Arhipelag

22.06.03

Gojko Božović (Bobovo kod Pljevalja, 1972) je pesnik i kritičar o kome se govori. Ovih dana primio je u Srpskoj Crnji uglednu nagradu “Đura Jakšić”. Objavio je knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993) i Pesme o stvarima (1996), kao i knjigu eseja o srpskoj poeziji druge polovine 20. veka Poezija u vremenu (2000). Za poeziju je dobio nagrade “Matićev šal” i “Brana Cvetković”, kao i nagradu iz Fonda “Borislav Pekić” za projekat o srpskoj prozi.
Uređivao je listove “Književna reč” i “Književni magazin”, časopise “Trg”, “Književna kritika” i “Reč”, kao i književni program “Trg pjesnika” u Budvi. Živi u Beogradu, gde radi kao glavni urednik Izdavačke kuće “Stubovi kulture”.
Sve su to bili neki od povoda za razgovor sa pesnikom Gojkom Božovićem, čija nagrađena knjiga “Arhipelag”, objavljena u izdanju beogradskog “Rada”, privlači pažnju kritike i čitalačke publike.
- U obrazloženju žirija za dodelu nagrade «”Đura Jakšić»” stoji da je “«Arhipelag”» još jedno ostrvo – knjiga koja će svoje stanište pronaći u bibliotekama, odakle pesnikov stih i počinje, a tako se i zatvaraju vrata ove zbirke promišljanja i pitanja nakon iščitanih knjiga, u sopstvenoj sobi – arhipelagu. Kako razumeti tu Vašu izdvojenost: kao elemenat poetike ili oblik kritike postojeće pesničke prakse?

Slika savremene jedinke

- Izdvojenost je jedini način na koji se u poeziji može ozbiljno govoriti. Da biste slagali reči po nekom redu i da bi iz toga proistekli neuporedivi uvidi, morate prethodno uspostaviti poziciju iz koje govorite. Ako je ona posebna i izdvojena, onda to znači da imate šta da kažete, pa čak i da imate svoj model govora. Ali govor o izdvojenosti nikako ne sme da nas zavara. Poezija nikako nije izolacionizam, ona je dubinska saglasnost sa samim sobom, sa izabranim temama pesničkog govora, ona je izvorno prepoznavanje svakodnevnog okruženja, ali i najstarijih tradicijskih i kulturnoistorijskih pitanja. Poezija, dakle, ne postoji kao zatvoreni sistem za sebe, ona od svojih mogućih okruženja uzima toliko stvari, sve dok od njih ne napravi izdvojeni i prodorni ugao gledanja. Kada sam u prethodnih šest godina pisao pesme iz knjige “Arhipelag”, posebno me je zanimalo pitanje kako se razumemo, bilo međusobno, bilo sa stvarima oko sebe. Tako sam i došao do naslova knjige. Svi smo mi u modernom svetu zapravo arhipelag, nikako jedno jedino ostrvo. Svako od nas se suočava sa mnoštvom senzacija, utisaka, događaja, vesti, saznanja. Dok reagujemo na jedne događaje, drugi su već tu, pred nama, i čekaju naš odgovor. Tako arhipelag doživljavam ne samo kao geografski pojam nego i kao sliku savremene jedinke: stalno menjamo svoju tačku gledišta podešavajući je prema novim izazovima i tako se krećemo sa ostrva na ostrvo svog unutrašnjeg arhipelaga. Moja knjiga pokušava da prati te promene, što se vidi po njenim ciklusima. Neki govore o našoj unutrašnjoj pozornici, neki se bave iskustvom biblioteke i dijalogom sa pesničkom tradicijom, treći opet svoju temu pronalaze u motivu vode ili u motivu mesta boravka. Nisu retke ni pesme koje ne bi nastale bez iskustva koje sam stekao u poslednjih deset godina. Mogu samo da mislim koje bi pesme nastale umesto njih i kojih sam sve iskustava zbog toga lišen.
- Autonomija, koju poezija ljubomorno čuva u nekim svojim tokovima, gotovo da je presekla komunikaciju sa čitaocem. Šta se tu, u stvari, događa? Može li se govoriti o sigurnoj budućnosti poezije i kako je Vi vidite?
- Poezija je tiha stvar. Ko se njome bavi, taj ima manjinsko zanimanje. Sa tim se valja pomiriti ako hoćemo da se poezijom bavimo, pa čak i ako hoćemo da o njoj govorimo. Možemo li da zamislimo poeziju koja bi privlačila pažnju svih pripadnika jedne društvene zajednice? Možda i možemo u nekoj utopiji, ali ako ostajemo u granicama realnog sveta, ostanimo kod toga da poezija nije masovan medij, ali ima privržene poklonike. Ne znam kakva će biti budućnost poezije, ne znam ni da li je prikladno govoriti o sigurnom kada govorimo o budućnosti. Ali verujem da istorija poezije ne traje tako dugo da bi se, baš u našem vremenu, okončala jedna tako važna i specifična antropološka delatnost.
- Kako ste Vi doživeli pesničku tradiciju i gde ste tražili pesničke oslonce i glasove ohrabrenja?

