Antropologija globalizacije

Predgovor

Reči „mondijalizacija“ i „globalizacija“ toliko su se ukorenile u svakodnevnom jeziku da njihovo korišćenje, kada se govori o nastupajućim promenama u savremenim društvima, ne doprinosi razjašnjenju već, naprotiv, samo povećava postojeću zbrku. Zato je bolje zauzeti oprezan stav prema tim terminima. Znamo da reči nisu nevine i da je inflacija nekih pojmova odraz duha date epohe: iako se u njima, ponekad, zbilja ogledaju teme presudne za određeno razdoblje, one nisu nužno najbolji materijal za dubinsku analizu. Međutim, jasno je da se te reči ne mogu zanemariti; svaka taktika koja bi za cilj imala njihovo zaobilaženje može, kasnije, da se pokaže kobnom za valjano razumevanje stvari.
Zato ćemo izravno prići ovom pitanju: predlažemo da odmah definišemo ono što smo odabrali da zovemo „globalizacijom“, jer tom terminu dajemo prednost u odnosu na termin „mondijalizacija“, uglavnom u upotrebi na frankofonom području. Da bismo opravdali taj početni izbor, odgovorićemo odmah onima koji smatraju francusku reč „mondijalizacija“ pravim ekvivalentom engleske globalizacije. Po njihovom mišljenju, Britanci i Amerikanci su izabrali ovu reč jer ne postoje druge izvedenice nastale od reči svet (world) osim jedne, a to je worldwide (širom sveta). Stoga su potrebnu kovanicu napravili od reči globe (planeta Zemlja) koja je dala pridev global (globalan, svetski, planetaran), glagol to globalize (globalizovati, učiniti neku pojavu sveopštom, planetarnom, prisutnom širom sveta) i imenicu globalization (globalizacija, pojava koja zahvata čitav svet, planetarno). Značenja ove tri izvedenice tačno se poklapaju sa francuskim nizom koji čine pridev mondial, glagol mondialiser i imenica mondialisation. Po takvom tumačenju, razlika bi bila samo jezičke prirode – a sam pojam ostao bi, u oba slučaja, isti.
Međutim, ako se ovo pitanje bliže osmotri, stvari postaju složenije. Oni koji govore o mondijalizaciji najčešće naglašavaju da nije posredi nikakva novina. Bez oklevanja tvrde da „prvom mondijalizacijom“ treba smatrati razdoblje od 1880. godine do 1914, kada je došlo do jačanja tržišnih razmena i internacionalizacije ekonomije. Neki idu i dalje od toga: po takvima, pojam mondijalizacije odnosi se na još drevniju prošlost. Zastupnici ovog stava pozivaju se na Brodela i njegov pojam ekonomije-sveta sjajno primenjen u analizi Mediterana iz vremena Filipa II, kada su u središtima ljudskih aktivnosti poput Venecije, Milana, Đenove ili Firence postojali razni vidovi veza i razmena.
Ipak, logično je pretpostaviti da smo danas suočeni sa znatno radikalnijim preobražajem. Situacija je trajno promenjena stvaranjem zajedničkog tržišta kapitala i trujumfom neoliberalizma, kako u postindustrijskim društvima tako i u zemljama u razvoju, prinuđenim da vode politiku strukturnog prilagođavanja. Upravo se korišćenje pojma „globalnog“ čini podesnim da opiše dosegnuti nivo integracije i uzajamne povezanosti; to se odražava u empirijskom opažaju jedinke da pripada globalnom svetu, nezavisno od svoga kulturnog identiteta i teritorijalnog određenja.
Jedan od najupečatljivijih vidova modernosti je način na koji se svako od nas stalno kreće između jedne i druge ravni, između lokalnog i globalnog. Po svoj prilici, upravo to čini antropologiju globalizacije opravdanom i umesnom; naime, ona iznutra hvata tu dijalektiku tako što ustanovljuje područja na kojima se čovekova zaokupljnost bliskim i svakodnevnim neposredno nadovezuje na njegov opažaj da pripada planetarno ustrojenom svetu. Ako antropologija i nije kadra da nam išta posebno saopšti o mondijalizaciji, ona zauzvrat može da nam osvetli globalizaciju kao višedimenzionalni proces gde prestaju da važe tradicionalni reperi, preoblikuje se splet odnosa između pojedinačnog i kolektivnog, a čovekov način mišljenja i delanja dubinski se menja diljem planete.