Aretai i Virtutes

28.02.09 Danas

Kada i ptice na žici pevaju o sadašnjoj krizi kao o krizi vrednosti, znak je da je naše znanje o vrednostima i njihovom poreklu postalo mračno.

Knjiga Karla Joahima Klasena, jednog od najuglednijih naučnika za klasične nauke danas, Aretai i virtutes, počinje naizgled samorazumljivim pitanjem: „Koja to moralna merila upravljaju našim životom, po kojim kriterijumima prosuđujemo naše savremenike, koje to etičke predstave treba predati mladeži na početku dvadesetog veka?” Rešivši pitanje koja mu je postavila Sfinga, Edip nije odgonetnuo profetsku zagonetku koja se tiče njega samog. Naprotiv, postavljajući pitanje o istoriji uticaja Grčke i Rima, autor zagovara povratak vida čoveku, koji je sam sebe oslepeo smišljajući proizvoljne i bestemeljne odgovore, koji tek palijativno rešavaju problem orijentacije u vremenu i prostoru, lišavajući evropsku kuću temelja na kojem je sagrađena.

Karl Joahim Klasen posvećuje niz sjajnih ogleda pozitivnim osobinama Homerovih junaka, Tukididovim i Aristotelovim moralnim merilima, recepciji platonovsko-stoičkog kanona vrlina posredstvom Filona, Klimenta Aleksandrijskog i Origena, idealima rimske svakodnevice, Horatijevim i Senekinim moralnim predstavama, vrlini u Klaudijanovom pesništvu. Knjigu krunišu ogledi o potrebi studija latinske književnosti i o vrednosti klasičnih nauka. Pitajući se o smislu klasičnih nauka danas, Klasen veruje da je tradicija antičkog Rima odredila kulturu Zapada, a tradicija Atine kulturu Istoka i da one zajedno formiraju temelje na kojima počiva Evropa. Kakvi su vrednosni temelji naše zajedničke zgrade?

Homerov vrednosni mozaik počiva na nadmoćnosti, procenjivanju posredstvom drugih, poređenju ne samo sa ljudima veći sa bogovima. Ono – biti bolji, jači, spretniji, pametniji, u konkretnom potvrđivanju kao i u karakterizaciji, gospodari Homerovim pesmama i prikazom ljudi i bogova.

Za Tukidida vrlina ne označava izuzetnost ili junaštvo jednog čoveka, kao u Homerovim poemama, nego više ograničen kvalitet čiji je bitan element poštovanje drugih, spremnost da se povuku sopstveni zahtevi, da se prilagodi zajednici, polisu. Povezavši problem vrednosti sa životom u zajednici, Tukidid nagoveštava Platonovo učenje o četiri kardinalne vrline, a Aristotel ih razmatra teorijski u potpuno razvijenom sistemu.

Za Platona vrline mudrosti i hrabrosti utemeljuju retoriku, a Aristotel tvrdi da ubedljive argumentacije ne bivaju izvedene samo pomoću govora jakog u dokazima, nego i pomoću „etičkog govora”, obeleženog karakterom onoga ko govori. Da bi do uspeha doveo stvar koju zastupa, uverljiv govornik koristi moralno zasnovane argumente, ali u skladu sa popularnom etikom, pozivajući se više na ono što se o nekom moralnom fenomenu misli i govori, nego na vlastita moralna uverenja. Aristotel nije odustao od toga da u retoriku unese i vlastita etička načela, ali treba imati na umu da je za njega retorika ipak sposobnost „da se za svaki predmet sazna moguće sredstvo uveravanja”, ističe Klasen. Vešt besednik, shodno tome, treba više da vodi računa o pristojnosti i opštoj saglasnosti, nego o stručnom, ekspertskom sudu. Ovaj momenat nadahnjuje savremenu misao da uroni u konstituciju smisla unutar sadržaja svakodnevica i običnog jezika. Dakle, ono što se vidi kroz prizmu tehnike i nauke, nije i ono što se vidi onim unutrašnjim, razumevajućim, duhovnim okom.

Zainteresovani čitalac, ohrabren Ničeom i Šelerom, može da se poigra misaonom figurom Edipa i da preokrene optiku, zapitavši se da li je metafizičko shvatanje vrline, kako je preneto do našeg vremena, uspostavilo previsoku, krutu i nepotrebno meru koja je dovela do zamene viših vrednosti nižim, rasplamsavši pandemiju moralnog slepila. Međutim, u vrlini nije data samo etička norma, nego i homerovski princip (samo)nadmašivanja. Tako se postojeće znanje o vrlinama pretvara u neznanje, kao što je Sokrat u sofrosiniji (umerenosti i razboritosti) video vrlinu znanja i neznanja, uputivši nas da je mišljenje o moralnim vrednostima jednačina, ne sa jednom nepoznatom nego sa samim nepoznatim.

Zahvaljujući trudu priređivača Ksenije Maricki Gađanski, kao i krugu uglednih prevodilaca, široj čitalačkoj publici osvetljen je dvanaestovekovni raspon antičke istorije u kome se odigrala uzbudljiva geneza osnovnih etičkih normi, i to posredstvom pera naučnika briljantne metode, ali i smisla za dešifrovanje drevnih značenja, čime su vrata između prošlosti i budućnosti ako ne otvorena, ono bar nešto više odškrinuta.

Srđan Damnjanović