01.10.19
Tokovi istorije
Kolektivno pamćenje je, iako isprva psihološki pojam, nakon pionirskih iskoraka francuskog sociologa i filozofa Morisa Albvaksa pre Drugog svetskog rata, od druge polovine dvadesetog veka postalo značajan predmet proučavanja brojnih naučnika društveno-humanističke provenijencije. Načinima na koje se društveno sećanje konstruiše, širi i transformiše vremenom posvećeni su brojni radovi, među kojima su i dela Alaide Asman, nemačke anglistkinje, egiptološkinje i kulturološkinje. Ipak, ova profesorka Univerziteta u Konstancu u penziji, koja je tokom karijere bila gostujući predavač na brojnim američkim univerzitetima, tek je u svojoj sedamdesetoj godini, 2016, objavila monografiju posvećenu operaciji suprotnoj sećanju – zaboravu. Formen des Vergessens na srpski jezik je prevela Aleksandra Bajazetov i tako je 2018. monografija Oblici zaborava postala treće prevedeno delo Alaide Asman u izdanju Biblioteke HH vek, nakon monografija Rad na nacionalnom pamćenju (prevod Aleksandra Bajazetović-Vučen, 2002) i Duga senka prošlosti (prevod Drinka Gojković, 2011). Asman nije planirala da napiše monografiju posvećenu zaboravljanju. Na to ju je, kako svedoči u predgovoru knjige, podstakao istoričar Bernhard Jusen i getingenski izdavač Valštajn nakon jednog njenog predavanja u Frankfurtu. Knjiga je, pored predgovora, podeljena na tri dela: Uvod, Sedam oblika zaborava i Sedam primera. Uvod sadrži određenje ključnih pojmova kao što su pamćenje, sećanje i zaboravljanje, kao i istorijsku analizu percepcije ova tri pojma od Cicerona, preko Avgustina i Kanta do danas. Moto koji se provlači kroz čitavo delo Periit pars maxima (lat., Najveći deo je izgubljen) u Uvodu je ilustrovan španskim baroknim amblemom koji predstavlja alegoriju pamćenja. Kroz čitavo delo su umerenim brojem fotografskih i grafičkih priloga adekvatno ilustrovani spomenici i događaji o kojima autorka na tom mestu raspravlja.
Asman zaboravljanje karakteriše kao zbirni pojam, koji obuhvata različite moduse, od kojih ona u Uvodu nabraja devet, poput brisanja, ignorisanja i poricanja. Pored nabrajanja, govori i o različitim, često nepredviđenim reakcijama društva naročito na aktivne metode zaboravljanja, pozivajući se na jedan esej Umberta Eka. Autorka Uvod završava navodeći zanimljivost da su dva pokušaja tipologizacije zaborava iz prve decenije 21. veka u znaku broja sedam – Sedam grehova pamćenja (The Seven Sins of Memory, 2001) harvardskog profesora neuronauka Danijela Šaktera i Sedam tipova zaboravljanja (Seven Types of Forgetting, 2008) kembričkog socijalnog antropologa Pola Konertona. Inspirisana ovim, naredna dva segmenta knjige Asman deli u sedam delova.
Sedam oblika zaborava autorka, na oko četrdeset strana, analizira u istoimenom poglavlju knjige. Na kraju ove celine kategorizuje oblike zaboravljanja po tome da li su neutralni (automatsko, odgođeno i selektivno zaboravljanje), negativni (destruktivno/represivno i defanzivno/saučesničko zaboravljanje) ili pozitivni (kontruktivno i terapeutsko zaboravljanje). Kod neutralnih oblika zaboravljanja ne postoji emocionalno određenje prema predmetu zaboravljanja: on kod automatskog sećanja biološki nestaje i biva prekriven ili zamenjen nečim novim, dok kod odgođenog sećanja biva smešten u arhiv, prepušten maloj mogućnosti da ga neki istraživač reaktuelizuje. Selektivno zaboravljanje, iako može da ima i negativne posledice, svrstava se u neutralne oblike upravo zbog toga što je njegovo pozitivno svojstvo pružanje mogućnosti da se pojedinac ili grupa oslobode posledica neke krivice koja nije preteška.
