metodologija, autor je antibirokratsku revoluciju, ne toliko eksplicitno, istorizovao smeštajući je u širi kontekst, pre svega analizom mnogobrojnih društvenih pokreta, političkog miljea, logike i razvoja kolektivnog delovanja, politike suprotstavljanja, ali i institucionalnog okvira.
Od izuzetne važnosti za razumevanje ovog dela, koje nije ni publicističko ni klasično istoriografsko, jeste činjenica da je Vladisavljević proučavajući različite interpretacije događaja sa kraja osamdesetih, razgovarajući sa učesnicima i analizirajući raspoložive dokumentarne izvore (ne bi trebalo izgubiti iz vida da mu nisu bila dostupna mnogobrojna arhivska dokumenta zbog zatvorenosti mnogih fondova) uspeo da izgradi jednu nezavisnu sliku a da ne zauzima vrednosne sudove i ne favorizuje ni glavne protagoniste niti njihove antagoniste. Zato monografija Antibirokratska revolucija nije ni jednoznačna ni simplifikovana, kakva su bila pojedina ranija tumačenja.
Događaje s kraja 1988. i početka 1989. godine trebalo bi, sugeriše autor, najpre posmatrati u široj institucionalnoj shemi vremena duboke krize federativnog sistema. Radikalna decentralizacija Jugoslavije, započeta sredinom šezdesetih godina HH veka, umnogome je uticala kako na usložnjavanje procesa donošenja odluka tako i na funkcionalnost Jugoslavije kao jedinstvene političke zajednice. U okolnostima popuštanja tvrdog autoritarizma tokom pedesetih i šezdesetih godina, otpori na nacionalnoj bazi, poput onih na Kosovu i Metohiji krajem šezdesetih i u Hrvatskoj početkom sedamdesetih godina, bili su pokazatelji da mora da se krene u ograničenu pluralizaciju i izrazitu decentralizaciju vlasti unutar sistema vladajuće partije i njenih republičkih i pokrajinskih podružnica. Međutim, federacija i njeni konstituenti teško su u narednim decenijama mogli funkcionalno da donose odluke, a ovakva politika imala je za posledicu jačanje republičkih i pokrajinskih partijskih organa. Takođe, samoupravljanje u vremenu ekonomske krize teško je moglo da se organizuje bez pomoći Saveza komunista Jugoslavije, koji je i sam prolazio kroz krizu autoritarnog poretka. Sve to dodatno je ubrzalo negodovanja protiv sistema koji je bio konačno definisan Ustavom SFRJ iz 1974. i Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine.
Vladisavljević je, pored svega navedenog, uočio prve znake nezadovoljstva ovakvim ustrojstvom najpre u partijskom i političkom rukovodstvu uže Srbije, koje je pokušavalo da sputa partikularizam pokrajina. Kao što je i autor detaljno opisao, ono je tokom osamdesetih godina bilo koncentrisano na redefinisanje odnosa republike i pokrajina, kao i na unutrašnje borbe za prevlast. Jedna od vrednosti ove monografije jeste u tome što se decentrira od promiloševićevskih ili prostambolićevskih tumačenja borbi pre i tokom čuvene Osme sednice CK SK Srbije. Zarad vlasti Stambolić je, u Vladisavljevićevoj interpretaciji, bio spreman da izgradi čitavu mrežu klijenata i razvije mehanizam postavljanja svojih ljudi na čelne položaje kršeći ranije interne principe partijskog funkcionisanja. Na sličan način predstavljen je i Milošević. Ipak, autor je istakao i razlike u političkoj taktici i stilu oba lidera, istovremeno odbacujući ranije tvrdnje o dijametralno suprotnim programskim razlikama dva suprotstavljena tabora. Postavljajući pitanje zbog čega je Milošević odneo prevagu nad nekadašnjim prijateljem i patronom Stambolićem, autor je izneo tezu da je to bio spoj unutarpartijskih podozrivosti prema Stambolićevom klanu, uverenja većine članova partije da bi upravo Milošević u sistem trebalo da uvede dosta fleksibilnosti i efikasnosti, Miloševićevih ličnih kvaliteta, kao i njegovog strateškog pozicioniranja unutar partijskih struktura. Kako je Vladisavljević primetio, bitan faktor u Miloševićevom usponu bili su i mediji, koji su naglo podigli njegovu popularnost.
