Antinoj

„Igrao bi se strašću, mačkasti mladunac,
Hadrijanovom i svojom, koje bivale su
dve i jedna, čas razdvojene, čas spojene u plesu
okretao strasti bi leđa, odlagao vrhunac
ili bi tek iskosa, polunezainteresovano vrebao
da odjednom zaskoči; nežno bi grebao,
a grubo gladio bi, grčevito stezao,
razigran bivao, pa u igri ozbiljan, pa polegnut
motrio bi i smišljao na koji dalek da povede put
strast koju je, uskraćujući je, za sebe vezao.
I tako istekoše sati kroz prste šaka koje stišću;
međ’ prepletenim se udovima večnost od trenutka krije.
Mišice mu čas nalik čeliku, čas mrtvom lišću,
usnice mu bejahu sad pehar, sad taj što pije,
oči sklopljene mu bivahu, pa budne;
podavalo se iznenađenjima pomame bludne
Veštini kojom k’o pero miluje, k’o bič bije.“

(prepevao Miodrag Kojadinović)

29.01.05 Danas

Na portugalskom Pesoa znači ličnost. Ipak, čini mi se da bi bilo pravilnije i potpunije, ako bi se reklo: ličnosti. Jer, ko je, gospodin Fernando Pesoa (1888-1935)?Alberto Kaeiro... Rikardo Reiš... Alvaro de Kampuš...

Svi ti njegovi heteronimi, nisu samo puki pseudonimi, kao recimo, kod Selina (Luj-Ferdinand Destuše) Novalisa, Molijera, Voltera ili Džordž Eliot, na kraju setimo se i našeg Nušića; ti heteronimi su zaista, i zaista vam kažem, ličnosti, od glave do pete. Svaki od ove trojice ima svoj identitet i svoju biografiju: datum rođenja, obrazovanje... i tako sve do smrti.

I svi su autori, jedino što pišu drukčije.

U zbirci pesama "Večiti kalendar", imamo dva različita stila potpuno odvojena i nezavisna jedan od drugog; Alberto nije Rikardo i obratno, a opet negde, ipak znamo, da je to, u stvari, Pesoa sam. A opet, u zbirci "Luka na pučini", Alvaro de Kampuš piše ode, kao da želi da revitalizuje Horacijev uzvišen stil.

Ako je to uopšte moguće.

O "Poznatom strancu" i da ne govorim (Pesoina najbolja knjiga -rasprodata).

Neki su pokušavali da ovaj fenomen "različnjavanja" pojasne psihoanalizom (?!), ili tako nešto.

Poema Antinoj je napisana 1915, a štampana 1918 u Lisabonu, da bi 1921 bila objavljena prepravljena verzija u zbirci "Engleske poeme". Tu je Pesoa potpisao sebe; možda zato što je pisana na engleskom jeziku, ko zna. Poema opisuje oplakivanje cara Hadrijana nad mrtvim Antinojem, kao i njegov zavet da će sazdati skulpturu kao spomen na njihovu ljubav. Kad te je, kao što jeste, pronašla ljubav moja, zaista je tek prepoznala sebe u tvome liku...

Da li je Pesoa bio homić ili ne, možda i nije važno. Kome jeste, ni to nije važno. Imajuću u vidu da je Pesoa rastao uz antičku literaturu, to nimalo ne čudi, iako je, u najmanju ruku, čudno.

Antinoj je pisan visokim himničnim stilom, što često može i da smeta, o patetici i da ne govorim, bolje je.

Idem dalje, davi i neretko dosađuje.

Ali, ne može se poreći stilska isklesanost i iskrena emocija, a to nije čest slučaj kad su himne u pitanju; himne su obično izveštačene i konvencionalno napisane (izuzimam Pesmu nad pesmama).

O Antinoju toliko.Još nešto o Pesoi.

Za njega se vezuje portugalski modernizam i uticaj na jezik - čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe, neko reče. Danas se smatra jednim od najvećih evropskih pesnika Moderne. On je za Portugaliju isto što je i Branko Radičević za Srbiju. Nacionalni heroj (e, da nam je više takvih heroja!).Na portugalskom Pesoa znači ličnost.

P.S. "Paideia" je Pesoin izdavač, pored "Rendea".

Marko Krstić