Jan Asman, nemački egiptolog i suprug autorke, u svom delu o smrti i onostranom u starom Egiptu, prenosi staroegipatsku poslovicu: „Čovek živi dok god mu se pominje ime.“1 Kao aktivan čin zaboravljanja u čijoj je srži negativno osećanje prema svom objektu, Alaida Asman navodi od davnine primenjivani damnatio memoriae. Počevši primerom iz fikcije, predstavljanjem posla Vinstona Smita u Orvelovom romanu 1984, autorka prelazi na slučajeve iz realnosti, iz vremena Staljina i Hitlera. Ne zadržavši se na totalitarnim režimima dvadesetog veka, autorka se osvrće na postkolonijalnu kritiku i stanje neistoričnosti nametnuto urođenicima u Sjedinjenim Državama i Australiji. Nije negativno samo aktivno uništavanje izvora o nekome ili nečemu nego je i saučesničko ćutanje društva pojava koju treba prokomentarisati. Začarani krug koji čine društvo koje ćuti, žrtva koja zbog trauma i straha od osude ne govori o tome i počinilac koji defanzivno ćuti pojava je koju autorka uočava naročito u slučajevima kada pripadnici crkve napastvuju decu. Asman ovde pozdravlja promenu društvene atmosfere krajem dvadesetog veka, od kada se otvorenije govori o zločinima i društvo umesto zaštite počiniocima nudi empatiju žrtvama.
Zaborav, po autorki, može da bude i pozitivan. Ona navodi da je zaboravljanje sa ciljem novog političkog ili biografskog početka konstruktivno, a kao odlučujući primer navodi Vestfalske mirovne ugovore iz 1648. u kojima se dotad zaraćene strane pozivaju na poštovanje devize perpetua oblivio et amnestia – trajni zaborav i oprost. Pored konstruktivnog, Asman kao značajno ističe i terapeutsko zaboravljanje, koje usledi nakon suočavanja sa istinom. Pozitivan primer su desetine komisija koje širom sveta rade sa ciljem utvrđivanja istine o turbulentnim vremenima, da bi se nakon pročišćenja saznanjem prešlo na postepeno prevladavanje društvene traume.
Nakon postavljanja teorijske i pojmovne osnove, autorka je dala svoj uvid u praksu zaboravljanja kroz poglavlje Sedam primera. Oslonivši se na dela Roberta Muzila, Asman dovodi u pitanje samo primetnost spomenika svakodnevnom prolazniku koji je okružen brojnim privlačnijim vizuelnim stimulusima u savremenom svetu. Dalje pretresa kako se gradovi odnose prema spomenicima koji iz raznih razloga postanu nepoželjni. Zaseban primer kom autorka posvećuje naročitu pažnju je Lenjin, zbog različitih metoda uklanjanja njegovih spomenika širom istočne Evrope. Odeljak o vandalizmu i uništavanju materijalnog i kulturnog nasleđa naročito može biti zanimljiv srpskoj publici. U njemu su putem primera Levena u Prvom svetskom ratu, Sarajeva 1992–1995, u ratu koji autorka imenuje kao jugoslovenski (u jednini), i Palmire tokom okupacije Islamske države predstavljeni različiti oblici nasilja kojima je cilj nestanak određenog kulturnog nasleđa. Dok govori o Prvom svetskom ratu, Asman za ideju o posebnom putu Nemačke kaže da je sporna, ali prema novom načinu rekonstrukcije predistorije rata, koju je predložio Kristofer Klark, autorka nas ostavlja bez svog određenja.
Kada počinje pripovest o Sarajevu devedesetih godina dvadesetog veka, autorka navodi da je u tom mestu Franju Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju ubio Gavrilo Princip, srpski nacionalista. Dalje, ona za etnički i verski složeni Balkan kaže da je deo Evrope koji je obeležilo smenjivanje imperija (Rim, Vizantija, Osmansko carstvo i Habzburška monarhija). Iz balkanske perspektive može se postaviti pitanje li je Balkan obeležilo i njegovo vanimperijalno vreme, poput srednjeg veka, dela devetnaestog veka i savremenog doba, ali budući da je to pitanje autorki daleko od fokusa, ne treba joj zameriti na ovakvoj oceni Balkana. Oslonac u analizi urbicida u jugoslovenskom ratu bili su joj tekstovi srpskog arhitekte Bogdana Bogdanovića, koji je 1993. otišao u egzil iz protesta prema politici Slobodana Miloševića. Grad je, kaže Asman, povlačeći znak jednakosti između urbicida i mnemocida, kao nosilac različitih vremenskih slojeva koji svedoče o multikulturnoj povesti, bio meta upravo da bi se uništili podsetnici na postojanje drugog.