Hronika neprekinutog trajanja

- Tradicija nije ni strogi okvir, ni samorazumljivo iskustvo, ni jednom za svagda data i obavezujuća konvencija. Tradicija je hronika neprekinutog trajanja i prostor stalnog istraživanja. Ne postoji jedna tradicija, svaki pisac i svaki čitalac imaju samo svoju, u nečemu različitu tradiciju. Najmanje je, međutim, tačno kako je tradicija nešto što je davno nastalo i što je u tom času ostvarenja okončano. Tradicija je i ono što dolazi iz najdublje prošlosti, ali i ono što nastaje u našem vremenu. Samo na taj način tradicija postaje oslonac, a bliski pesnički glasovi, stari i novi, postaju razlog razgovora i ohrabrenja.
- S obzirom na to da ste dobili nagradu «”Đura Jakšić”», zanimalo bi nas Vaše mišljenje o tom našem znamenitom pesniku.
- Đura Jakšić je pesnik svoga vremena i društva u kome se pojavio. U drugom vremenu i on bi bio drugačiji pesnik. Ali u njegovim stihovima ne treba tražiti ono što se u njima ne može naći. U njegovoj patetičnoj i boemskoj retorici oslušnimo istinski pesnikov dar, čistu energiju zvuka i ton koji ispod tolikih nanosa donosi tragove autentične emocije. Ne znamo kakav bi pesnik bio Đura Jakšić danas, ali svakako znamo da ne bi bio pesnik romantizma, možda čak ne bi bio ni boem. Ko u Jakšićevo vreme nije bio romantičarski pesnik i ko to danas jeste, taj se, zapravo, razišao sa velikim razlozima poezije i sa njenim umećem da se razabere u svom vremenu.
- Delujući i kao kritičar, posebno ste se bavili savremenom srpskom poezijom i njenim hodovima u «svim pravcima». Kako Vam ta zbirna slika danas izgleda?
- Savremena srpska poezija je neuporedivo bolja od svog statusa. Ona mi često deluje kao neko zakopano blago. Sve je manje onih koji to blago traže, ali ko do njega dođe, shvata da se avantura isplatila. U vrednosnom, poetičkom i tematskom smislu srpska poezija je u apsolutnom ishodu sastavni deo najboljih tradicija moderne evropske poezije. Bilo bi dobro da smo svesni vrednosti koje imamo, jer bi, u tom slučaju, bili svesniji i sopstvenih mana.

Zakopano blago

- Glavni ste urednik «”Stubova kulture”» i savremenu književnu praksu pratite iz prve ruke. Šta se u njoj izrazito vidi, a šta se, možda, prikriva? Kuda ide naša književnost, pa i izdavaštvo?
- Javni status naše književnosti je toliko rđav da, posmatrano sa strane, sve u njoj izgleda prikriveno. Međutim, nije tako. Imamo odličnu književnost, odlične pisce i čitaoce. Naša književnost je mnogo bolja od društva u kome nastaje. Zato bi bilo neophodno da te vrednosti prepoznajemo i da im damo pristojan status. Utoliko pre što su vrednosti niza srpskih knjiga prepoznate na vodećim svetskim jezicima, i to u vreme naše izolacije. Dobro je što srpska književnost ne ide u jednom pravcu: ona je tematski bogata, u znaku je izrazitog poetičkog pluralizma, sa vrlo visokim standardom. A što se tiče izdavaštva, ono je zbilja raznoliko: od nekoliko ozbiljnih i profilisanih kuća sa jasnim uređivačkim konceptom do onih koje izgledaju kao da ih uređuje poštar koji nemilice donosi rukopise.

