Nacrt za autoanalizu

obeshrabrim biografije i biografe, a da istovremeno iznesem, što je za mene svojevrsno pitanje profesionalne časti, one informacije koje bih ja voleo da sam nalazio kada sam pokušavao da shvatim pisce ili umetnike iz prošlosti, i da pokušam da refleksivnu analizu odvedem dalje od onih opštih otkrića do kojih dovodi sama naučna analiza; sve to a da ne podlegnem iskušenju (veoma snažnom) da demantujem ili opovrgavam krivo predstavljanje ili klevete na moj račun, da bilo koga razuverim ili iznenadim.

Međutim, pisao sam takođe a možda i najviše za svoje najmlađe čitaoce, za koje se nadam da će kroz ovu priču o istorijskim uslovima u kojima se oblikovao moj rad, i koji su sigurno iz raznih uglova veoma različiti od onih u kojima se oni nalaze, uspeti da dožive ono što sam ja osetio svaki put kada sam u svom radu iole uspevao da „zauzmem gledište autora“, kako je govorio Flaubert, tj. da se u mislima postavim na mesto koje je on, pisac ili slikar isto kao i radnik ili službenik, zauzimao u društvenom svetu: onaj osećaj da spoznajem neko delo i neki život u nužnoj dinamici njegove realizacije i da tako mogu da ga aktivno prisvojim, više u smislu simpraksije nego simpatije, u cilju daljeg stvaranja i delanja; Naime, ispostavlja se da istorizacija, paradoksalno, iako stvara distancu, takođe pruža mogućnost da se neki autor koji čami prepariran u fusnotama nekog akademskog komentara približi i pretvori se u istinskog saradnika ili, bolje, u „ortaka“ u smislu starih zanata, sa istim trivijalnim i životnim problemima kao i svi (gde ponuditi rukopis, kako ubediti izdavača, itd.).“

Pierre Bourdieu