Drugi značajan pokretač promena bili su Srbi sa Kosova i Metohije. Njihov pokret, zaključuje autor, bio je autentičan i nezavisan od partijskog sistema, te je bio usmeren na egzistencijalna pitanja Srba u toj pokrajini. Prateći dešavanja na tlu južne pokrajine, Vladisavljević je izneo tvrdnju da je na mobilizaciju Srba uticao kako stvarni pritisak Albanaca tako i širenje neproverenih vesti i glasina o albanskim zločinima nad Srbima. Međutim, bez drugih aktera, kosovskometohijski Srbi teško su mogli da izvedu proces promena.
Upravo u jedinstvenom međuuticaju nacionalnog i socijalnog u nezadovoljstvu naroda, uz delimičnu i ne uvek sistemsku podršku partijskog vrha Srbije, Vladisavljević je video glavni zamajac koji je ubrzao već pokrenute ustavne promene. Bitan zaključak celokupnog dela jeste da 1988. godine nijedna od nezadovoljnih opcija (kosovskometohijski Srbi, partija i radništvo) nije niti odstupila od komunističkog kursa, niti je zagovarala proces demokratizacije kakav je bio svojstven sličnim pokretima u zemljama Istočne Evrope. Ti protesti imali su za cilj smenu političkih elita u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori i u tim okolnostima nacionalne teme nisu bile toliko izražene. Njihova puna afirmacija započela je tek, prema autorovim tvrdnjama, sa nemirima na Kosovu tokom 1989. godine.
Posmatrajući posledice antibirokratske revolucije, Vladisavljević je zaključio da je uspeh protesta onesposobio tadašnje albansko političko rukovodstvo za dalje delovanje u jugoslovenskim okvirima. Naime, između novembra 1988. i februara 1989. dogodio se vakuum moći unutar albanskih političkih elita koje su počele da se sukobljavaju oko vlasti, a poraz grupe oko Azema Vlasija pratilo je i veliko nezadovoljstvo lokalnih Albanaca tadašnjim stanjem. Slično Srbima, i Albanci su u prvoj fazi svoje nacionalne mobilizacije, prema Vladisavljeviću, naglašavali jedinstvo sa drugim delovima Jugoslavije i isticali uporedo i nedeljivost zemlje i potrebu za proširenjem autonomije Kosova. Takođe, tek sa februarskim protestima 1989. i blokadom pokrajine započinje intenzivno okretanje Albanaca ka idejama nezavisnosti i potpunog otpora jugoslovenskoj državi. Dodatni impulsi većoj rezistentnosti kosovskometohijskih Albanaca prema vlastima u Beogradu bili su ne samo državno okretanje ka represiji već i nasilno uvođenje ustavnih promena bez razmatranja drugih predloga poput onih o asimetričnoj autonomiji Vojvodine i Kosova.
Druga važna posledica antibirokratske revolucije jeste zaoštravanje sukoba između Srbije i Slovenije zbog različitih državno-pravnih koncepcija. Slovenačko rukovodstvo je bilo nezadovoljno promenama u Vojvodini i Crnoj Gori, a podrškom albanskim političarima i rudarima iz Starog trga oni su pokušavali da zaštite celokupan decentralizovani federalni projekat, smatrajući to najdelotvornijim okvirom za zvaničnu Ljubljanu. Ovo zaoštravanje autor je označio kao kraj dominantno srdačnih odnosa između političkih elita Srbije i Slovenije koji su trajali od ujedinjenja 1918. godine.
I pored činjenice da je predmet istraživanja pre svega bila Srbija, moramo istaći da ovoj knjizi nedostaju detaljniji opisi sukoba unutar političkog rukovodstva Crne Gore. Primenjujući isti (po nama, veoma uspešan i uverljiv) model analize borbi za moć, Vladisavljevićeva monografija bila bi bogatija i sa nešto više zanimljivih detalja i zaključaka. Svakako, takav pristup doprineo bi i boljem razumevanju ne samo savremene političke istorije Srbije već i Crne Gore. Zbog toga ostaje žal što autor nije prikazao politički uspon Momira Bulatovića, Svetozara Marovića i Mila Đukanovića. Možda ovo može biti predlog za novu studiju koja bi čitalačkoj publici u Srbiji i okruženju bila veoma zanimljiva i korisna. No, i bez te analize čitaoci pred sobom imaju izuzetno vredno, analitičko, akribično i intrigantno delo vredno čitanja.
Petar S. Ćurčić