Milan Živanović

21.06.03

U ŽIVOTU je važno razlučiti koji posao radimo u kom trenutku. Gojko Božović (1972) kada piše poeziju onda nije glavni urednik u kući “Stubovi kulture”, kada piše eseje nije književni kritičar. Tako nam kaže. Nedavno je njegov pesnički rad krunisan nagradom “Đura Jakšić”. Poneo ju je za poetsku zbirku “Arhipelag” u izdanju “Rada”.
- Nagrada koja nosi ime romantičarskog pesnika Đure Jakšića meni je jako zanimljiva - priča Gojko Božović. - Dodeljena je moderno pisanoj knjizi poezije. Na neki način pokazuje kakve su promene nastale za 150 godina. Mogu samo da pretpostavim da je Đura Jakšić živeo u našem vremenu - ne bi pisao tako, kao što je to radio u onom, možda čak ne bi bio boem. Naprosto, poezija nastaje u jednom određenom vremenu. I zato mora da nosi nešto od njega da bi bila zanimljiva svojim savremenicima, ali mora da ima nešto mnogo više da bi bila značajna savremenicima i nekih drugih vremena.
Kako se formirao “Arhipelag”?
- “Arhipelag” je nastajao proteklih šest godina. Knjigu sam sklapao veoma dugo. Nisam puno žurio, nastojao sam da neke teme razvijem do kraja, do onih granica koje su mi bile važne. Jedna od njih je svakako pitanje tišine, druga šta poezija čini u savremenom svetu i da li još možemo da govorimo jezikom poezije, a da nas bilo ko čuje. Pokrenuo sam još jednu važnu temu: pisao sam o iskustvu. Kada se pesma piše, ona je izraz iskustva pisca, kada se pesma čita, ona je izraz iskustva onoga ko je čita. Pesma ima onoliko oblika, onoliko izdanja, koliko ima čitalaca.
Kakva su iskustva smeštena među koricama ove zbirke?
- Čitav niz pesama u mojoj knjizi ne bi nastao da nije bilo mog iskustva u devedesetim godinama. One govore o toj buri događaja, koji su podignuti u našim životima, tokom protekle decenije. O propasti jedne zemlje, o propasti jednog oblika postojanja. O velikoj kapi koja je promenila svet, a pre svega promenila nas. Bez tog iskustva, tih pesama ne bi bilo. Ne kažem da je za mene postojanje tih pesama dovoljna uteha, ali mi je s druge strane pisanje pesama u to vreme bilo vrlo važno, jer mi je to bio jedini način da savladam stvarnost.
U stalnom ste dodiru sa knjigom. Koliko se danas čita poezija?
- Poezija ima vrlo malo publike i ovo sigurno jeste jedan od njenih kriznih časova. Ona je u svim vremenima bila manjinsko uverenje. Nikad nije bila dominantni žanr ili oblik većinskog javnog mišljenja. Poezija je najbolja hronika svog vremena. Mislim da je to sačuvala i sada, ali nije i broj čitalaca koje je imala u doba romantizma, doba Đure Jakšića. Naprosto, moderna poezija je postala pomalo specijalizovana stvar, ali mislim da ima sasvim lepe šanse da ostane primamljiv govor za određeni krug ljudi i da vremenom proširuje broj svojih poklonika. Ona je možda posebno važna danas kada smo sa svih strana obuhvaćeni jednim zahuktalim ubrzanjem koje nas tera da i mi tako živimo i mislimo.
Ovih dana “Stubovi kulture” proslavljaju deset godina postojanja. Da li ste zadovoljni postignutim?
- Za deceniju postojanja “Stubovi kulture” su okupili većinu vodećih srpskih pisaca, Svetlanu Velmar Janković, Davida Albaharija, LJubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Dragana Velikića, Radislava Petkovića, Vladimira Arsenijevića... Objavili nepunih 400 knjiga u tiražu od 400.000 primeraka. “Stubovi kulture” su postali glavni promoter naše književnosti u svetu. Više od 60 naslova prevedeno je u 30 zemalja, na 25 jezika. Objavljujemo knjige iz savremene srpske književnosti, klasične književnosti, dela svetske književnosti, izdanja iz istorije kulture i oblasti ekonomije. Mi smo profilisani izdavač sa jasnom i prepoznatljivom uređivačkom koncepcijom. Mislim da smo u suštini povezali najbolje pisce i najbolje čitaoce. l