Sledeća dva odeljka posvećena su primerima ratnih zločina koji se često tumače u svom odnosu sa Holokaustom. Asman najpre bira dva zločina u kojima je učestvovala Nemačka kao izvršilac i saučesnik, a oba nedvosmisleno karakteriše kao genocid, uprkos tome što su izvršeni pre nego što je genocid definisan kao zločin 1948. godine. Način na koji se savremena nemačka država odnosi prema genocidu u Namibiji nad narodima Herero i Nama i genocidu koji je sprovelo Osmansko carstvo nad Jermenima ključna je tema prvog od dva odeljka. Zločin koji se uvek meri u odnosu na Holokaust je i nakba, nasilno proterivanje palestinskih Arapa iz njihovih domova 1948. Autorka se u ovom slučaju najviše posvetila tenziji između traume koju je Holokaust naneo Jevrejima i traume koju su Jevreji proterivanjem naneli palestinskim Arapima. Pored toga, ovaj odeljak je posvećen i ulozi nevladinog sektora u iznalaženju zajedničkog jezika i stvaranja uslova za koegzistenciju kroz priznanje počinjenog nedela.
Do kojih granica ići kada se čovek osudi na damnatio memoriae, bilo je značajno pitanje na Univerzitetu u Konstancu 2016, dve godine nakon što se Asman penzionisala. Autorka detaljno izlaže slučaj sa tri faze rasprave o prihvatanju lika i dela Hansa Roberta Jausa, utemeljivača kruga Poetika i hermenautika i samog Univerziteta u Konstancu, te bivšeg dobrovoljca u Waffen-SS-u. Period od šezdesetih do 2016. okarakterisan je kao postepeno kretanje iz stanja ćutanja u tendeciozno pretresanje naočigled apolitičnih Jausovih tekstova u potrazi za podtekstom koji bi sadržao nacizmu ideološki bliske poruke. Asman potom poredi slučajeve Jausa i Gintera Grasa, koji je tek nekoliko godina nakon osvajanja Nobelove nagrade za književnost priznao da je, iako nevoljno, bio član Waffen-SS odreda.
Poslednji, sedmi primer koji Asman navodi proističe iz drastične promene koju je internet doneo u domen pamćenja. Ona primećuje kako je nekada za sećanje bio potreban trud, a da je zaborav prirodno dolazio, dok sa internetom, na kom se svaki podatak skladišti bez vremenskog ograničenja, nastaje obrnut slučaj. Ipak, uprkos ogromnoj količini podataka koja biva proizvedena i uskladištena, Asman naglašava razliku između memorisanja i sećanja. Ona ipak prvenstvo daje od tehnike nezavisnom identitetu čoveka i društva, koji će sprovesti sopstvenu selekciju podataka i uvrstiti potrebne u sećanje.
Iako priznaje da je internet doneo tihu kulturnu revoluciju, Asman zaključuje monografiju motom čitavog dela – Najveći deo je izgubljen. Ovakav stav, iako na prvi pogled konzervativan, proizilazi iz argumenata kojima je autorka pobila važnost večnosti podataka na internetu. Ovo delo, mada u njemu preovladavaju primeri iz nemačke istorije, nudi sistematično izloženu teoriju zaboravljanja, kao i primere koji mogu koristiti čitaocu kao referentno telo pri sopstvenom istraživanju. Literatura koju je autorka koristila, od filozofskih klasika do najnovijih iskoraka u istraživanju pamćenja i, konkretno, zaboravljanja, sama po sebi je izrazito dobar putokaz u dalje istraživanje teme. Citati iz klasika, i pored toga što se neki ponavljaju na više mesta, poslužili su za efektno i pamtljivo poentiranje.
Oblici zaborava Alaide Asman dobijaju u srpskom kontekstu još veći značaj zbog toga što ova monografija pomaže uočavanju i dešifrovanju svih politika zaboravljanja, kojih od nastanka moderne srpske države, te tokom i nakon jugoslovenskog iskustva, nije bilo malo, bile one nesvesne ili isprogramirane. Ova knjiga, upravo zbog toga što klasifikuje oblike zaborava i navodi samo nekoliko primera, implicitan je poziv na primenu saznanja o zaboravljanju na druge konkretne primere. Takođe, neizostavan je podsetnik da, uprkos semantičkom doživljaju, zaborav nije negativan antipod sećanju, nego pojam koji koegzistira sa njim kao sastavni i neophodni element pamćenja.
Vukašin Zorić