D. B. MATOVIĆ

17.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Kao i svako lirsko delo i Božovićev “«Arhipelag”» je energija zatvorena u reči i pesničke cikluse koji svemu daju težinu «večnih pitanja». Po njemu poezija je ono što ostaje, a ono što se zbiva je samo oholost. Ulazeći u aktuelni svet iz pozicije “aleksandrijske biblioteke”, Božović svoje izvore nalazi u dosluhu sa stišanim pesničkim glasovima koji su znali da pronađu ton i ravnotežu između pesničkog intelektualizma i reporterske ispraznosti.
Svoju pesničku poziciju i glas Božović gradi na onoj tradiciji koja izlaganje duše nikada nije poveravala bilo kakvom javnom zidu, već je to bio prigušen krik osvešćenog pojedinca i kultivisanog pesničkog subjekta. To su projektivne, otvorene pesme čija forma nije ništa drugo do produžetak sadržaja. Jedna slika zamenjuje drugu, kosi jezik detronizuje postojeće stanje stvari. Uvek malarmeovski nastrojen ovaj pesnik ništa ne govori do kraja nego samo evocira i blago skicira predmet pevanja i mišljenja. A njihov raspon je udaljen i onda kada su mu izvori sasvim jasni: biblioteka, zavičaj, socijalni odnosi i tenzije, urbana praznina, književna zbrka i propast humanističkih vizija i nada.
Bežeći od usko shvaćene istorije ovi stihovi svoje meso nalaze i u ratnim razaranjima 1999. godine kada se nije moglo pobeći u kulu od slonove kosti i biti arhipelag, detalj uzet od mora. Pesnici ne menjaju istoriju, kao što ni pisanje o malim stvarima ne menja svet. Ipak, bez svega toga, život je “senovita jesen i odsustvo bitnih sokova smisla”.
A upravo o tom odsustvu uma/logosa i prevlasti besmisla/haosa ovaj pesnik zna da uputi pravu i preciznu reč. Pesnik je ovde uistinu gospodin Kogito čije razroko ali svevideće oko vidi sve i onda kada se ne trudi da jedino vidi. Dijalozi o ćutanju i dokazi o kraju jednog postojanja su stalna mera dara i ispitivanja kroz koje se prolazi uz dosta lakoće i mnogo nužnosti.
Ambivalentnost pesničkog jezika ovde je iskorišćena do kraja, a izvestan biblijski ton potvrdio strogost ovih pesama i njihovu težnju za eliptičnoćšu i gotovo aforističkim obrtima. Ako i jesu na prvi pogled tihe i utišane ove pesme u drugom i svakom narednom čitanju pokazuju subverzivnu dimenziju i sofisticiranu kritiku našeg savremenog pesništva. To je sasvim razumljivo ako se zna da je Gojko Božović jedan od uticajnih kritičara i urednika koji savremeno pesništvo oblikuje i onda kada sam ne piše stihove.
Sve su ovo bili neki od razloga zbog kojih je Božović ovih dana primio u Srpskoj Crnji uglednu nagradu sa imenom «Đure Jakšića». Gojko Božović je rođen 1972. godine u Bobovu kod Pljevalja. Objavio je knjige pesama:» Podzemni bioskop», “»Duša zveri”», “»Pesme o stvarima”», kao i knjigu eseja o srpskoj poeziji druge polovine 20. veka «”Poezija u vremenu»”. Živi u Beogradu gde radi kao glavni urednik «Stubova kulture».

M. Živanović

01.01.00

Politika
03.12.2002.

NOVO IZ IZDAVAČKE KUĆE "RAD"

Poezija i kritika
Nove zbirke stihova Tanje Kragujević i Gojka Božovića, kao i knjiga izabranih kritika Bojane Stojanović-Pantović

Izdavačka kuća "Rad" iz Beograda u našem izdavaštvu jedna je od retkih, ako ne i jedina, koja dosledno neguje zbirke stihova i književno-kritičarska dela naših savremenih pesnika, i analitičara poezije. Tako je "Rad" objavio tri nove knjige: "Pismo na koži" pesnikinje Tanje Kragujević, "Arhipelag" Gojka Božovića, pesnika i književnog kritičara, i izbor iz kritika koje je poslednjih godina ispisivala Bojana Stojanović-Pantović, književni kritičar. Knjiga izabranih kritika nosi naziv "Kritička pisma".

Na jučerašnjem predstavljanju ova tri dela Simon Simonović, direktor "Rada", nije krio zadovoljstvo što je "Rad", i pored rizika zbog objavljivanja poezije koja, poznato je, teško dolazi do čitalaca, uspeo da štampa zbirke stihova naših eminentnih pesnika. Knjige je predstavio književni kritičar Stojan Đorđić, analizom ulazeći u najtananije delove poetskog teksta Tanje Kragujević i Gojka Božovića, i kritičarskog mišljenja Bojane Stojanović-Pantović.

Konstatujući da "Rad" izbija u prvi plan po usmerenju na savremeno književno stvaranje na našoj sceni, čak prednjačeći u odnosu na sve druge izdavače, Đorđić je za zbirku stihova "Pismo na koži" Tanje Kragujević rekao da u njoj vladaju lirska diskrecija, egzistencijalni doživljaj i lirska samouverenost. Đorđić je dodao da Tanja Kragujević poseduje vrhunsku tehniku u uočavanju pojedinosti iz stvarnosti, da pesnički umešno skida sve naslage sa predmeta dopirući do prvog, neponovljivog susreta sa njim. Pesnikinja koja spada u naše najznačajnije autore srednje generacije, prema mišljenju Stojana Đorđića ima istančani osećaj da i pored ispisane pesme uvek ostaje još neistraženo, neispričano, što od autora traži novu pesmu.

Za "Arhipelag" Gojka Božovića Stojan Đorđić je rekao da je knjiga u kojoj je pesnik, inače ugledni književni kritičar i esejista, uspeo da nas "kao iskusni moreplovac po okeanu književnosti" dovede do jednog mesta sa kojeg se sasvim drugačije vide i svet i čovek. Odrekavši se teorijskog znanja i iskustva, Božović, prema mišljenju Đorđića, umetnički nadahnuto govori o specifičnom doživljaju stvarnosti, uočavajući meru čovekovog sve većeg i tragičnijeg nestajanja.

I knjiga književnih kritika "Kritička pisma" koje je objavila Bojana Stojanović-Pantović u dnevnim novinama, uglavnom u "Politici", za Stojana Đorđića predstavlja "neku vrstu rekapitulacije prvog čitanja". Uspešnost Bojane Stojanović-Pantović u književnoj kritici leži u tome, smatra Đorđić, što kritičarka tumači srpsku savremenu poeziju "zadivljujuće procenjujući njene kvalitete". Analizirajući teme, motive, i egzistencijalni aspekt savremene srpske poezije, Bojana Stojanović-Pantović je možda najbolji primer savremenog književnog kritičara jer kroz tekstove oslikava autoportret naše moderne poezije.

A. C.

01.01.00

Glas-javnosti
19.09.2002.

Nova zbirka pesama Gojka Božovica
Arhipelag

Nova pesnicka knjiga književnog kriticara, urednika i pesnika Gojka Božovica zove se "Arhipelag" i objavljena je u "Radu". Ova knjiga sadrži više od 60 pesama koje su podeljene u cikluse: Dijalog o cutanju, Recnik, Ulazak u vodu, Smenjivi oblici, Na kraju jednog postojanja, Sklonište i Mesto boravka.

Celu zbirku otvara pesma, izdvojena iz ciklusa, "Pitanja i dani", a zatvara je, isto tako izdvojenošcu naglašena pesma "Na nicijoj zemlji". Mihajlo Pantic, književni kriticar, u recenziji za ovu zbirku, u Božovicevoj poetici prepoznaje "poetiku tihosti". "Reklo bi se", nastavlja dalje Pantic, "da se Božovic glasa sa same ivice cujnosti. Sve njegove pesme su šapat. Monolog u šapatu.

"Ponekad i glasniji, Božovic ce reci: "Tek je prvi sumrak/Doba u kome se/Približavamo sebi/A vec sam obavio/Sve dnevne sitnice/Koje ispunjavaju život/Sada mi preostaje vreme/Koje bih mogao da upotrebim/Na sopstvenu radost/Kada bi, posle svih sitnica/Bilo volje/Za neki drugi život."

Božovic je do sada objavio knjige pesama: "Podzemni bioskop", "Duša zveri" i "Pesme o stvarima", kao i knjigu eseja o srpskoj poeziji druge polovine 20. veka "Poezija u vremenu".

LJ. P.